Zmije

Izvor: Bionet Škola
(preusmereno sa Ophidia)
Idi na: navigaciju, pretragu
Klasifikacija
Carstvo Animalia
Tip Chordata
Podtip Vertebrata
Klasa Reptilia
Potklasa Lepidosauria
Red Squamata
podred Ophidia

Zmije (Ophidia ili Serpentes) su grupa gmizavaca jako izduženog tela pokrivenog krljuštima i potpuno redukovanih udova sa kosmopolitskim rasprostranjenjem. Ne mogu se naći samo na krajnjem severu i jugu (nema ih na Arktiku, Antarktiku, Islandu, Irskoj, Novom Zelandu). Od svojih najbližih srodnika, guštera, razlikuju se po odsustvu bubne opne i providnim, sraslim očnim kapcima.

Kratak opis

Gubljenje udova, uključujući i pojaseve, uslovilo je pojavu velikog broja pršljenova (često i preko 200). Kreću se vijugavim pokretima tela pa su im kičmeni pršljenovi snabdeveni posebnim sistemom nastavaka koji omogućavaju veoma pokretnu zglobljenost. Čulo mirisa i dodira skoncentrisana na jeziku su najvažnija dok su ostala čula slabije razvijena. Neke zmije su osetljive na toplotu (infracrvene zrake). Smatra se da je to u vezi sa njihovim poreklom od guštera koji su vodili rijući način života. Nemaju bubnu opnu. Imaju ukočen (staklast) pogled zato što su im kapci providni i srasli. Mogu da gutaju veoma krupan plen zahvaljujući dobro pokretnom viličnom aparatu. Telo im je pokriveno rožnim krljuštima (kao kod guštera), a rep je 6-10 puta kraći od trupa (kod guštera je suprotno). Periodično dolazi do presvačenja, odbacivanja rožnog prekrivača (kožica ili svlak).

Najveći broj vrsta su kopnene životinje, mada dosta njih žive na drveću, a ima i vodenih. Skoro sve su karnivori, a ima i kanibalnih vrsta koje se hrane drugim zmijama iste ili drugih vrsta. Plen love ili pomoću otrova (ima hemotoksično ili neurotoksično dejstvo) ili ga hvataju i dave obmotavajući se oko njega (udavi).

Reading.gif
Za više podataka pogledati Otrovne životinje

Telo im je najčešće crne, braon ili sive boje mada ima i onih koje su jarkih boja (crvene, zelene, žute). Mimikrija, pojava kojom bojom i oblikom oponašaju druge zmije ili predmete u okolini, je česta pojava kod zmija. Dužina tela se kreće od 15 cm do 11,5 m, a dužina života do 40 i više godina.

Zmije se po pravilu razmnožavaju jajima, osim nekih vrsta koje rađaju žive mladunce (viviparne) ili su ovoviviparne. Nemaju glas, a siktanje nastaje usled naglog istiskivanja vazduha kroz grkljan.

Zmijski svlak

Koža

Koža zmija kao i svih ostalih kičmenjaka sastoji se od dva sloja:

  • epidermisa (pokožice)
  • krzna.

U spoljašnjim slojevima pokožice dolazi do orožnjavanja kada se ćelije ispunjavaju rožnom materijom, izumiru i nagrade rožni pokrivač (pholidosis) izgrađen od rožnih krljušti. Njegova uloga je uglavnom zaštitna, od oštećenja izazvanih tarenjem o podlogu i gubitka vode (dehidratacije). Na glavi se nalazi pileus koga čini grupacija širokih rožnih pločica čiji broj i raspored predstavlja taksonomski karakter. Pločice dobijaju naziv prema odgovarajućim kostima glavenog skeleta (parijetalia, frontalia, nasalia itd.)

Krljušti na trbušnoj strani su deblje i krupnije (pločice) od onih na leđnoj. Postavljene su poprečno i u repnom delu grade dva niza. Sprečavaju da se oštete tkiva koja su u dodiru sa zemljom. Leđnu (gornju) stranu pokrivaju duguljaste ili poligonalne krljušti koje su raspoređene u poprečne kose redove. U jednom poprečnom redu nalazi se oko 20 krljušti.

