Ekološki faktori

Pod spoljašnjom (životnom) sredinom podrazumeva se kompleks faktora koji deluju na živa bića na onom mestu na kome žive. Ti uticaji dolaze od žive i nežive prirode u okolini koja okružuje biljke i životinje pa se nazivaju spoljašnji ili ekološki faktori.

Osnovne osobine ekoloških faktora su:

• deluju kompleksno (kao celina),
• neprekidno se menjaju u vremenu i prostoru
• međusobno su uslovljeni.

Oni se uzajamno uslovljavaju i menjaju, tako da je samostalno dejstvo jednog jedinog faktora nemoguće. Tako je npr. vlažnost vazduha uslovljena njegovom temperaturom. Promena ekoloških faktora prisutna je i u vremenu (u toku dana i noći, tokom godine) i u prostoru (npr. promena temperature idući od ekvatora prema polovima).

Podela ekoloških faktora

Sve ekološke faktore možemo podeliti na:

• abiotičke, koji predstavljaju fizičko-hemijske uslove sredine i
• biotičke, uticaji koje neki organizam trpi od strane drugih živih bića.
• uticaj čoveka, s obzirom da je vrlo specifičan i značajan, izdvaja se kao poseban, antropogeni faktor.

Abiotički faktori

Abiotički ekološki faktori svrstavaju se u tri grupe :

1.klimatski faktori;

2. edafski faktori

3. orografski faktori

Klimatski faktori određuju osnovni karakter neke oblasti i obuhvataju:

• svetlost,
• temperaturu,
• vodu i vlažnost,
• vazduh.

Za rastenje i razviće svake biljne i životinjske vrste neophodna je određena minimalna količina toplote, a ukoliko ona nedostaje osnovni fiziološki procesi se prekidaju i nastaje smrt datog organizma. Prema tome, temperatura je jedan od najznačajnijih faktora sredine. Voda, takođe, ima ogroman značaj za živi svet jer se osnovni životni procesi u ćelijama ne mogu zamisliti bez vode. Jedini važan izvor prirodne svetlosne energije na Zemlji je Sunčevo zračenje. Za razliku od biljaka, kojima je svetlost neposredni izvor energije potrebne za proces fotosinteze, na životinje svetlost utiče više posredno (na ponašanje, karakter ishrane itd.), mada može ne njih da deluje i neposredno (na prilagođavanje, na rasprostranjenje i dr.). Vazduh deluje na živa bića svojim fizičkim i hemijskim osobinama. Hemijske osobine vazduha zavise od njegovog sastava gasova (on sadrži 78% azota, oko 21% kiseonika, oko 0,03% ugljen-dioksida, tragove vodonika i dr.). Od fizičkih osobina vazduha, važnih za živa bića, najvećeg značaja imaju vlažnost i vazdušna strujanja.

Edafski faktori koji obuhvataju fizičke, hemijske i biološke osobine zemljišta i stena na kojima se zemljište razvija.

Orografski faktori obuhvataju osobine reljefa:

• nadmorska visina,
• nagib terena,
• stepen razuđenosti reljefa itd.).

Biotički faktori

Predstavljaju uzajamne uticaje biljaka, životinja i čoveka (antropogeni faktor). Sve biljke i životinje uslovljene su životnom delatnošću drugih organizama. Na taj način očigledno je da biljke mogu delovati jedne na druge – uzajamni odnosi biljaka kao što su simbioza, parazitizam idr. Među životinjama postoje uzajamni odnosi koji se najjasnije ogledaju u lancima ishrane, mada su prisutni i drugi odnosi kao što su simbioza, komensalizam (jedan organizam ima koristi,a drugi je neutralan) i parazitizam. Sa druge strane, biljke mogu delovati na životinje, a životinje na biljke.

Uzajamni odnosi između biljaka i životinja ogledaju se u sledećem:

• ishrana svih životinja zasniva se na biljkama,
• biljke životinjama služe kao skrovište,
• životinje vrše oprašivanje,
• rasprostiranje semena i plodova i dr.

