Živa bića

Izvor: Bionet Škola
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Kladogram domena Eukaryota koji je sastavio Stefan Luketa 2009. godine
Carstvo Animalia
Carstvo Fungi
Carstvo Fungi
Carstvo Fungi
Carstvo Archaeplastida
Carstvo Archaeplastida
Carstvo Archaeplastida
Carstvo Excavata
Carstvo Excavata
Carstvo Chromavleolata
Carstvo Chromalveolata
Carstvo Chromalveolata
Carstvo Chromalveolata

Pojam živog bića podrazumeva svaku jedinku koju odlikuju životni procesi. Sva živa bića podležu evolutivnim mehanizmima, odnosno podložna su promenama. Zajednička gradivna i funkcionalna jedinica svih živih bića je ćelija. Ostali nivoi organizacije se razlikuju od složenosti organizama.

Zajedničke osobine

Reading.gif
Za više podataka pogledati Osobine živih bića

Klasifikacija

Snažan razvoj molekularne biologije u drugoj polovini XX veka je doveo do velikih revolucionih shvatanja u biologiji. Jedna od najvećih revolucija u oblasti sistematike živih bića bilo je saznanje da na nivou ribozomskih RNK postoje među pripadnicima prokariotskih organizama dve velike grupe – bakterije i arhebakterije. One se međusobno razlikuju onoliko koliko se razlikuju od organizama koje odlikuje eukariotska organizacija. Vouz i Foks su 1977. godine predložili model klasifikacije živih bića na tri domena: bakterije, arhebakterije i eukariote. Model klasifikacije koji su predložili Vouz i Foks ne pominje viruse, jer se prema mišljenju većine današnjih biologa ne smatraju živim bićima već strukturama izgrađenim od proteina i nukleinskih kiselina. Razlog leži u činjenici da su virusi nesposobni da se samostalno dele i rastu, kao i da mogu da formiraju kristale poput minerala. Postoji više hipoteza o nastanku virusa ali je danas široko prihvaćena ona po kojoj su virusi nastali nezavisno, odvajanjem DNK od ćelije i njenom autonomnom replikacijom, uz korišćenje metaboličke mašinerije ćelije domaćina za svoje razmnožavanje. Prema ovoj hipotezi, virusi su srodniji svojim domaćinima nego jedan sa drugim. I pored ovakvih shvatanja, ovde će se virusi razmatrati kao četvrti domen živih bića. U ovom tekstu će biti prikazana klasifikacija koju je sastavio Stefan Luketa.

Domen Priones

Pristalice teorije da se i acelularni organizmi mogu smatrati živim bićima navode kao glavni razlog postojanje nukleinske kiseline i procesa razmnožavanja kod ovih organizama. Međutim, postoje i partikule koje su znatno manjih dimenzije i prostije građe od virusa i subvirusnih partikula. To su prioni - proteinske infektivne čestice koje imaju sposobnost umnožavanja, odnosno replikacije i promenljivosti. Žive isključivo u eukariotskim ćelijama animalnog tipa. Sastoje se samo iz proteina i ne poseduju nukleinske kiseline. Zbog toga ne poseduju ni klasične genetske informacije. Geni neophodni za njihovu replikaciju nalaze se u samoj ćeliji domaćina i nazvani su PRP geni, a otkrio ih je Stenli Pruziner. U zdravom organizmu takođe postoje proteinski proteini koji se označavaju kao normalni. Njihova struktura je takva da ne uzrokuje oboljenja, a smešteni su na spoljašnjoj strani ćelijske membrane neurona i glija ćelija. Funkcija ovog proteina nije poznata, ali se predpostavlja da on ima ulogu u održavanju integriteta ćelijske membrane i prenosa nevrnih impulsa. Patogeni prionski protein ima identičnu primarnu strukturu kao i apatogeni. Razlikuju se prema tercijernoj strukturu. Naime, patogeni prionski protein ima veću procentualnu zastupljenost β nabrane ploče na račun smanjenja učestalosti α zavojnice. Patogeni prionski protein može da se u organizmu pojavi na dva načina - kao posledica mutacije gena koji kodira prionski protein ili usled digestije zaraženog mesa. Kada se pojavi u ćeliji, patogeni protein se veže za apatogeni protein i formira heterodimer. Zatim uzrokuje promene konformacije apatogenog proteina, pri čemu se formira najpre homodimer, a potom dva molekula patogenog priona.Formirana dva patogena priona se vezuju za dva apatogena prionska proteina i na taj način postiže povećanje broja patogenih, na račun smanjenja normalnih prionskih proteina u ćeliji. Kada prioni dostignu veliku koncentraciju u ćeliji formiraju nakupine u obliku štapića.