Boje i šare kože su veoma raznovrsne i živopisne. Na osnovu njih se ne mogu razlikovati mužjaci od ženki. Vrlo često se opisuju kao ljigave iako je to pogrešno pošto ustvari imaju suvu kožu. U koži se nalazi samo par analnih žlezda čiji mirišljavi sekret može da služi za :

  • privlačenje partnera za parenje
  • odbranu od neprijatelja
  • obeležavanje teritorije.

Presvlačenje

Za razliku od drugih životinja zmije rastu tokom čitavog života. Zbog toga, povremeno dolazi do odbacivanja rožnog prekrivača (naziva se svlak, kožica u narodu poznata i kao zmijska košuljica) i njegova zamena novim slojevima koji nastaju na račun germinativnog sloja (stratum germinativum). Sama pojava se naziva presvlačenje i može se uporediti sa mitarenjem kod ptica. Čim se izlegu iz jajeta, mladunci kao prvi posao imaju upravo presvlačenje. Mlade zmije, zbog intenzivnijeg rasta presvlače se češće nego starije. Takođe, zmije koje žive u zarobljeništvu se češće presvlače od onih u prirodi. Do njega može i doći usled oštećenja kože izazvanog parazitima (grinje na pr.), mehaničkim oštećenjima ili nekom traumom (dugo gladovanje i dr.)

Pre samog presvlačenja zmije smanjuju aktivnost (kretanje, uzimanje hrane), oči im postaju mutne, a koža promeni boju. Zatim, njuškom taru o neki čvrst predmet da bi napravile poderotinu. Tarući se i dalje u jednom komadu skidaju čitav rožni prekrivač (kao što se skida čarapa) tako što njegovu unutrašnju površinu izvrću spolja. Izuzetak su zvečarke kod kojih se na kraju repa nalazi zvečka izgrađena od rožnih prstenova. Zvečka se prilikom presvačenja ne odbacuje cela već se svakim presvlačenjem dodaje po jedan novi rožni prsten. Tumačenja da se starost zmija zvečarki može ustanoviti na račun boja prstenova zvečke (slično kao što broj godova stabla označava njegovu starost) su potpuno pogrešna zato što se zmije najčešće presvalče više puta u toku jedne godine. Mlade zmija mogu da se preslače na svaka dva meseca. S' druge strane starije zmije mogu da izgube neki od prstenova na zvečki.

Kretanje

U zavisnosti od podloge i brzine kretanja zmije se kontrakcijama mišića trupa i repa i oslanjanjem na razrasla rebra kreću na različite načine:

  • bočno talasanje je najčešći način kretanja; glavom i vratom se kretanje usmerava u određenom pravcu; kontrakcijama mišića leđa dolazi do talasastog pomeranja u obliku slova S od glave ka repu; svaka tačka na telu prati put oblika slova S, slično kao što svi vagoni u kompoziciji prate lokomotivu;
  • preturanje je karakteristično za pustinjske vrste; podeća na kotrljanje opruge po tlu; telo se baca u stranu u vidu serije lukova pa se podloga, vreo pesak, minimalno dodiruje, a samo kretanje je brzo;
  • kretanje pravo napred karakteristično je za velike, teške zmije, pitone i udave; trbušne krljušti imaju glavnu ulogu pri ovom kretanju; one se na nekoliko mesta naizmenično podižu od tla i pomeraju napred, a zatim se opet naslone na tlo (slično je kretanju gusenice)
  • harmonika način kretanja; telo se skupi u obliku broja osam, a zatim ispravlja ka napred; koriste ga afričke šarke i zelene boe za penjanje uz stabla drveća.

Slike načina kretanja

Čulni organi

Čulo mirisa je dobro razvijeno za razliku od čula vida i sluha koji su slabo osetljivi što važi naročito za čulo vida u doba presvlačenja. Nemaju bubnu opnu i slušni kanal, slušna koščica (columella auris) je razvijena i završava neposredno ispod kože. Posledica toga je da ne mogu primati zvučne talase koji se prenose kroz vazduh, ali su zato osetljive na vibracije koje se prenose kroz tlo. Zmije, delom tela koji je u direktnom dodiru sa tlom, mogu da osete treperenje tla koje druge životinje ne mogu.

Na vrhu rascepljenog jezika smešteni su receptori za ukus i dodir, a vlažnom površinom prima i mirisne draži te tako znatno pomaže ovom čulu. Mirisne draži se provode do Jakobsonovog organa, smeštenog na krovu usne duplje i obloženog mirisnim epitelom. Dakle, jezik se ne koristi kao kod drugih sisara kao pomoć prilikom gutanja već kao pomoćni organ čulu mirisa.

