Trave

Izvor: Bionet Škola
Idi na: navigaciju, pretragu
Cvast trava
List trava

Jedna od najobimnijih i najznačajnijih familija biljaka je svakako familija trava (Poaceae, Greminaceae). Obuhvata oko osam hiljada predstavnika koji se najčešće grupišu u 3 do 11 podfamilija. Familija trava je kosmopolitski rasprostranjena, odnosno njeni predstavnici naseljavaju kopnene ekosisteme svih kontinenata. Naseljavaju raznovrsna staništa, od pustinja do močvara i sve do najvećih nadmorskih visina gde uspeva zeljasta vegetacija. Najveći broj predstavnika ove familije nastanjuje tropske predele, ali masovno razviće postižu uglavnom u umerenoj zoni. Biocenozu livada, stepa i prerija uglavnom čine predstavnici ove grupe monokotiledonih skrivenosemenica.

Vegetativni organi

U okviru familije Poaceae se uglavnom nalaze jednogodišnje i višegodišnje zeljaste vrste, ali se u tropskim predelima nalaze i drvenasti predstavnici iz podfamilije Bambusoideae. Karakteriše ih žiličast tip korenovog sistema izgrađen iz adventivnih korenova. Stabljika je najčešće tanka, prečnik joj se kreće između 0,3 i 0,5 centimetara. Obično je cilindričnog oblika i izdeljena na noduse (čvorove) i članke (internoduse). Najčešće su internodusi stabljike prazni i te šupljine predstavljaju reksigene intercelulare. Listovi su spiralno raspoređeni u dva reda sa uglom divergencije od 180 stepeni. Listovi predstavnika familije trava imaju specifičnu morfologiju, Naime, oni se sastoje od dugačkog cilindričnog rukavca koji obuhvata stablo i dugačke uskolinearne ploče sa paralelnom nervaturom. Mali, često opnast izraštaj koji se nalazi na mestu prelaska rukavca u lisku se naziva jezičak ili ligula. Veliki taksonomski karakter imaju veličina, oblik, kao i mnoge druge osobine ligule. Evoluciono poreklo ove strukture do danas nije potpuno razjašnjeno, ali većina botaničara smatra da je ligula nastala srastanjem dva zaliska. Takođe, i uloga ove strukture nije do kraja i najjasnije objašnjena, ali je najrasprostranjenije mišljenje da se funkcija ligule sastoji u tome da spreči prodiranje vode između rukavca i stabla. Kod pojedinih predstavnika familije trava se uz ligulu, kao bočni izraštaj, razvijaju strukture nazvane ušice (auriculae). Osnova rukavca je kod najvećeg broja predstavnika više ili manje zadebljala i formira lisni čvor. Krajevi rukavca najčešće ne srastaju jedan sa drugim. Donji delovi internodije su zaštićeni rukavcem i dugo čuvaju karakter nežnog meristemskog tkiva, pomoću koga se duže vreme izvodi rastenje stabla interkalarnog tipa.

Kod najvećeg broja predstavnika familije trava se grananje stabla vrši uglavnom u donjem delu - ispod ili neposredno iznad površine zemljišta. Ovakav tip grananja se označava kao bokorenje, a nekoliko tesno zbijenih čvorova na kojima se razvijaju pupoljci, koji daju nove nadzemne izdanke, formiraju tvorevinu koja se naziva čvor bokorenja. Sa strane novih izdanaka obrazuju se slični čvorovi bokorenja. Iz njihovih pupoljaka izbijaju novi izdanci. Zbog ovakvog načina grananja trave se javljaju u obliku manjih ili većih busenova. Kod većine žitarica se prilikom bokorenja razvija tri do pet, a ređe deset do dvanaest ili više stabljika. Kod svih predstavnika familije Poaceae koji se karakterišu rastresitim bokorom, čvor bokorenja se nalazi ispod površine zemljišta. Kod većine predstavnika familije koji se karakterišu zbijenim bokorom, čvor bokorenja se nalazi iznad površine zemljišta. Ova pojava se dovodi u vezu sa aeracijom zemljišta. Naime, zbog zbijenog bokora u zemljišu nema dovoljne koncentracije kiseonika, pa nadzemnim položajem čvorova bokorenja obezbeđuje im se bolja aeracija. Kom većeg broja predstavnika familije trava, iz pupoljaka u zoni bokorenja formiraju se dugački podzemni izdanci koji se nazivaju rizomi. Uz pomoć ovih tvorevina se ove vrste intenzivno razmnožavaju vegetativnim putem. Kod pojedinih vrsta nadzemni izdanci mogu biti dugi i polegli po površini obrazujući stolone kojima se, takođe, vrši vegetativno razmnožavanje.