Domen Viruses

Predstavnici ovog domena su najmanja i najjednostavnije građena živa bića. Njihova jednostavnost se ogleda u nećelijskoj građi. Naime, to su jedini organizmi koji se ne sastoje iz ćelija. Njih u velikom broju slučajeva čine samo dve komponente – proteinski omotač i nasledni materijal. Dimenzije im se kreću od 15 nanometara pa do nekoliko stotina nanometara. Samo najveći virusi dostižu dimenzije najmanjih ćelija. Prema tome da li nasledni materijal čini molekul DNK ili RNK razlikujemo dve velike grupe. Molekul nukleinskih kiselina može biti jednostruk i dvostruk, a takođe se razlikuju i linijski, odnosno kružni molekuli. Pojedini predstavnici pored nukleinske kiseline sadrže i jedan ili nekoliko enzima. Njihovi enzimi imaju dvojaku ulogu – jedni služe da bi napali ćeliju domaćina, a drugi su neophodne komponente u procesu udvajanja nukleinske kiseline.

Domen Bacteria

Bakterije su bez ikakve sumnje najstariji oblici živih bića koji su se pojavili pre 3,8 milijardi godina, a održali su se sve do danas. Čak i danas bakterije predstavljaju najbrojniju grupu živih bića. Od izuzetnog su značaja za promet materije u ekosistemima, te stoga imaju prvorazredni značaj. Najveći broj vrsta bakterija su jednoćelijski organizmi koji mogu biti loptastog, štapićastog ili zavojičastog oblika. Međutim, određen broj vrsta gradi složenije organizovana tela koja se sastoje iz većeg broja ćelija i obrazuju končaste ili grozdaste skupine, odnosno kolonije. Bakterije su od virusa znatno većih dimenzija. Međutim, u poređenju sa eukariotima to su mali organizmi čije su dimenzije reda nekoliko mikrometara, tako da se mogu posmatrati samo pomoću mikroskopa. Sve bakterije su prokariotske organizacije. Na njihovoj površini se nalazi kapsula, a ispod nje su bakterijski zid i citoplazmatična membrana koja ograničava, omeđava unutrašnjost prokariotske ćelije, njen protoplast. Bakterijski zid poseduje najveći broj predstavnika kod kojih ima ulogu potporne strukture. U građi bakterijskog zida obavezno učestvuje peptidoglikan. Poznati danski lekar Gram je primenjivao posebnu tehniku bojenja na osnovu koje je ustanovio da se bakterije mogu podeliti na dve grupe. U jednu grupu spadaju bakterije koje se boje plavoljubičasto i one su nazvane gram-pozitivne, a bakterije koje se boje crveno su nazvane gram-negativne. Osnovne komponente zida gram-pozitivnih bakterija predstavljaju peptidoglikani i teihoična kiselina. Bakterijski zid gram-negativnih bakterija ima složeniju građu jer u izgradnji njihovog zida učestvuje i spoljašnja membrana koju čine ugljeni hidrati, lipidi i proteini. Protoplast je vodena sredina u kojoj se nalaze joni, mali molekuli, brojni proteini i nasledni materijal. U ćelijama bakterija nasledni materijal, odnosno DNK je obično smeštena u centralnom delu, ali nije okružena ovojem. Molekul DNK ima kružan oblik, a pridruženo mu je malo proteina. Na periferiji ćelije se nalazi citoplazma u kojoj se nalaze veoma brojne strukture malih dimenzija koje su nazvane prokariotski ribozomi. Često citoplazma bakterijske ćelije izgleda gušće i tamnijeod centralnog dela zbog prisustva ribozoma. Elementi citoskeleta se ne nalaze u citoplazmi bakterija, a nisu prisutne ni organele. Pored ribozoma i molekula DNK, u citoplazmi mnogih bakterija su prisutne strukture koje su nazvane inkluzije. Takođe, prisutni su mali kružni fragmenti vanhromozomske DNK koji se nazivaju plazmidi. U najvećem broju slučajeva bakterije se razmnožavaju fisionom deobom ćelije. Pojedini predstavnici bakterija mogu da se razmnožavaju i procesom koji je nazvan pupljenje. U tom slučaju na roditeljskoj ćeliji formiraju se pupoljci koji predstavljaju mlade ćelije, koje se od nje otkidaju i nastavljaju svoj životni ciklus.