Neke zmije, kao npr. pitoni i zvečarke, su osetljive na toplotu (infracrveni zraci). Na njihovoj glavi, između očiju i nozdrva, se nalazi jedna ili nekoliko jamica do kojih se pružaju mnogobrojni nervni završeci. Pomoću njih mogu da otkriju toplokrvnu životinju, svoj plen. Taj sistem je tako precizan da mogu detektovati temperaturnu promenu manju od 0,002 stepena Celzijusa.

skelet

Skelet

Skelet se sastoji od kičmenice, lobanje i rebara, dok su kosti udova potpuno redukovane. Samo kod nekih vrsta, boe i pitoni, postoje koštani rudimenti karličnog pojasa zadnjih nogu koji se završavaju rožnim kandžama. Ovi ostaci nemaju veze sa kičmenicom i često se koriste u reprodukciji (popularno se nazivaju mamuzama jer se i spolja uočavaju).

Kičmenica

Kičmenica se sastoji od velikog broja pršljenova, od 130 d0 500, koji po tipu pripadaju procelnim. Na njoj se razlikuju samo dva regiona:

  • trupni
  • repni, koji u odnosu na trupni deo ima relativno mali broj pršljenova.

Kreću se vijugavim pokretima tela pa su im kičmeni pršljenovi snabdeveni posebnim sistemom nastavaka, zglobnih izraštaja koji omogućavaju veću pokretljivost i savitljivost kičme. Na prednjoj površini svakog pršljena nalazi se jedan sređišnji nastavak u obliku klina (zygosphen). Taj nastavak zalazi u odgovarajuće udubljenje (zygantrum) na zadnjoj površini prethodnog pršljena.

Osim atlasa i repnih pršljenova svi ostali nose po par rebara. Između rebara su mišići odgovorni za karakteristično kretanje. Grudna kost ne postoji pa se rebra slepo završavaju oštrim vrhovima. Pri gutanju plena telo može jako da se proširi.

Lobanja

Lobanja zmija ima složenu strukturu sa brojnim elastičnim spojevima kostiju koji omogućavaju njihovu izuzetnu pokretljivost (kinetizam) i gutanje plena. Na lobanji postoji više kinetičkih zglobova:

  • kvadratna kost je pokretno zglobljena za lobanju, što je označeno kao streptostilija; ona se uglavnom pokreće napred-nazad, a manje i mediodorzalno u odnosu na kosti lobanje;
  • skvamozna kost koja je jako izdužena pokretno je vezana za temenu kost
  • kosti u nepčanom redu su samo svojim prednjim krajem pokretno zlobljene za lobanju
  • pokretno je zglobljena i maksularna kost koja nosi otrovne zube.

Maksimalna pokretljivost vilično-nepčanog aparata ostvarena je kod otrovnih zmija.

Vilični aparat

Otrovni zub
Položaj i građa otrovnih zuba

Vilični aparat je izgrađen od dugačkih kostiju koje su kako međusobno tako i sa lobanjom vezane elastičnim, veoma rastegljivim ligamentima te su usled toga izuzetno pokretljive (streptostilija). Leva i desna strana vilica pokreću se nezavisno jedna od druge. To omogućava gutanje plena koji je po obimu znatno krupniji od njihovog tela.

Vilični aparat čine sledeće parne kosti, snabdevene oštrim kukastim zubima:

  • maxillare
  • palatinum
  • pterygoid
  • dentale.

Kod nekih vrsta je čak i neparna premaksilarna kost (praemaxullare) takođe snabdevena zubima i pokretno je vezana ligamentima za maksilarnu kost.

Zubi

Sve zmije imaju zube, neke dobro, neke slabije razvijene. Otrovni zubi prisutni su samo kod otrovnih zmija (njih je oko 10%).

Gornja vilica (maksilarna kost) otrovnih zmija je jako skraćena i na njenom vrhu se nalazi otrovni zub koji je znatno duži od ostalih zuba i spreman za ujed čim zmija otvori usta. Prilikom otvaranja usta donja vilica se spušta što izaziva pomeranje više kostiju (kvadratne, pterigoidne, transverzalne) što kao krajnji rezultat daje potiskivanje maksilarne kosti. Otrovni zub, koji se, kada su usta bila zatvorena nalazio okrenut unazad, sada uspravlja sa vrhom naniže. Zapadnoafrička gabonska zmija (Bitis gabonica) od svih zmija ima najduže otrovne zube od 5,5 cm. Kanal otrovne žlezde je u vezi sa šupljinom otrovnog zuba u koju se prilikom ujeda ubrizgava sekret.