Reproduktivni organi

Klasifikacija i filogenija

Familija Poaceae vodi poreklo od reda Restionales. Naime, uska srodnost familije trava sa familijama Flagellariaceae i Restionaceae potvrđena je novim morfološkim istraživanjima ove dve familije. Najznačajnije morfološke sličnosti se odnose na građu polena, embriona i skrobnih zrnaca, kao i građa i raspored epidermalnih ćelija. Primitivni rod iz familije trava Streptochaeta i rod Joinvillea iz familije Fragellariaceae filogenetski su veoma blisko povezani. Listovi predstavnika roda Joinvillea imaju ligulu koja je karakteristična za familiju trava. Pored toga, karakteristike cveta predstavnika roda Streptochaeta su veoma biske karakteristikama cveta predstavnika roda Joinvillea. Cvet predstavnika roda Streptochaeta ima tri unutrašnja listića perijanta još dobro razvijena, dok kod ostalih predstavnika familije trava cvet ne odlikuje ova karakteristika. Takođe, predstavnici ovog roda imaju šest prašnika, a tučak se sastoji od tri još prilično istaknuta oplodna listića. Fosilni ostaci predstavnika familije trava su poznati iz perioda gornje krede.

Familija Poaceae obuhvata oko 12 000 vrsta grupisanih u oko 650 rodova. Na Balkanskom poluostrvu familija trava je zastupljena sa oko 358 vrsta, od kojih su 33 vrste karakteristične samo za ovu oblast. U Srbiji je zastupljeno 67 rodova sa 226 vrsta ove familije. Familija se deli na veći broj podfamilija. Većina klasifikacionih sistema ove fmilije izdvaja između 5 i 12 podfamilija. Ovde će biti prikazan sistem prema kome se familija Poaceae deli na 12 podfamilija: Anomochlooideae, Pharoideae, Puelioideae, Pooideae, Bambusoideae, Ehrhartoideae, Arundinoideae, Centothecoideae, Chloridoideae, Panicoideae, Micrairoideae, Danthonioideae.

Privredni značaj

Predstavnici

Obični ljulj

Obični ljulj je biljka iz familije trava koja je još poznata i pod narodnim nazivima engleski ljulj i ljulj utrinac. Latinski naziv ove vrste je Lolium perenne. Veoma je dobra krmna biljka, a našla je primenu i u hortikulturi.

Obični ljulj ima raširene busenove, a visina ove vrste se kreće između 30 i 70 centimetara. Stabljika je nerazgranata, glatka, ponekad spljoštena. Može biti uspravna ili kolenasto ustajuća. Lisni rukavci su goli, glatki, a najniži su crvene boje. Lisne ploče su u pupoljku naborane, dosta čvrste, tamnozelene boje i široke između 2 i 4 milimetra. Ligula je kratka, duga nešto više od 1 milimetar.

Klas je tanak i rastresit, a dug je do 20 centimetara. Klasići su uspravni i obično sadrže 6-16 cvetova. Osovina između klasića je glatka. Pleve su najčešće duže od donje plevice. Ušiljenog su oblika, a dužina im se kreće u rasponu između 7 i 10 centimetara. Donja plevica je tupa ili šiljata i uvek bez osja, sadrži 7 do 9 nerava, duga je 6-7 milimetara, a široka 1,5 milimetra. Gornja plevica poseduje 2 nerva, a po nervima je fino i gusto trepavičava. Cvetovi su uspravni. Biljka može biti i viviparna, ali u malom broju slučajeva. Diploidan broj hromozoma ove vrste je 14.

Obični ljulj je rasprostranjen po celoj Evropi izuzev krajnjeg severa, zatim u severnoj Africi, centralnoj Aziji, a prenesena je u Severnu Ameriku i Australiju. Po autohtonom arealu pripada evroazijskom flornom elementu, a prema recentnom arealu cirkumpolarnom flornom elementu. Cveta od maja do jula. Ova vrsta se deli na veći broj populacija, ali se sve one mogu klasifikovati u dve grupe. U prvu grupu populacija se grupišu urbano-ruralne populacije koje forsira čovek zasejavanjem, gaženjem, đubrenjem i sličnim aktivnostima. Prema tome prvoj grupi pripadaju populacije koje su subkosmopolitskog rasprostranjenja i koje su verni pratioci ljudskih naselja. Drugoj grupi pripadaju populacije koje žive u antropogenim sekundarnim ekosistemima koji su takođe vezani za užu ili širu okolinu urbanih i ruralnih naselja.

Lukovičasta livadarka

Lukovičasta livadarka je vrsta iz familije trava koja je poznata i pod narodnim nazivom lukovičasta vlasnjača, a latinski naziv joj je Poa bulbosa. Značajna je krmna biljka u aridnim područjima – stepskim i primorskim regionima. Kultivira se u nekim delovima Sjedinjenih Američkih Država.

