Dokazi evolucije

Izvor: Bionet Škola
Idi na: navigaciju, pretragu

Teorije evolucije

Darvinova (Čarls Darvin – 1809-1882) teorija evolucije predstavlja osnov svih savremenih učenja o evoluciji živog sveta. Darvin polazi od činjenice da sposobnost razmnožavanja organizama (broj potomaka) prevazilazi mogućnosti sredine za opstanah svih tih jedinki u prirodi. Polazeći od ove prenaseljenosti, kao činjenice, on održavanje brojnosti u uzastopnim generacijama objašnjava prisustvom stalne borbe za opstanak. Samo najsposobnije od njih će preživeti u toj borbi, čime se stalno vrši prirodno odabiranje (selekcija) jedinki sa najpovoljnijim osobinama pri datim uslovima sredine. Nasleđivanjem ovakvih osobina u sledećim generacijama stvaraju se mogućnosti da još veći broj jedinki ispolji ovakve povoljne odlike. Time se ostvaruje prilagođenost ogranizama i njihovih vrsta. Do borbe za opstanak može doći kako unutar iste, tako i između različitih vrsta, što vodi preživljavanju sposobnijih oblika.

Darvin je prvi izneo pretpostavku da je izvor raznolikosti organizama u stalnom nastajanju mutacija, a da putem prirodne selekcije opstaju samo one jedinke koje sadrže najpovoljnije kombinacije tih mutacija.

Dokazi evolucije

Danas postoje brojni dokazi da svi oblici na Zemlji imaju monofiletsko (opšezajedničko) poreklo, pri čemu su najubedljiviji oni na molekularnom (biohemijskom) nivou.

1. molekularni (biohemijski) dokazi - za sve organizme važe sledeće odlike:

  • redosled dešavanja biohemijskih procesa je dirigovan genima;
  • geni su delovi DNK, izuzimajući RNK viruse;
  • raznovrsnost gena se obezbeđuje kombinovanjem 4 tipa nukleotida (A,G, C, T);
  • proteini se stvaraju iz 20 osnovnih aminokiselina;
  • način prenošenja i ostvarivanja genetičkog koda je DNK – RNK – protein;

2. citološki dokazi – svi organizmi, osim virusa, imaju ćelijsku strukturu; u ćelijama zajedničke za sve organizme su ćelijske organele; svi višećelijski organizmi počinju svoje razviće jednom ćelijom – oplođenom jajnom ćelijom;

3. dokazi o anatomsko-morfološkoj sličnostihomologije, ili sličnosti po poreklu, predstavljaju organe koji imaju sličnu građu i poreklo, a obavljaju različite funkcije (pr. prednji udovi žabe, guštera i ptice imaju sasvim sličnu građu, a sasvim različitu ulogu – plivanje, hodanje i letenje); analogije, ili sličnosti po funkciji, su organi koji imaju sličnu funkciju, a različitu građu i poreklo (oblik tela delfina i ajkule su dosta slični, mada delfin pripada sisarima, a ajkula ribama);

4. paleontološki podaci – do njih se dolazi proučavanjem fosila;

5. prelazne forme – su foslini ostaci koji predstavljaju dokaz da su jedne grupr organizama postale od drugih; tako su zveogušteri su bili prelazne forme između gmizavaca i ptica;

6. evolucioni nizovi – su fosilni ostaci iz različitih perioda razvoja Zemlje koji omogućavaju da se proprati evolutivni postanak nekog organa, dela tela ili vrste organizama; npr. evolutivni niz oblika ljušture puževa, evolucija zuba slonova i dr.

Literatura

  • Dumanović, J, marinković, D, Denić, M: Genetički rečnik, Beograd, 1985.
  • Kosanović, M, Diklić, V: Odabrana poglavlja iz humane genetike, Beograd, 1986.
  • Marinković, D, Tucić, N, Kekić, V: Genetika, Naučna knjiga, Beograd
  • Ridli, M: Genom - autobiografija vrste u 23 poglavlja, Plato, Beograd, 2001.
  • Radoman, P: Teorija organske evolucije, ZUNS, Beograd, 1971.
  • Tucić, N, Matić, Gordana: O genima i ljudima, Centar za primenjenu psihologiju, Beograd, 2002.
  • Tucić, N:Evoluciona biologija, NNK - Internacional, Beograd, 2003
  • Tucić, N. (1999): Evolucija, čovek i društvo, Dosije am, Beograd