Položaj i građa otrovnog zuba se razlikuju kod različitih vrsta. Prema tome se zmije se mogu podeliti u četiri grupe, koje ne predstavljaju sistematsku podelu:

  • Aglypha (bez žleba), zmije koje nemaju specijalizo vane zube već su svi uglavnom jednaki po veličini i obliku; ako se i razlikuju po veličini onda su istog oblika; najveći broj ovih zmija nisu otrovne, ali neke poput Thamnophis su blago otrovne iako generalno nisu opasne po život ljudi; pripada im više od polovine vrsta iz familije Colubridae
  • Proteroglypha kod kojih se na prednjem delu maksila (gornja vilica) nalaze otrovni zubi sa uzdužnim žlebom; one su generalno jake otrovnice; pripadaju im familije Elapidae, Hydrophiidae;
  • Opistoglypha, zubi su sa uzdužnim zlebom, ali se za razliku od prethodne grupe, nalaze na zadnjem delu maksila; familija Colubridae pripada ovoj grupi;
  • Solenoglypha, njihovi zubi imaju unutrašnji kanala i izuzetno su kratki; pripadaju joj familije Viperidae, Crotalidae.

Ishrana

Sve zmije su isključivi mesožderi (karnivori). Hrane se malim životinjama uključujući guštere, druge zmije iste ili drugih vrsta (kanibalizam), sisarima, pticama, ribama, puževima ili insektima. Izuzetak su vrste koje se hrane jajima, kao npr. jajojeda zmija (Dasypeltis scabra). Neke vrste ubijaju plen (otrovom ili davljenjem) dok ga druge, kao npr. belouška, gutaju živog. Zubi su šiljasti, kukasto povijeni te zmije ne mogu da razkidaju i žvaću plen već ga celog proždiru, a zubi služe za hvatanje i pridržavanje plena. Kod otrovnica zubi su šuplji i kroz njih se iz otrovnih žlezda sekret ubrizgava u telo žrtve. Pljuvačne žlezde pri gutanju plena luče veliku količinu sluznog sekreta koji oblaže plen i omogućava da on klizi kroz sistem za varenje.

Jako rastegljivi želudac i jednjak kao i pokretljiva rebra bez grudne kosti omogućavaju skoro neograničeno širenje u stranu i gutanje plena ogromnih dimenzija. Tako, neki tropski udavi mogu da udave, zgnječe i progutaju svinju ili antilopu. Sokovi za varenje u želucu i crevima svare skoro putpuno sve delove progutane životinje pa ostaje vrlo malo fekalija. Posle gutanja plena miruju dok se odvija proces varenja. Mogu čak i po godinu dana da izdrže bez hrane .

Unutrašnji organi

Unutrašnji organi: 1 - jednjak: 2- dušnik; 4- zakržljalo levo plućno krilo; 5 - desno plućno krilo; 6 - srce; 7 - jetra; 8 - želudac; 9 - vazdušna kesa; 10 - žučna kesa; 11 - pankreas; 12 - slezina; 13 - crevo; 14 - testis; 15 - bubrezi

Unutrašnji organi su, zbog tankog tela i uzane telesne duplje, jako izduženi i pomereni jedan u odnosu na drugi. Tako se parni bubrezi i polne žlezde nalaze u zadnjem delu telesne duplje i asimetrični su (postavljeni su jedan iza drugog, a ne jedan naspram drugog). Timus je smešten u masnom tkivu iznad srca i odgovoran je za proizvodnju krvnih ćelija. Nemaju limfne čvorove.

Kardiovaskularni sistem zmija je jedinstven po postojanju bubrežnog portnog sistema kojim se krv iz repa doprema u bubrege, a zatim iz njih ide u srce. Srce je smešteno u perikardijumu i može da se pomera čime se štiti od potencijalnih oštećenja prilikom gutanja velikog plena.

