Iz projekta Bionet Škola

Ćelije vezivnog tkiva su raznovrsne po funkcijama, morfologiji i svojstvima, ali imaju zajedničko poreklo tako što sve nastaju od mezenhimske, matične ćelije. Prostornu su manje ili više udaljene jedna od druge, ali su povezane bilo direktno međućelijskim vezama bilo preko međućelijske supstance i tkivne tečnosti.

Sadržaj 1 Klasifikacija 2 Fibroblasti 3 Hondrociti 4 Osteociti 5 Odontoblasti 6 Limfociti 7 Plazmociti 8 Granulociti 8.1 Heterofilni granulociti 8.2 Eozinofilni (acidofilni) granulociti 8.3 Bazofilni granulocit 9 Makrofagi 10 Mastociti 11 Adipociti 12 Pigmentne vezivne ćelije 13 Megakariociti 14 Periciti 15 Literatura

Klasifikacija

Prema ulozi koju imaju u organizmu mogu se grupisati na:

• ćelije sa strukturnom ulogom, kakve su:
  • fibroblasti
  • hondrociti
  • osteociti
  • odontoblasti
• ćelije moje učestvuju u imunom odgovoru organizma:
  • limfociti
  • plazmociti
  • eozinofilni granulociti ćelije koje učestvuju u direktnoj odbrani organizma:
  • makrofagi
  • heterofilni granulociti
• ćelije sa sposobnošću sinteze farmakološki aktivnih materija:
  • mastociti
  • bazofilni granulociti
  • ćelije koje magacioniraju granule lipida ili pigmenata:
  • adipociti
  • pigmentne vezivne ćelije
• ćelije koje se ne mogu svrstati ni u jednu od prethodnih grupa, a nastaju od mezenhimske ćelije i ima ih u vezivnom tkivu:
  • eritrociti
  • leukociti
  • megakariociti
  • periciti

Grupisanje ćelija vezivnog tkiva može se izvršiti i prema drugom kriterijumu. Ako se kao kriterijum uzima mesto gde se stvaraju i gde ostvaruju svoju ulogu, onda se grupišu na:

• fiksne, koje postaju, sazrevaju i čitav svoj životni vek funkcionišu u jednom tkivu; toj grupi pripadaju:
  • fibroblasti
  • retikularne ćelije
  • osteociti
  • odontoblasti
  • hondrociti
  • adipociti
  • mezenhimske ćelije
• lutajuće, koje nastaju u koštanoj srži, odakle se prebacuju u krv i krvotokom cirkulišu po čitavom telu; imaju kratak životni vek pa se moraju stalno nadoknađivati:
  • makrofagi
  • plazmociti
  • mastociti
  • leukociti

Fibroblasti

Fibroblast je najtipičnija ćelija vezivnog tkiva koja ima gradivnu i ulogu u sintezi svih komponenti tog tkiva. Imaju sposobnost kretanja kao u veštačkim (in vitro) tako i u organizmu. Nastaju od mezenhimske ćelije. Telo fibroblasta je vretenastog oblika i sa njega polaze kraći i duži nastavci citoplazme kojima se uspostavljaju međućelijske veze.

Sintetišu komponente osnovne supstancije koja ispunjava prostor između ćelija:

• proteoglikane
• gradivne proteine
• prekursore koji kolagena i elastična vlakna.

Hondrociti

Hondrocit (od grčkog chondros- hrskavica + kytos- ćelija) je zrela, diferencirana ćelija hrskavičavog tkiva koja učestvuje u njegovom održavanju. Hondrociti se nalaze u šupljinama vanćelijskog matriksa, tzv. lakunama i potpuno su opkoljeni vanćelijskim matriksom. Iako diferencirana ćelija, hondrocit svoj životni ciklus završava ćelijskom deobom. Bogat je citoplazmatskim organelama u kojima se odvijaju sintetski procesi (ribozomi, endoplazmatični retikulum, Goldžijev aparat), a pored njih i glikogenske čestice i lipidne kapi koje su dodatni izvor energije poto u hrskavici nema krvnih sudova pa se transport materija vrši posredno, preko vanćelijskog matriksa.