  • Carstvo: Proteobacteriae. Ovo carstvo bakterija je u literaturu uveo 1988. godine Stackebrandt sa saradnicima. Oni su analizirali sekvence 16S rRNK i u jedno carstvo grupisali citološki i morfološki izuzetno različite grupe prokariota. U okviru ovog carstva se nalaze organizmi koji se hrane fototrofno, hemolitotrofno ili hemoorganotrofno.
  • Carstvo: Spirochaetae. U ovo carstvo se klasifikuju bakterije izduženog, spiralnog oblika ćelija koje se karakterišu prisustvom bičeva. Najveći broj vrsta živi slobodno, u sredinama koje su bogate organskim materijama a siromašne kiseonikom. Manji broj su komensali ili paraziti različitih organizama. Građa ćelijskog zida je po tipu Gram-negativna. Kreću se pomoću bičeva koji nisu u kontaktu sa spoljašnjom sredinom. Naime, 2-200 bičeva se nalaze između unutrašnje membrane i spoljašnjeg omotača. Neke vrste su fakultativni anaerobi ili anaerobi. Energiju dobijaju razlaganjem ugljenih hidrata ili aminokiselina. Krajnji proizvodi ovog procesa su ugljen-dioksid, alkoholi i organske kiseline.
  • Carstvo: Oxyphotobacteriae. U ovo carstvo se klasifikuju aerobni prokarioti koji vrše proces oksidativne fotosinteze. Pri ovom procesu se oslobađa kiseonik. Svi predstavnici koriste hlorofil a, dok se neki karakterišu i prisustvom hlorofila b. Kao pomoćni pigmenti funkcionišu fikobilini. Oko 120 vrsta ima sposobnost azotofiksacije.
  • Carstvo: Saprospirae
  • Carstvo: Chloroflexae
  • Carstvo: Chlorosulfatae
  • Carstvo: Pirellae
  • Carstvo: Firmicutae
  • Carstvo: Verrucomicrobium

Domen Archaea

Arhea su prokariotski organizmi koji imaju osnovne citološke karakteristike kao i bakterije. Velike razlike između ova dva domena živih bića se ispoljavaju tek na molekularnom nivou. Razlike su naročito izražene na nivou ribozomske RNK. Fenotipske razlike se pre svega ogledaju u biohemijskom sastavu ćelijskog zida (ne sadrže proteoglukane već glikoproteine i polisaharide) i citoplazmatične membrane, kao i nekim enzimima koji učestvuju u procesima transkripcije i translacije. Genom metanogene vrste Methanococcus jannaschii koja naseljava termalne vode Pacifika predstavlja najubedljiviji dokaz o filogenetskoj izolovanosti arhea. Naime, 56% gena ove vrste je bilo potpuno novo i do tada nepoznato nauci. Neki geni su ličili na one kod bakterija, dok su drugi podsećali na eukariotske gene što je dalo povoda biolozima da uvide vezu između domena eukariota i arhea. Organizmi iz domena arhea su prvobitno nalaženi u ekstremnim staništima poput termalnih voda, gejzira, veoma slanih jezera i slatina, anaerobnih močvara i podvodnih vulkana. Kada je Vouz 1977. godine objavio otkriće prve vrste arhea izdvojio je novoopisanu vrstu u zasebno carstvo pod nazivom arhebakterije jer je smatrao da su zbog ekstremnih staništa na kojima žive ovi organizmi stariji od bakterija. Međutim, 1990. godine zajedno sa Foksom je preimenovao ove organizme jer se ustanovilo da je naziv neadekvatan. Danas su arhee pronađene i na mnogim uobičajenim staništima, a naročito u vodama okeana.

