Iz projekta Bionet Škola

Šimširika (žuti šipak, žuta šiba, žutika, divlji šimšir, kiseli trn), lat. Berberis vulgaris, je razgranati listopadni žbun iz istoimene porodice (Berberidaceae).

Sadržaj 1 Naučno ime 2 Opis biljke 3 Stanište 4 Hemijski sastav droge 5 Upotreba 6 Literatura

Naučno ime

Poreklo imena:

• roda prema Berberiji iz koje je plod šimširike prenet u Afriku;
• vrste od lat. vulgaris = običan.

Opis biljke

Raste kao listopadni razgranati žbun čije stablo može da dostigne visinu oko 3m, pokriveno je trnovima i ispod kore je žuto. Trnovi mogu da budu trokraki ili petokraki i nastali su preobražajem listova. Ostali listovi su eliptični, kožasti, sakupljeni u svežnjeve, a po ivici fino nazubljeni. Cvasti su viseći grozdovi izgrađeni od šestočlanih, dvopolnih cvetova čiji su čašični i krunični listići žuti. Plod je duguljasta, crvena bobica kiselkastog ukusa u čijoj unutrašnjosti su smeštena 2-3 semena.

Stanište

Rasprostranjena je sve do 1200 m n.v. pretežno po terenu bogatom krečnjakom, na osunčanim i stenovitim prostorima, kao i u zoni žbunova i šipražja.

Hemijski sastav droge

Kao droga se koriste skoro svi delovi biljke:

• plodovi (Berberidis fructus)
• koren (Berberidis radix)
• kora (Berberidis cortex).

U svim biljnim organima ustanovljeni su pojedini sastojci:

• izohinolinski alkaloidi (do 8%): berberin, berbamin, vinetin i palmitin, u svim organima a posebno u obojenoj kori;
• antrahinonski derivati, kojih ima u korenu;
• organske kiseline (oko 6%), šećeri (oko 5%), pektin, guma i dr. prisutni u plodovima.

Upotreba

Plod, bobica, prijatnog ukusa upotrebljava se za pravljenje sirupa i kompota. Iz kore i drveta dobija se žuta boja berberin kojom se mogu da boje koža i vuna.

Šimširika se koristi kod bolesti žučnih puteva jer olakšava izlučivanje žuči, sprečava upale, pojavu peska i kamena u žučnim putevima. U obliku kapi, čiji je glavni sastojak berberin, smiruje upaljenu vežnjaču oka i očne kapke. Pored toga može se davati i protiv povraćanja.

Uslovno je neškodljiva što znači da je treba korititi samo u propisanim dozama i pod kontrolom stručnjaka.

Literatura

• Gostuški,R: Lečenje lekovitim biljem, Narodna knjiga, Beograd, 1979.
• Grlić, Lj: Enciklopedija samoniklog jestivog bilja, August Cesarec, Zagreb, 1986.
• Djuk, A, Dž: Zelena apoteka, Politika, Beograd, 2005.
• Jančić, R: Lekovite biljke sa ključem za određivanje, Naučna knjiga, Beograd, 1990.
• Jančić, R: Botanika farmaceutika, Službeni list SCG, Beograd, 2004.
• Jančić, R: Sto naših najpoznatijih lekovitih biljaka, Naučna knjiga, Beograd, 1988.
• Kojić, M, Stamenković, V, Jovanović, D: Lekovite biljke jugoistične Srbije, ZUNS, Beograd 1998.
• Marin, P, Tatić, B: Etimološki rečnik, NNK Internacional, Beograd, 2004.
• Mindel, E: Vitaminska biblija, FaMilet, 1997.
• Mišić Lj, Lakušić R: Livadske biljke, ZUNS Sarajevo, ZUNS Beograd , IP Svjetlost, 1990
• Stamenković, V: Naše neškodljive lekovite biljke, Trend, Leskovac
• Tucakov, J: Lečenje biljem, Rad, Beograd, 1984.