Iz projekta Bionet Škola

Plastidi su organele karakteristične za fotoautotrofne organizme. Javljaju se u dosta širokom spektru citoloških, biohemijskih i fizioloških formi. Jedna od njihovih zajedničkih karakteristika je i ta da mogu prilagoditi svoju strukturu i funkciju različitim promenama okoline u kojoj se nalaze. Ove organele su ograničene sa membranom ili membranama unutar kojih se nalazi matriks ili stroma. U matriksu plastida se nalazi dvolančani kružni molekul DNK koji se nalazi u više kopija i predstavlja vlastiti genetički kod ovih organela. Ovaj kružni molekuli DNK se nazivaju plastomi. Područja u stromi plastida koja sadrže molekule DNK nazivaju se nukleoidi. U matriksu se pored DNK nalaze još i ribozomi koji imaju sedimentacionu konstantu 70S i slični su prokariotskim, odnosno bakterijskim ribozomima.

Plastidi predstavljaju autonomne organele. Za razvoj, deobu i funkciju plastida potrebna je koordinacija ekspresije dva odvojena genetička sistema – nukleusnog i plastidnog. Geni utiču na plastide delovanjem na fermente istih.

Postanak plastida

Postoje dve hipoteze o postanku plastida:

1. Po jednoj, oni imaju kontinuitet i postaju samo od proplastida, koji se dele istovremeno sa deobom ćelije, tako da svaka mlada ćelija nasleđuje proplastide od majke ćelije. Ova hipoteza je više prihvaćena u savremenoj literaturi i odraz je teorije o endosimbiotskom postanku plastida.

2. Po drugoj hipotezi, proplastidi mogu da nastanu de novo evaginacijom nuklearne membrane, što ne znači da ne moraju nužno poticati od plastida roditelja. Ova hipoteza se u novijoj literaturi odbacuje i odraz je teorije o postepenom razvoju plastida unutar citoplazme.

Plastidi, kako oni sa pigmentima tako i oni bez pigmenata, ne predstavljaju plastidne forme jednom zauvek definisane, već različite forme plastida mogu da se transformišu jedna u drugu. Međutim, svaka forma ne može da se transformiše u svaku formu, već postoje određena pravila po kojima se forme transformišu. Koja će forma plastida biti u kojoj ćeliji zavisi od mnogih faktora, a mnogi od njih nisu dobro proučeni. Međutim, jedan od ovih faktora neosporno predstavlja stepen osvetljenosti organizma. Tako, hloroplast može da se povremeno transformiše u etioplast ili hromoplast, ili da se vrati u proplastidnu formu koja može da se diferencira u amiloplast ili, pak, hromoplast. Međutim, treba napomenuti da je hloroplast plastid kod koga se konstatuje fenomen starenja, dok kod drugih formi plastida takve promene nisu do sada konstatovane.

Podela plastida

Plastide možemo podeliti po sledećoj shemi:

1. Plastidi sa pigmentima

• hloroplasti

• hromoplasti
  

  

  Mikrografija feoplasta

2. Plastidi bez pigmenata

• proplastidi

• etioplasti

• leukoplasti

• amiloplasti

• proteoplasti (proteinoplasti)

• oleoplasti (elaioplasti)

U literaturi se nalaze i drugačije podele plastida. Tako, u jednoj od njih, plastidi se dele na:

• fotosintetičke i
• nefotosintetičke plastide.

U fotosintetičke ubrajaju samo hloroplaste, a u nefotosintetičke ubrajaju hromoplaste, proplastide, leukoplaste, amiloplaste, proteoplaste i oleoplaste. Međutim, autor ovog teksta se opredelio za prvo shvatanje tipizacije plastida zbog toga što smatra da su hromoplasti evolutivno bliži hloroplastima, nego plastidima bez pigmenata. Takođe, treba napomenuti da pojedini autori plastide sa pigmentima nazivaju i hromoplasti u širem smislu jer se i u hloroplastima i u hromoplastima u užem smislu nalaze pigmenti (gr. hroma - boja), a plastide bez pigmenata nazivaju leukoplasti u širem smislu, jer ne sadrže pigmente (gr. leukos - bezbojan). Međutim, autor ovog teksta smatra da je terminološki mnogo bolje prvo shvatanje, jer se u literaturi vrlo često izostavlja ono u širem i užem smislu, pa nastaje terminološka pometnja.

Literatura

1. Grozdanović-Radovanović J: Citologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2000.

2. Šerban M. N: Ćelija - strukture i oblici, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2001.

3. Popović Ž: Fiziologija biljaka - ishrana i metabolizam, Naučna knjiga, Beograd, 1987.

4. Grupa autora: Enciklopedijski leksikon - Biologija, Interpres, Beograd, 1973.