Domen Eukaryota

Eukarioti su najveća grupa živih bića. Njihova osnovna karakteristika po kojoj se razlikuju od ostala dva domena je da su izgrađeni od eukariotskih ćelija. Ovaj tip ćelija razlikuje se od prokariotskih ćelija po veličini i stepenu složenosti unutrašnje organizacije. I pored velike raznolikosti eukariotskih ćelija one imaju mnoge zajedničke odlike. Od prokariotskih ćelija su obično veće deset do petnaest puta. Prema morfološkoj složenosti eukarioti su izuzetno raznovrsni – najprimitivniji su jednoćelijski, a složenije organizovani eukarioti se sastoje od milijardi ćelija, a dimenzije mogu da premaše 30 metara. Izraz eukariot potiče od grčke reči eu - dobro, pravo i karyon – jezgro, jedro. Sve eukariotske ćelije možemo podeliti na dva osnovna tipa – biljne i životinjske. Međutim, između ova dva tipa postoje i prelazni oblici. Na površini eukariotskih ćelija se nalazi ćelijska membrana koja je u direktnom kontaktu sa spoljašnjom sredinom kod životinjskih ćelija. Međutim, kod biljnih ćelija na spoljašnju stranu ćelijske membrane naleže specifična tvorevina poznata pod nazivom ćelijski zid.

U unutrašnjosti ćelije se nalazi protoplast. Daleko je složenije građen od protoplasta prokariotskih organizama. Protoplast eukariotske ćelije podrazumeva citoplazmu, unutarćelijske odeljke i elemente citoskeleta. Citoplazma je slično građena kao i kod prokariota. To je vodena sredina u kojoj se nalaze joni, mali molekuli kao što su aminokiseline i monosaharidi, veliki broj različitih proteina, kao i ribozomi koji su najsloženije građene supramolekulske strukture u eukariotskoj ćeliji. Eukariotski ribozomi su za razliku od prokariotskih većih dimenzija. Pod unutarćelijskim odeljcima se podrazumevaju organele i jedro. Unutarćelijski odeljci imaju karakterističan oblik, a izgrađeni su od membrana i unutrašnjih prostora koje te membrane omeđavaju. Jedro je najvažniji unutarćelijski odeljak jer je u njemu smešten nasledni materijal eukariotske ćelije. Postojanje morfološki izdvojene oblasti unutar koje se nalazi nasledni materijal, odnosno postojanje jedra predstavlja jednu od najmarkantnijih karakteristika eukariotske ćelije. Ćelije eukariotskih organizama u najvećem broju slučajeva imaju samo jedno jedro koje je obično smešteno u centralnom delu protoplasta. Od ostalog dela protoplasta jedro je odvojeno sa dve membrane između kojih se nalazi cisterna. Dve membrane i cisterna čine jedrov ovoj koji se odlikuje brojnim porama. Jedrov ovoj omeđava unutrašnji prostor jedra koji se naziva nukleoplazma koja predstavlja vodenu sredinu u kojoj se nalaze joni, mali molekuli i proteini. Pored ovih komponenti, prisutan je nasledni materijal koji je nazvan hromatin. Obično u centralnom delu jedra se nalazi jedarce koje je povezano sa hromatinom.