Nastaju tokom embriogeneze od mezenhimskih ćelija koje prolaze kroz hondrogenezu.

Osteociti

Odontoblasti

Odontoblasti su ćelije vezivnog tkiva koje proizvode prokolagen i predentin, organske komponente dentina, osnovne zubne mase. Razlikuju se od ostalih vezivnih tkiva po tome što su međusobno priljubljeni tako da grade neku vrstu epitelskog sloja. Vretenastog su oblika i polarizovani. Na vršnoj i baznoj strani nalaze se citoplazmatski nastavci, pri čemu se najduži nastavak na vršnoj strani naziva Tomasovo vlakno (odontoblastni nastavak). Ovi nastavci prolaze kroz kanalikule, uske prostore u dentinu i okruženi su tankim slojem tkivne tečnosti.

Limfociti

Humani limfocit viđen elektronskim mikroskopomLimfocit je najmanja ćelija vezivnog tkiva koja ima odbrambenu ulogu tako što, u zavisnosti od vrste, proizvodi antitela ili na različite načine učestvuju u imunom ćelijskom odgovoru. Nastaju u koštanoj srži.

Postoje tri osnovne grupe limfocita koji se morfološki ne razlikuju već su razlike samo funkcionalne:

• B-limfociti su odgovorni za humoralni imunitet
• T-limfociti učestvuju u ćelijskom imunitetu
• ćelije ubice, nulte ćelije (ćelije prirodne ubice ili NK-ćelije), o kojima se najmanje zna i smatra se da bi mogle biti odgovorne za sprečavanje razmnožavanja nenormalnih ćelija, posebno tumorskih.

Plazmociti

Plazmociti su ćelije vezivnog tkiva prisutne u velikom broju u organizmu na mestima do kojih lako dopiru bakterije i proteinske čestice kao i tamo gde postoje zapaljenski (inflamatorni) procesi. Ovalnog su oblika i prečnika od 10 do 20 μm i imaju ekscentrično postavljeno loptasto jedro. Nastaju od B-limfocita i imaju dobro razvijen sintetski aparat (veliki broj ribozoma i dobro razvijen granularni endoplazmatični retikulum)u kome se stvaraju imunoglobulini. Ponekad sadrže krupne loptaste inkluzije za koje se smatra da su grupacije defektnih imunoglobulina i koje se nazivaju Raselova tela (Russell).

Granulociti

Granulocit ili granularni leukocit je vrsta leukocita koji u citoplazmi ima granule i jedro podeljeno na režnjeve. U granulama se nalaze brojni hidrolitički enzimi pa se one mogu smatrati lizozomima. Prema načinu bojenja, bojenje po Romanovskom, granula razlikuju se tri tipa granulocita:

• heterofilni (polimorfonuklearni)
• eozinofilni
• bazofilni.

Heterofilni granulociti

U organizmu čoveka čine 50-70% svih leukocita pa time predstavljaju najbrojniju vrstu leukocita. Predstavljaju, prvenstveno u odnosu na bakterije, prvu odbrambenu liniju organizma. Vrše fagocitozu bakterija, virusa kao i ostataka mrtvih ćelija. Oblik ćelije je okruglasto-ameboidan sa kratkim citoplazmatskim nastavcima na (sličnim mikroresicama) površini. Jedro je obično trorežnjevito, mada se kod mladih i starih razlikuje. Tako mladi imaju dva režnja, dok starije ćelije mogu imati i pet.

Granule im se boje mešavinom baznih (metilensko plavo ili azuri) i kiselih boja (eozin). Pogrešno se često nazivaju neutrofilnim granulocitima što bi moglo da se protumači da se ili boje neutralnim bojama, ili da su neutralni prema baznim i kiselim bojama. Oba tumačenja su netačna.

