Severni gnjurci

Izvor: Bionet Škola
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Severni gnjurci ili morski gnjurci (Gaviiformes) su red vodenih ptica koje žive samo na severnoj hemisferi i sastoje se od jedne porodice Gaviidae u kojoj je jedan jedini rod Gavia sa pet danas postojećih vrsta. Naziv gnjurci potiče od načina na koji love ribu tako što plivaju mirno, a zatim odjednom zaranjaju glavu u vodu. Svih pet vrsta su selice i prezimljuju u krajevima sa umerenom klimom.

Fizičke osobine

Severni gnjurci su male vodene ptice veličine velike patke ili male guske, dužine od 60 do 80 cm i vretenastog tela. Glava je mala i sužava se ka kljunu koji je jako zašiljen. Noge su postavljene sasvim unazad na telu i između prstiju su razapete plovne kožice. Zbog takvog položaja nogu vrlo nespretno hodaju, ali su zato dobri plivači koristeći upravo snažne noge za plivanje. Otežano lete ne samo zbog nedovoljno razvijenih krila već i zbog teških kostiju koje nisu pneumatične (šupljikave) kao kod dobrih letačica.

Perje im je uglavnom crno-belo, na glavi i vratu sivo, a kod nekih vrsta je trbuh beo. Svadbeno perje, u doba gnežđenja je slično kod oba pola i uglavnom je crno-belo sa pojedinim finim prelazima, nijansama. U vreme mitarenja, kada izgube letna pera gube i sposobnost letenja.

Ekologija

Gnjurci su izvrsni plivači koji koriste noge sa plovnim kožicama ne samo za plivanje već i za ronjenje, dok im krila služe kao pomoćni organi. Izbegavaju hodanje osim kada grade gnezdo. Slabiji su letači i samo jedna vrsta može da poleti sa zemlje, dok ostale plivaju niz vetar što im omogućava da polete. Kada se nađu u vazduhu, zahvaljujući znatnoj snazi mogu da se sele i prelaze velike udaljenosti ka jugu. U prirodi žive oko 30 godina.

Ishrana

Plen pronalaze čulom vida pa naseljavaju jezera sa providnom vodom. Hrane se ribama, vodozemcima i rakovima, tako što ih oštrim kljunom hvataju i probadaju. Plen gutaju čitav počev od glave da bi ga lakše progutali. Sa hranom gutaju i sitne kamenčiće sa dna jezera koji omogućavaju drobljenje a time i varenje kostiju kičmenjaka i spoljašnjeg skeleta rakova. Nehotice sa dna mogu uzeti i kuglice olova koje su tu nakupljene kao ostaci lovačke municije i tako se otrovati.

Razmnožavanje i ponašanje

Gnežđenje se obavlja tokom leta na hladnim barama, rekama i jezerima, a zimuju na morskim obalama. Jedan par gnjuraca zhteva površinu do 0,5 km2 pa manje kopnene vode nastanjuje samo jedan par, dok veće imaju više pari i svaki par nastanjuje jedan deo reke ili jezera. Gnezdo prave od raznih biljaka koje nađu u blizini (borove iglice, lišće, trava, mahovina) i ponekad blata, pored same vode, a najviše vole mesta koja su potpuno okružena vodom, manja ili veća ostrva. Ženka snese najčešće jedno ili dva jaja.

Ženke i mužjaci zajedno grade gnezdo i leže na jajima iz kojih se, posle 26 - 31 dana inkubacije, izlegu mladuci. Mladunci odmah ulaze u vodu, a roditelji ih vraćaju u gnezdo noseći ih na leđima. Na taj način se mladima omogućava odmor, očuvanje telesne temperature i izbegavaju predatori (ribe, kornjače i dr.). Posle jednog do dva dana mladunci se ne vraćaju u gnezdo, ali ostaju sa roditeljima. Roditelji ih hrane i vode brigu o njima oko 8 nedelja, posle čega počinju sami da rone i love hranu. Sa 11 ili 12 nedelja starosti se potpuno osamostaljuju i mogu da lete.

Klasifikacija

Red Gaviiformes se sastoji od jedne porodice Gaviidae koja sadrži samo jedan rod Gavia sa pet vrsta:

Literatura

  • Brem, A, E. (1982): Život životinja, Prosvjeta, Zagreb
  • Đorović Ana, Kalezić, M: Morfologija hordata. Biološki fakultet, Beograd
  • Kalezić,M: Osnovi morfologije kičmenjaka, ZUNS, Beograd, 2001
  • Marcon, E, Mongini, M: Sve životinje sveta, IRO Vuk Karadžić, Beograd, 1986.
  • Petrov Brigita, Radović, I, Miličić Dragana, Petrov I: Opšta i sistematska zoologija (praktikum sa radnom sveskom), Biološki fakultet, Beograd, 2000
  • Petrov Brigita: Skripta za studente molekularne biologije
  • Radović, I, Petrov, Brigita: Raznovrsnost života 1 - struktura i funkcija, Biološki fakultet Beograd i Stylos Novi Sad, Beograd, 2001.
  • Rašajski, J. (1997): Ptice Srbije, Prometej, Novi Sad