Ćelijske organele su specifične strukture u kojima se odvijaju različiti procesi, te ih je na osnovu funkcija koje imaju mogu grupisati na tri grupe. U grupu organela uključenih u procese sinteze proteina i lipida svrstavaju se endoplazmatični retikulum i goldžijev aparat, a zbog svog prvoklasnog značaja im se pridružuju i ribozomi. Organele unutar kojih se obavlja razgradnja mnogih supstanci koje su prisutne u ćeliji ili su u nju unete posredstvom citoplazmatične membrane su lizozomi i vakuolarni aparat. U procesima sinteze ATP-a učestvuju mitohondrije i hloroplasti. Unutrašnji ćelijski skelet ili citoskelet predstavlja strukturu koja prožima celu citoplazmu i koja učestvuje u procesima ćelijskog kretanja. Citoskelet pre svega čine aktinski filamenti i mikrotubule, a u pojedinim ćelijama mikrotubule grade i druge strukture poput bičeva i centriola. Deoba jedra se obično koordinira sa deobom ćelije. Deobe eukariotskih ćelija su složenije od onih koje se sreću kod prokariotskih organizama. Kod višećelijskih eukariota možemo razlikovati dva osnovna tipa ćelijskih deoba u zavisnosti od toga da li je reč o somatskim ili polnim ćelijama. Somatske ćelije se karakterišu mitozom, dok polne ćelije se dele u procesu mejoze. Pojava eukariotskih organizama je izuzetno važan evolutivni momenat za život na zemlji. Međutim, do danas se ne zna puno o vremenu kada su nastali eukarioti, a ostalo je i nesigurno pitanje mehanizma na koji se odigrao proces evolucije ovih organizama.

