Endokrine žlezde

Izvor: Bionet Škola
Idi na: navigaciju, pretragu
Velike endokrine žlezde kod čoveka (muškarac levo, žena desno) 1. epifiza 2. hipofiza 3. štitna žlezda 4. grudna žlezda 5. nadbubrežna žlezda 6. gušterača 7. jajnik 8. semenik

Endokrine žlezde ili žlezde sa unutrašnjim lučenjem nemaju izvodne kanale već proizvode svog lučenja, hormone, izbacuju direkno u krv, limfu ili cerebrospinalnu tečnost i na taj način hormoni dospevaju do ciljnih organa na koje deluju. Neki hormoni deluju na veći broj organa.

U endokrinim žlezdama se pod uticajem informacija iz spoljašnje ili unutrašnje sredine sintetišu hormoni koji su u stvari odgovor na te informacije. Ovim putem regulišu se mnoge aktivnosti: metabolizam, seksualne aktivnosti, rast, metamorfoza, količina vode i minerala u organizmu i dr. Pored endokrinih organa hormone luče i neke nervne ćelije – neurosekretorne ćelije.

Endokrine žlezde kičmenjaka su različitog porekla – neke nastaju od ždrelnog epitela (štitna, grudna žlezda), druge su u bliskoj vezi sa mozgom (hipofiza, epifiza), dok se treće razvijaju u oblasti bubrega (nadbubrežne žlezda).

Unutrašnje lučenje kao sporednu funkciju mogu vršiti i izvesni drugi organi: jetra, pankreas, pojedini delovi creva, bubrezi, srce, a značajnu endokrinu funkciju imaju i polne žlezde.

Podela prema građi

Prema građi razlikuju se endokrine žlezde kao:

  • posebni organi (hipofiza, nadbubrežne žlezde itd.)
  • grupa ćelija koje se nalaze između ćelija sa egzokrinom funkcijom (npr. Langerhansova ostrvca u pankreasu)
  • pojedinačne ćelije koje luče tzv. tkivne hormone koji deluju na mestu na kome su stvoreni ili blizu tog mesta (npr. ćelije crevne sluzokože koje luče hormone kao što su gastrin, sekretin i dr)

Tkivni hormoni deluju na mestu na kome su stvoreni ili blizu tog mesta. Tako ćelije crevne sluzokože luče hormone: gastrin, sekretin i dr.

Regulacija rada endokrinih žlezda

Osnovu regulacije rada endokrinih žlezda čini veza između hipotalamusa i hopofize (nervno-humoralna regulacija).

Hipotalamus deluje na hipofizu preko:

  • nervnih vlakana kojima se iz hipotalamusa šalju impulsi koji direktno menjaju rad rad hipofize;
  • hormona koji se sintetišu u hipotalamusu, a deponuju u zadnjem režnju hipofize;
  • neutrosekreta koji iz hipotalamusa krvlju dospevaju u prednji režanj hipofize i menjaju njegov rad.
Mehanizam povratne sprege

Delovanjem na hipofizu hipotalamus posredno menja rad drugih endokrinih žlezda koje su pod kontrolom hipofize. Tako npr. ako hipotalamus izazove pojačano lučenje tireotropnog hormona hipofize, taj hormon će izazvati pojačano izlučivanje hormona štitne žlezde.

Rad endokrinih žlezda može da se menja i po dejstvom:

  • vegetativnih nervnih vlakana koja ih inervišu
  • hormonima hipofize mehanizmom povratne sprege;
  • koncentracije neke materije u krvi koju reguliše rad odgovarajuće endokrine žlezde; to se vrši na dva osnovna načina:
    • povećenje koncentracije određene materije u krvi izaziva pojaćčano lučenje odgovarajućeg hormona; npr. povećan nivo glikoze u krvi izaziva pojačano lučenje hormona insulina;
    • mehanizam negativne povratne sprege kojim povećana koncentracija neke materije u krvi koči, smanjuje lučenje odgovarajućeg hormona i obrnuto; npr. povećana koncentacija kalcijuma smanjuje izlučivanje parathormona i obrnuto; ovim mehanizmom reguliše se i lučenje hormona kore nadbubrežne žlezde.

Mehanizam povratne sprege (feedback)

Ako dođe do smanjenja koncentracije nekog hormona u krvi hipofiza pojačava izlučivanje odgovarajućeg stimulina. Stimulin podstiče rad određene endokrine žlezde koja izlučuje odgovarajući hormon i njegova koncentracija u krvi poraste. Vraćanje koncentracije hormona na normalu, povratno deluje na hipofizu i inhibira je pa se smanjuje lučenje stimulina, a time i hormon odgovarajuće žlezde.

Produkcija testosterona, može da posluži kao ilustracija regulatornog mehanizma nazvanog povratna sprega (feedback). Radi se jednostavno o tome da će pojačano lučenje testosterona smanjiti izlučivanje LH (luteinizrajućeg hormona) iz hipofize, a posledica toga je smanjenje stimulacije Lejdigovih ćelija u testisu te pad lučenja testosterona.