Levo plućno krilo je zakržljalo ili je potpuno nestalo, dok je desno dobro razvijeno i pozadi prelazi u rezervoar vazduha, vazdušnu kesu. Kod vodenih zmija vazdušna kesa ima ulogu hidrostatičkog organa prilikom plivanja, dok je njena uloga kod kopnenih vrsta nepoznata. Ogromne zmije, kakve su udavi, imaju razvijena oba plućna krila iako je levo manje.

Stanište

Većinom su kopnene životinje, neke vrste (npr. belouška) su dobri plivači i hranu traže u vodi, dok postoje i prave vodene zmije, kakva je npr. anakonda. Zmije iz grupe Hydrophinae su isključivo morske životinje. Mnoge vrste žive na drveću, kao npr. mamba ili smuk koji živi u Srbiji.

Mimikrija

Gabonska zmija u suvom lišću na šumskom tlu
Koralne i lažne koralne (imitatori) zmije

Zmije imaju sposobnost da bojom i oblikom podražavaju druge zmije ili predmete u prirodi da bi izbegle neprijatelja i time povećale mogućnost opstanka. Ta sposobnost, kada se neka životinja kamuflira pa liči na okolinu u kojoj živi je mimikrija (od grč. mimeomai - oponašam). Već pomenuta zapadnoafrička gabonska zmija pokrivena je crnim, smeđim, žutosmeđim i sivim mrljama pa se odlično stapa sa suvim lišćem u kome se krije čekajući plen. Američka vrsta Oxybelis fulgidus živi na drveću i teško se može primetiti u svojoj prirodnoj sredini.

Neke neotrovne vrste zmija oponašaju po izgledu, boji i šarama, otrovne. Jedan od poznatijih primera jesu bezopasne lažne koralne zmije koje imitiraju otrovne koralne zmije (razne vrste iz roda Micrurus). Imitatori od toga imaju koristi jer izbegavaju neprijatelje.

Najpoznatije otrovnice

Teško je jednostavno odgovoriti na pitanje koja je zmija najotrovnija jer je potrebno tačno definisati prema kom kriterijumu se to određuje. Kriterijumu mogu da budu:

  • jačina otrova
  • broj ugriženih osoba.

Postoje vrlo otrovne zmije koje naseljavaju predele u kojima živi mali broj ljudi, tako da gotovo i ne dolaze u dodir sa njima. Dobar primer za to je pustinjski taipan (Oxyuranus microlepidota) koji zivi u pustinjama Australije. Njegov otrov spada u najtoksičnije, ali on nije agresivan, živi u udaljenim nenaseljenim pustinjama pa jako mali broj ljudi strada od njegovog ugriza.

Klasifikacija

Galerija slika zmija

  • zmije fotografisane u Kući mora ( Haus des meeres) u Beču

Vredi pogledati

[1]

Literatura

  • Brem, A., E.: Život životinja, Prosvjeta, Zagreb, 1982.
  • Bačić,T, Erben, R, Krajačić, M (2004): Raznolikost živog sveta, Školska knjiga, Zagreb
  • Kalezić,M.:Osnovi morfologije kičmenjaka, Savremena administracija, Beograd, 1995.
  • Kalezić, M.: Hordati, Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, 2000.
  • Kalezić,M.:Osnovi morfologije kičmenjaka, treće izdanje, Zzavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005.
  • Kalezić, M.,Tomović, Lj:Hordata -skripta,četvrto izdanje,Biološki fakultet, Beograd, 2005.
  • Marcon, E., Mongini, M: Sve životinje sveta, IRO Vuk Karadžić, Beograd, 1986.
  • Michael Bright (2006): 1000 čuda prirode, Mladinska knjiga, Beograd
  • Pavičić,V, Klemenčić, M, Ređep Anđelka (1994): 1000 pitanja, 1000 odgovora. Mosta, Zagreb
  • Radović, I., Petrov, Brigita: Raznovrsnost života 1 - struktura i funkcija, Biološki fakultet Beograd i Stylos Novi Sad, Beograd, 2001.
  • Ratajac, Ružica: Zoologija za studente Poljoprivrednog fakulteta, PMF u Novom Sadu i MP Stylos Novi Sad, 1995.
  • Stanković, S.: Uporedna anatomija kičmenjaka, naučna knjiga, Beograd, 1950.
  • Simonović, P, Tomović, Ljiljana, Radojčić, Jelena, Krizmanić, I, Marić, S (2004): Sistematika vertebrata (praktikum), NNK Internacional, Beograd