  • Poddomen: Unikonta. Ovaj termin je 2002. godine u literaturu uveo Tomas Kavalije-Smit. Predstavnici ove klade se karakterišu helijama sa jednim bičem. Kod pojedinih grupa bič je redukovan tokom evolucije. Većina predstavnika u protoplastu ima jednu centriolu. Neke vrste imaju dve centriole, ali njihovo poreklo je drugačije nego kod predstavnika poddomena Bikonta. Naime, smatra se da se radi o konvergentnoj evoluciji.
    • Carstvo: Animalia. Carstvo životinja obuhvata eukariotske heterotrofne višećelijske organizme koji hranu gutaju i vare unutar tela. Većina predstavnika ovog carstva živih bića su pokretni organizmi. Rasprostranjene su u svim biogeografskim oblastima, a zauzimaju različite ekološke niše, pa im se zbog toga morfološke i metaboličke odlike veoma razlikuju. Ne poseduju ćelijski zid, a u ekstracelularnom matriksu poseduju molekule kolagena, integrina, proteoglikana i adhezivne glikoproteine. Između ćelija se formiraju specifične veze koje su tipa pukotinastih veza i dezmozoma. Tokom ontogenetskog razvića postoji mogućnost pokreta ćelija. Imaju zajedničke karakteristike u razviću zigota. Naime, od zigota se u procesu brazdanja formira blastula, a kod većine raslojavanjem blastule nastaje gastrula. Životinje poseduju gastralnu duplju sa jednim ili dva otvora. Ukoliko poseduju dva otvora jedan je prednji – usni, a drugi se nalazi na suprotnoj strani i naziva se analni.
    • Carstvo: Mesomycetozoa. Ovu grupu je 1996. godine u literaturu uvela grupa kanadskih biologa. Nemaju veliki broj zajedničkih karakteristika. Žive kao paraziti u telu riba, ptica, sisara i rakova. Mitohondrije se karakterišu pločastim ili cevastim kristama. Predstavnici ovog carstva su u ranijim klasifikacijama grupisani u praživotinje, alge i gljive. Međutim, novija istraživanja su pokazala da je ovo koherentna grupa srodna sa ostalim predstavnicima nadcarstva Opisthokonta.
    • Carstvo: Choanozoa. Ovo carstvo obuhvata oko 150 vrsta. Mnogi autori smatraju da je ovo polifiletska klada. Međutim, pošto još uvek nije dobro proučena citološka organizacija i genetička struktura predstavnika razdela Filasterea i Corallochytrea, ne možemo sporiti njihove filogenetske veze sa razdelom Choanoflagellatea. To su jednoćelijski ili kolonijalni organizmi koji se kreću pomoću jednog biča. Mitohondrije se karakterišu pločastim kristama. Uglavnom se hrane fagotrofno, ali manji broj vrsta poseduje zelene hromoplaste pomoću kojih vrše fotosintezu. U protoplastu se nalazi jedno jedro. Svi predstavnici su slobodnoživeći i naseljavaju slatkovodne i morske ekosisteme.
    • Carstvo: Fungi. Gljive su veoma specifična grupa živih bića. To su nepokretni eukariotski organizmi koji proizvode spore. Ćelije gljiva imaju u svim ili u većini faza životnog ciklusa ćelijske zidove. Gljive su heterotrofni organizmi koji se hrane apsorpcijom. Predstavljaju najrasprostranjenije organizme na Zemlji. Oblast biologije koji izučava gljive naziva se mikologija. Do danas je opisano oko 100 000 vrsta, ali se pretpostavlja da postoji oko 1,5 milion recentnih vrsta. Vegetativno telo gljiva se naziva somatsko telo. Ono može da bude celularno, plazmodijalno, nemicelijsko i micelijsko. Somatsko telo gljiva najčešće je teško uočljivo u prirodi zbog toga što je previše sitno ili zbog načina svog života je skriveno od naših očiju. Ponekad se telo gljive metamorfozira u specifične, krupne, okom vidljive tvorevine.
    • Carstvo: Amoebozoa. Ovo carstvo obuhvata heterotrofne protiste koji se karaktrišu ameboidnim izgledom ćelije. Kreću se pomoću pseudopodija koje su obično po tipu lobopodije. Najčešće su to jednoćelijski stanovnici zemljišta i vodenih ekosistema. Ređe se sreću višećelijski i višejedarni predstavnici koji su vidljivi golim okom. Mitohondrijalne kriste su tubularne, a često i granate. Pojedine vrste se karakterišu postojanjem stadijuma koji se kreće pomoću jednog biča koji polazi iz jednog kinetida. Postojanje jednog biča je predačka karakteristika.
  • Poddomen: Bikonta. Ovu kladu je u literaturu 2002. godine uveo Tomas Kavalije-Smit. Glavna karakteristika ove grupe, po kojoj je dobila naziv, je prisustvo ćelija sa dva biča. Iako pojedini predstavnici uopšte nemaju bičeve, smatra se da su preci ove grupe imali dva biča. U starijoj literaturi se grupa Apusozoa grupisala u kladu Amoebozoa, ali kasnije je izdvojena u zasebnu kladu. Tomas Kavalije-Smit smatra ovo carstvo delom grupe Bikonta.