Sadrže dva tipa granula koje su opkoljene membranama:

1. specifične granule sadrže:

• fagocitine (baktericidne proteine)
• alkalnu fosfatazu
• lizozim
• laktoferin.

2. azurofilne granule u kojima se nalaze:

• kisele fosfataze
• aril-sulfataze
• elastaze i dr.
• nukleotidaze
• kolagenaze i dr.

Veoma su kratkog veka, u krvi čoveka njihov poluživot iznosi 6-7 časova, dok je u vezivnom tkivu nešto duži (1-4 dana).

Eozinofilni (acidofilni) granulociti

Pokazuju acidofiliju (eozinofiliju) jer se granule u njihovoj citoplazmi se boje kiselim bojama. Od ukupne količine leukocita u krvi čoveka oni čine 1-4%. Stvaraju se u koštanoj srži. U krvi provode 6'- 10 časova posle čega prelaze u tkiva gde opstaju 8 - 12 dana.

Po spoljašnjoj morfologiji i veličini liče na heterofilne granulocite, okruglog su oblika i na površini imaju kratke nastavke slične mikroresicama. Jedro ima dva režnja, a nema jedarceta. Postavljeno je ekscentrično i sa više heterohromatina.

Granule su krupnije nego kod heterofilnih granulocita i slično njima sadrže hidrolitičke enzime. U njihovom matriksu nalazi se parakristalno telo koga obrazuje osnovni protein otrovan za neke crevne parazite. Otuda sposobnost ovih granulocita da otklanjaju parazitske crve (Schizostoma) i praživotinja. Osim toga učestvuju i u alergijskim reakcijama tako što fagocitiraju i odstranjuju komplekse antigen-anitelo koji se obrazuju kod astme polenske kijavice

Bazofilni granulocit

Predstavljaju najmanje brojne leukocite, okruglastog oblika sa retkim citoplazmatičnim nastavcima na površini. jedro je potkovičastog oblika i ekscentrično postavljeno. Granule su krupne i boje se baznim bojama (metilensko plavo ili azuri) pa ćelije pokazuju bazofiliju. U granulama se nalaze materije kao u mastocitima, kakve su npr. heparin, histamin i dr. Osim po strukturi slični su sa mastocitima i po funkciji pa tako učestvuju u trenutnim alergijskim reakcijama.

Makrofagi

Makrofag je krupna, pokretna ćelija ameboidnog oblika koja vrši fagocitozu stranih čestica ili dotrajalih ćelija. Strane čestice u najširem smislu predstavljaju antigene. Na površini ćelije se obrazuju mnogobrojni citoplazmatični nastavci, slični pseudopodijama. U unutrašnjosti ćelije imaju dobro razvijen lizozomski sistem sa širokim spektrom hidrolitičkih enzima što je u vezi sa njihovom sposobnošću fagocitoze. Zbog toga su ranije smatrani delom retikulo-endotelskog sistema. Vode poreklo od monocita.

Prema organu u kome se nalaze, a prisutni su u velikom broju organa tako da svi zajedno obrazuju jednojedarni fagocitni sistem, mogu se klasifikovati na:

• Kupferove ćelije (Kupffer) u jetri;
• prašinaste ćelije ili alveolusne ćelije u plućnim alveolusima;
• osteoklasti u kostima;
• moždani makrofagi u CNS-u
• mkrofagi u limfnim čvorovima i slezini;
• histociti u rastresitom vezivnom tkivu;
• makrofagi pleura i peritoneuma u seroznim dupljama

Mastociti

Mastociti (od nemačkog die Mast, što znači gojenje, tovljenje) ili Erlihove ćelije su krupne lutajuće ćelije vezivnog tkiva, koje se stvaraju u koštanoj srži i krvlju dospevaju do vezivnog tkiva. Glavna osobina su im krupne i brojne granule obavijene membranom. Mastociti su prisutni kod svih kičmenjaka, a njima analogne ćelije postoje i kod najprimitivnijih beskičmenjaka.

