Iz projekta Bionet Škola

Jedan od mogućih čovekovih predaka smatra se da je ramapitekus, koji je živeo u oblasti Indije pre oko 8 – 14 miliona godina. On se hranio uglavnom onim što je nalazio u prirodi, naročito biljnom hranom. Od njega je ostala samo jedna vilična kost.

Sadržaj 1 Australopitekus 2 Homo habilis 3 Homo erectus 4 Homo sapiens 5 Literatura

Australopitekus

Sigurni predak čoveka bio je australopitekus (australus = južni), koji je živeo pre oko 3 – 5 miliona godina u Južnoj Africi.

Upotrebljavao je drvo i kamen kao oružje i oruđe za rad, čime je mogao da obezbedi i veće količine hrane.

Bio je visok oko 150 cm i hodao je bipedalno .

Zapremina lobanje je oko 500 cm³

Homo habilis

Homo habilis (vešt čovek) je živeo pre oko 1 – 3 miliona godina. To je najstarija poznata vrsta našeg roda – Homo. Ovo je prva vrsta hominida koja obrađuje kamen i drvo i izrađuje oružje i oruđe. Koristio je i biljnu i životinjsku hranu.

Hodao je uspravno.

Najznačajnija razlika u donosu na australopitekusa je povećanje zapremine lobanje koja se kreće od 500 – 800 cm³ u proseku oko 680 cm³.

Homo erectus

Homo erectus (‘’uspravan čovek’’), označavanje samo ove vrste kao ‘’uspravni ljudi’’ je pogrešno jer su sve vrste, čiji su fosili otkriveni, hodali uspravno.

Najznačajnija osobina je veliko povećenje zapremine lobanje u odnosu na H. habilis, jer je prosečno ona 900 – 1200 cm. Jedna od posledica povećanja mase mozga je početak intenzivnog lova na krupne životinje. Koristi sve delove ulovljene životinje – meso za ishranu, kosti za oružje i oruđe, a koža i krzno za pravljenje odeće. Ima je sposobnost artikulisnog govora.

Prva vrsta među hominidama koja je napustila Afriku i počela da naseljava prvo Aziju, a zatim znatno kasnije i Evropu. Tu se formiralo nekoliko rasa – hajdelberški, pekinški i javanski čovek.

Homo sapiens

Homo sapiens (arhaični čovek) je vrsta koja je veoma slična sa savremenim čovekom, ali pošto postoje i određene razlike savremeni ljudi se izdvajaju u posebnu podvrstu Homo sapiens sapiens.

U okviru vrste H. sapiens razlikuje se više podvrsta od kojih su dve najpoznatije : neandertalac (na slici) i kromanjonac.

Neandertalac je bio snažne građe, odličan ratnik i lovac, ali u nedostatku hrane i ljudožder (kanibal). Koristi vatru, sahranjuje svoje mrtve uz verske rituale – najprimitivniji oblici religije. Zapremina njegove lobanje je 1300 – 1400 cm (na slici).

Kromanjonac je zamenio neandertalca i on je direktni predak sadašnjih ljudi. Bio je nežnije građe i nešto viši rastom od neandertalca. Ima razvijen smisao za socijalni način života (međusobna saradnja i razmena stečenih znanja). Ispoljavao je i određene umetničke veštine (crteži pronađani u pećinama u Francuskoj i Španiji). Potpuno je ovladao artikulisanim govorom.

Od kromanjonskog čoveka razvile su se tri danas postojeće rase:

• mongoloidna,
• negroidna i
• kavkazoidna.

Literatura

• Dumanović, J, marinković, D, Denić, M: Genetički rečnik, Beograd, 1985.
• Kosanović, M, Diklić, V: Odabrana poglavlja iz humane genetike, Beograd, 1986.
• Marinković, D, Tucić, N, Kekić, V: Genetika, Naučna knjiga, Beograd
• Ridli, M: Genom - autobiografija vrste u 23 poglavlja, Plato, Beograd, 2001.
• Radoman, P: Teorija organske evolucije, ZUNS, Beograd, 1971.
• Tucić, N, Matić, Gordana: O genima i ljudima, Centar za primenjenu psihologiju, Beograd, 2002.
• Tucić, N:Evoluciona biologija, NNK - Internacional, Beograd, 2003
• Tucić, N. (1999): Evolucija, čovek i društvo, Dosije am, Beograd