Ekološka valenca

Pošto su ekološki faktori raznovrsni i promenljivi, jedna organska vrsta ne može biti na sve njih istovremeno prilagođena. U kolikoj meri se vrsta prilagođava uslovima sredine, zavisi od njene ekološke valence. Ekološka valenca predstavlja širinu (raspon) kolebanja pojedinih ekoloških faktora u čijim je granicama moguć opstanak neke vrste.

Prema tome se razlikuju dve vrste organizama:

• eurivalentni i
• stenovalentni.

Eurivalentni (gr. eurys = širok) su organizmi sa širokom ekološkom valencom, dok stenovalentni (gr. stenos = uzak) imaju usku ekološku valencu. Eurivalentni organizmi poseduju široke mogućnosti prilagođavanja što im omogućava opstanak u vrlo različitim sredinama. Nasuprot njima su više ili manje specijalizovani stenovalentni organizmi.

Kod svake ekološke valence razlikuju se tri vrednosti (kardinalne tačke):

• optimum,
• maksimum i
• minimum.

Ekološki optimum predstavlja onu vrednost faktora u okviru ekološke valence pri kojoj se životni procesi neke vrste najbolje odvijaju. Gornja i donja granica neke ekološke valence su njen maksimum i minimum. Van tih granica fiziološki procesi se prekidaju i nastupa smrt.

U spoljašnjoj sredini, gde se ekološki faktori uzajamno uslovljavaju; nijedan pojedinačni faktor ne postiže svoje optimalno dejstvo nezavisno od ostalih faktora. Najčešća situacija u prirodi jeste veće ili manje odstupanje od optimalnih uslova života. Što je odstupanje veće, to su uslovi za opstanak neke vrste manje povoljni. Samo jedan jedini ekološki faktor, čije se dejstvo približava maksimumu ili minimumu, može da onemogući opstanak nekog organizma na određenom mestu. Ekološki faktor tada postaje ograničavajući (limitirajući) faktor.

Adaptacije i životna forma

Ekološki faktori su povezani u celinu, jer se uzajamno uslovljavaju i menjaju, pa zajedno, kao kompleks, deluju na živa bića. Organizmi se prilagođavaju na te promene u težnji da prežive. Zbog toga se svaka vrsta odlikuje posebnim osobinama koje su nastale tokom evolucije, uslovljene su naslednim činiocima i nazivaju se adaptacije (prilagođenosti).

Adaptacije su uvek u skladu sa staništem u kome žive i odražavaju karakter samog staništa. Životno stanište je određeni prostor na Zemlji koji se odlikuje specifičnom kombinacijom životnih uslova (ekoloških faktora). Skup svih adaptivnih osobina, koje se javljaju kod organizma jedne vrste kao odgovor na uticaje ekoloških faktora, čini životnu (ekološku) formu. Životna forma već na prvi pogled ukazuje na uslove sredine na koje su organizmi prilagođeni. Ona se ostvaruje na osnovu genetskih mogućnosti vrste u toku dugotrajnog prilagođavanja na uslove spoljašnje sredine. Pojava da međusobno veoma udaljene vrste imaju slične morfološke i fiziološke osobine, ukazuje da su se one na sličan način prilagođavale istim uslovima sredine, pa su ostvarile istu ekološku formu. Nasuprot tome, često se u okviru srodnih vrsta sreću sasvim različite životne forme jer te vrste žive u različitim uslovima sredine.

Bogatstvo i raznovrsnost živog sveta u pogledu različitih tipova životnih formi može se ilustrovati mnogobrojnim primerima:

• kod biljaka su to životne forme drveća, žbunova, trava itd.;
• kod životinja slatkovodne, podzemne, šumske, pustinjske itd. forme

Literatura

• Janković, M.,Đorđević, V: Primenjena ekologija, Naučna knjiga, Beograd, 1981.
• Đukanović, Mara: Ekološki izazov, Beograd, 1991.
• Stanković, S: Ekologija životinja, Beograd, 1979.
• Janković, M: Fitoekologija, Beograd, 1986.

Snežana Trifunović, dipl. biolog