    • Carstvo: Apusozoa. U okviru ovog carstva se nalazi oko 20 vrsta svrstanih u tri roda. To su zagonetni biflagelatni jednoćelijski organizmi koji se karakterišu prisustvom organske teke oko baze prednjeg biča. Ćelije na dorzalnoj strani imaju organsku teku, ali ona odsustvuje na ventralnoj strani sa koje polaze pseudopodije. Bičevi su heterodinamični. Mitohondrije poseduju pločaste ili tubularne kriste. U protoplastu se nalazi jedno jedro, a hromoplasti nisu prisutni. Ovi organimi su slobodnoživeći i hrane se bakterijama. Iako je poznat mali broj vrsta, izgleda da su prisutne u velikom broju slatkovodnih i morskih ekosistema. Čak se javljaju u biocenozama hidrotermalnih izvora na velikim dubinama mora i okeana.
    • Carstvo: Rhizaria. Carstvo Rhizaria obuhvata veliki broj vrsta. To su jednoćelijski organizmi sa složenom citološkom organizacijom. Prema morfološkom izgledu se dosta razlikuju, ali je najveći broj vrsta ameboidnog izgleda i kreće se pomoću filopodija, retikulopodija ili lobopodija. Mnoge vrste oko protoplazme formiraju kućice koje jako variraju po obliku i hemijskom sastavu i mogu biti znatno složene strukture. Zbog svojih čvrstih ljušturica, veliki broj vrsta je poznato u obliku mikrofosila. Gotovo svi predstavnici poseduju mitohondrije sa tubularnim kristama. Većina savremenih autora smatra da je grupa Rhizaria monofiletska.
    • Carstvo: Excavata. Carstvo Excavata je relativno malo i buhvata morfološki, citološki i ekološki veoma različite organizme. Tako se među njima mogu sresti autotrofne, heterotrofne, parazitske i simbiontske vrste. Poznati su neki za ljude veoma značajni paraziti. Zbog toga što mnoge vrste ne poseduju mitohondrije, pojedini biolozi predpostavljaju da je ovo veoma stara grupa eukariota koja je nastala pre pojave ovih organela. Prema ovoj hipotezi koju je 1983. godine postavio Tomas Kavalije-Smit predstavnici carstva Excavata su predački organizmi sa sve druge eukariote. Pleziomorfna karakteristika ovih organizama je prisustvo citostoma ekskavatnog tipa koji se sekundarno gubi kod pojedinih predstavnika. Mnoge vrste ovog carstva ne karakteriše prisustvo pravih mitohondrija, pa se zbog toga često u literaturi označavaju kao nemitohondrijski organizmi. Međutim, većina (a možda i sve) vrste se karakterišu prisustvom veoma izmenjenih mitohondrija. Većina predstavnika koji poseduju mitohondrije se karakterišu prisustvom tubularnih ili diskoidalnih kristi, a manji broj vrsta ima laminarne kriste. Većina predstavnika carstva poseduje dva, četiri ili više bičeva.
    • Carstvo: Archaeplastida. Carstvo Archaeplastida obuhvata veliki broj organizama koji imaju različite citološke, fiziološke, morfološke i ekološke karakteristike. Ovo carstvo je uveo 1982. godine Tomas Kavalije-Smit. Najznačajnija zajednička karakteristika ovih organizama na osnovu koje su i klasifikovani kao monofiletska grupa je prisustvo plastida sa dve membrane. Ova činjenica navodi da su plastidi ovih organizama nastali direktno od simbiontskih modrozelenih prokariota. Plastidi svih ostalih grupa su okruženi sa tri ili četiri membrane.
    • Carstvo: Chromalveolata. Ovo carstvo predstavlja monofiletsku grupu koju je 1998. godine oformio Tomas Kavalije-Smit. Pretpostavlja se da su se sve današnje grupe ovog carstva razvile od heterotrofnih jednoćelijskih organizama koji su se karakterisali prisustvom dva biča. Hromoplast ovih algi je nastao od simbionta iz razdela crvenih algi. Prema savremenim shvatanjima, carstvu Chromalveolata filogenetski je najbliže carstvo Archaeplastida. Morfološke i citološke zajedničke karakteristike za predstavnike carstva Chromalveolata su malobrojne. Svako podcarstvo poseduje karakteristike koje ne odlikuju predstavnike drugih pocarstava. Međutim, primećeno je da ćelijski zidovi većine predstavnika sadrže celulozu. Hromoplasti ovih organizama imaju neke zajedničke karakteristike zbog toga što su nastali od endosimbiontskih crvenih algi. U okviru ove grupe se sreću kako fotoautotrofni, tako i heterotrofni predstavnici. Glavni pigmenti svih fotosintetskih vrsta su hlorofil a i c.

Srodne stranice

Literatura

Internet stranice

Autor teksta:
Stefanpotpis3.jpg
prezentacija