Postoje dve vrste mastocita:

• mastociti vezivnih tkiva u čijim se granulama nalazi heparin;
• mastociti mukoze digestivnog i respiratornog trakta koje u granulama sadrže histamin.

Mastociti povećavaju imuni odgovor, a u nekim slučajevima može doći do neprikladnog imunog odgovora kada dolazi do reakcija preosetljivosti čiji je primer anafilaktički šok. Reakciju preosetljivosti izazivaju raličiti antigeni, označeni kao alergeni.

Adipociti

Adipocit (lipocit) je gradivna i funkcionalna ćelija masnog vezivnog tkiva i po izgledu ne podseća na ćelije pravih vezivnih tkiva. U njemu se skladište rezerve energije u obliku triglicerida, jedinjenja bogatih energijom.

Razlikuju se dve vrste:

• adipocit belog (unilokusnog) masnog tkiva koji u diferenciranoj formi sadrži jednu, krupnu masnu kap;
• adipocit mrkog (multilokusnog) masnog tkiva koji sadrži veći broj masnih kapi.

Pigmentne vezivne ćelije

Pigmentna vezivna ćelija nalazi se u vezivnom tkivu sudovnjače i dužice oka i obavlja sintezu melaninskih granula. Od broja pigmentskih granula kao i načina kako su uređene zavisi obojenost dužice. Plava dužica je posledica malog broja granula ili njihovog odsustva, dok sa povećenjem broga granula boja postaje sve tamnija.

Megakariociti

Megakariocit je najveća hematopoezna ćelija od koje se procesom trombocitopojeze otkidaju delovi citoplazme formirajući krvne pločice (trombocite). Prečnik dostiže 100 μm, a jedro je izdeljeno na režnjeve i poliploidno, sadrži od 16 do 32 kompleta gena. Tokom procesa dupliranja DNK (replikacija) ne povećava se samo veličina jedra već i količina citoplazme.

U blizini jedra nalaze se organele koje učestvuju u procesima sinteze, mitohondrije i centriole, a na periferiji citoplazme obrazuju se trombocitni demarkacioni kanali podeljeni na trombocitna polja. Od svakog trombocitnog polja obrazovaće se jedan trombocit. Sa površine megakariocita odvajaju se citoplazmatski nastavci u vidu traka velikih dimenzija koji se provlače između ćelija endotela i dospevaju u šupljinu krvnog suda. Otkidanjem sa trombocitnih traka nastaju trombociti pa tako od jedne trake može da se odvoji i do 1200 krvnih pločica. Jedan megakariocit može da obrazuje najviše šest takvih traka, a da potom dolazi do njegove degeneracije i zamene novim megakariocitom.

Periciti

Pericit je granata, zvezdasta ćelija vezivnog tkiva koja učestvuje u izgradnji kapilara i malih venula. Pod određenim nadražajima može za od tri do pet dana da se diferencira u glatku mišićnu ćeliju. Periciti imaju sposobnost deobe pa igraju ulogu izvornih ćelija koje obnavljaju endotelske ćelije kapilara. O ulozi pericita se malo zna.

Literatura

• Ćurčić, B: Razviće životinja, Naučna knjiga, Beograd, 1990.
• Kalezić, M: Osnovi morfologije kičmenjaka, ZUNS, beograd, 2001
• Milin J. i saradnici: Embriologija, Univerzitet u Novom Sadu, 1997.
• Pantić, V:Biologija ćelije, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 1997.
• Pantić, V: Embriologija, Naučna knjiga, beograd, 1989.
• Popović S: Embriologija čoveka, Dečije novine, Beograd, 1990.
• Trpinac, D: Histologija, Kuća štampe, Beograd, 2001.
• Hale. W, G, Morgham, J, P: Školska enciklopedija biologije, Knjiga-komerc, Beograd
• Šerban, M, Nada: Pokretne i nepokretne ćelije - uvod u histologiju, Savremena administracija, Beograd, 1995.