Hipofiza

Smeštena je u udubljenju, turskom sedlu, klinaste kosti. Spojena je pomoću infundibuluma sa hipotalamusom. Sastoji se, kod čoveka, iz tri režnja:

Adenohipofiza

Luči dve grupe hormona:

Reading.gif
Za više podataka pogledati hormoni adenohipofize

Neurohipofiza

Predstavlja mesto gde se deponuju hormoni stvoreni u hipotalamusu. To su:

  • antidiuretični hormon (vazopresin) – koji stimuliše reapsorpciju vode iz primarne mokraće čime se smanjuje izlučivanje definitivne mokraće;
  • oksitocin – pojačava kontrakcije materice prilikom porođaja i naviranje mleka.
Reading.gif
Za više podataka pogledati hipofiza

Endokrini pankreas

Između žlezdanih meškova egzokrinog pankreasa raspoređena su Langerhansova ostrvca koja se sastoje od 3 tipa ćelija α, β i γ, od kojih β ćelije luče insulin (insula = ostrvo), a α luče glukagon. Ova dva hormona deluju antagonistički na metabolizam glikoze – insulin smanjuje, a glukagon povećava koncentraciju glikoze u krvi. Pri nedostatku insulina dolazi do hiperglikemije (povišen nivo šećera u krvi) što izaziva šećernu bolest.

Reading.gif
Za više podataka pogledati gušterača

Štitna žlezda (tiroidea)

Nalazi se priljubljena uz prednju i bočne strane grkljana i dušnika. Na rad štitne žlezde utiče adenohipofiza preko TSH. Tiroidea luči tiroksin, trijodotironin i tirokalcitonin, hormone za čiju je sintezu neophodan jod. Tiroksin i trijodotironin utiču na fizički i psihički rast i razvoj. Tireokalcitonin snižava nivo kalcijuma u krvi i zajedno sa parathormonom i vitaminom D reguliše okoštavanje kostiju.

Reading.gif
Za više podataka pogledati štitna žlezda

Paraštitna žlezda

Parna žlezda – dve gornje i dve donje su priljubljene uz zadnju stranu štitne žlezde. Luči parathormon koji reguliše količinu kalcijuma i fosfora u krvi i kostima.

Reading.gif
Za više podataka pogledati paraštitne žlezde

Nadbubrežne žlezde

Nalaze se na gornjim polovima bubrega. Sastoje se iz dva dela, kore i srži, koji se međusobno razlikuju i po poreklu i po funkciji.

Kora luči sledeće grupe hormona:

  • mineralokortikoide: aldosteron, kortikosteron, koji regulišu promet minerala (posebno natrijuma i kalijuma) i vode, čime održavaju homeostazu; nazivaju se hormoni koji čuvaju život;
  • glikokortikoide: među njima je najaktivniji kortizol; regulišu promet ugljenih hidrata, proteina i lipida;
  • androgene i estrogene hormone koji utiču na razvoj polnih organa u dečijem uzrastu.

Srž nadbubrežne žlezde luči adrenalin i noradrenalin. Njihovo dejstvo je slično dejstvu simpatičkog nervnog sistema – ubrzavaju rad srca, povećavaju krvni pritisak itd.

Reading.gif
Za više podataka pogledati nadbubrežne žlezde

Polne žlezde

Rad polnih žlezda je pod uticajem adenohipofize.

Endokrina uloga testisa ogleda se u aktivnosti Lejdigovih ćelija koje luče testosteron i androstedion (manje količine). Testosteron u pubertetu dovodi do rasta polnih organa (primarne polne odlike) i razvića sekundarnih polnih odlika.

Ovarijum luči estrogene i progesteron. Estrogeni u pubertetu utiču na razvoj polnih organa i sekundarnih polnih odlika. Oba hormona regulišu menstrualni ciklus. Progesteron ima ulogu i u trudnoći koju održava dok se na obrazuje placenta. Tada placenta preuzima ulogu održavanja trudnoće lučenjem ovih hormona.

Reading.gif
Za više podataka pogledati polne žlezde

Literatura

  • Ćurčić, B: Razviće životinja, Naučna knjiga, Beograd, 1990.
  • Hale. W, G, Morgham, J, P: Školska enciklopedija biologije, Knjiga-komerc, Beograd
  • Kalezić, M: Osnovi morfologije kičmenjaka, ZUNS, beograd, 2001
  • Mariček, Magdalena, Ćurčić, B, Radović, I: Specijalna zoologija. naučna knjiga, Beograd, 1986
  • Milin J. i saradnici: Embriologija, Univerzitet u Novom Sadu, 1997.
  • Pantić, V:Biologija ćelije, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 1997.
  • Pantić, V: Embriologija, Naučna knjiga, beograd, 1989.
  • Popović S: Embriologija čoveka, Dečije novine, Beograd, 1990.
  • Trpinac, D: Histologija, Kuća štampe, Beograd, 2001.
  • Šerban, M, Nada: Pokretne i nepokretne ćelije - uvod u histologiju, Savremena administracija, Beograd, 1995.