Lukovičasta livadarka ima površinski, ekstenziran koren. Stabljika je visoka 10 do 50 centimetara, uspravna je, kruta, a ređe ustajuća. U osnovi se nalaze lukovičasta zadebljanja, a u gornjem delu stabljike se ne nalaze listovi. Listovi su široki između 1 i 2 milimetra. Listovi koji se obrazuju na stablu su ravni, a oni koji se nalaze u rozeti su savijeni. Rukavci su goli, a oni koji se nalaze pri osnovi stabla nakon izumiranja postaju kožasti, zadebljali i obrazuju lukovičasto zadebljanje. Ligula je duga do 3 mm, duguljastog je oblika, šiljata. Metlica je rastresita, duga do 8 centimetara. U periodu cvetanja je raširena. Grane metlice su kratke, uspravno odstojeće, često vijugave. Klasići su duguljasto jajasti, zeleni ili prelaze na ljubičastu boju, a sadrže 4 do 10 cvetova. Pleve su duge do 4 milimetra, lancetastog su oblika, a na grebenu su hrapave. Donje plevice su duguljastog oblika, šiljate, duge oko 3 milimetra. Najčešće su sa purpurnom mrljom ispod kožastog vrha, a ređe su potpuno zelene. Diploidan broj hromozoma lukovičaste livadarke je 28, 42 ili 45.

Lukovičasta livadarka je rasprostranjena u centralnoj i južnoj Evropi, zapadnoj Aziji, u Sibiru i u Severnoj Africi. Pripada mediteransko-submediteransko-kontinentalnom flornom elementu. Veliki broj populacija ove vrste naseljava vertikalni profil Balkanskih primorskih planina – od mediteranskog do subalpinskog pojasa. Najveća grupa populacija naseljava pašnjake i kserotermne livade eumediteranskog, submediteranskog i mediteransko-montanog pojasa, najčešće na plićim karbonatnim podlogama. Druga grupa populacija naseljava stepske ekosisteme, dok treća grupa naseljava makedonske i grčke planine. Na staništima različitih populacija srednje godišnje temperature najčešće variraju između 8 i 18˚C. Srednja godišnja relativna vlažnost vazduha najčešće varira između 50 i 60%.

Piramidalna kelerija

Piramidalna kolerija je biljka iz familije trava. Poznata je i pod narodnim nazivom obična smilica, a njen latinski naziv je Koeleria pyramidata. Dok je mlada ovce je rado pasu, ali u kasnijim fazama života otvrdne pa je izbegavaju.

Piramidalna kolerija je gusto busenasta biljka. Stabljika je visoka do jednog metra. Ispod cvasti se na stabljici razvijaju kratke dlake, lisnata je, a pri osnovi obavijena starim, čvrstim lisnim rukavcima. Listovi su meki, goli ili sa trepljastim dlakama, zelene boje. Rukavci labavo obavijaju stabljiku. Ligula je kratka. Cvast je krupna, najčešće bleda, a znatno ređe slabo obojena, duga do 10 centimetara. Klasići su najčešće krupni, dugi 5 do 7 milimetara, obično trocvetni, a ređe dvocvetni.Pleve su široke, zašiljene, najčešće gole, hrapave. Plevice su uvek bez oske. Diploidan broj hromozoma kod ove vrste je 28, 42 ili 70.

Piramidalna kelerija je rasprostranjena samo u Evropi, tačnije na severu do Danske i severne Nemačke, na zapadu do Belgije i Francuske, a na jugu do severne Italije, Mađarske i zemalja Balkanskog poluostrva. Pripada subatlantsko-submediteransko flornom elementu. Populacije ove vrste se sreću na vertikalnom profilu od brtskog do subalpinskog pojasa. Ima široku ekološku valencu u odnosu na svetlo, toplotu, vodu, matični supstrat i tipove zemljišta. Cveta od maja do jula.

Pahuljasta medunika

Pahuljasta medunika je biljka iz familije trava koja je još poznata i pod narodnim imenom vunasta medunika. Njen latinski naziv je Holcus lanatus. Stoka je jede samo u ranim fazama razvića i to samo ukoliko nema boljeg izbora, a potpuno je neupotrebljiva u kasnijim fazama jer brzo otvrdne, pa kažemo da je slabe krmne vrednosti. Pripada kategoriji medonosnih biljaka, a u hortikulturi se gaji zbog dekorativnih svojstava.

Vunasta medunika ima žiličast rizom. Stabljika je visoka između 30 i 100 centimetara, uspravna je ili ustajuća, na svim delovima je gola, sa izuzetkom kolenaca koja su dlakava. Listovi su široki između 4 i 8 centimetara, dlakavi. Ligula je usečena i duga do 2 milimetra. Lisni rukavac je najčešće go, dok se u nekim slučajevima samo kod srednjih i donjih listova nalaze dlake. Metlica je izdužena i duga oko 10 centimetara. Grančice metlice su dlakave, a ona je osrednje gusta. Klasići su izgrađeni od 2 ili 3 cveta, a dužina im se kreće od 3 do 6 milimetara. Obično su beličasto zelenkaste, a ređe žućkaste ili ružičaste boje. Pleve su duge 5-6 milimetara, zašiljene i samo po leđnom nervu i po obodu su trepljasto dlakave. Os donje plevice svih muških cvetova je kukasto savijena. Lodikule su oko dva puta duže od plodnika hermafroditnih cvetova. Cvetovi poseduju dva žiga koji su perasto deljeni. Krupa je 1-2 milimetra duga i pri osnovi dlakava. Diploidan broj hromozoma ove vrste je 14.

Vunasta medunika je rasprostranjena u Evropi, Aziji, severnom delu Afrike, Severnoj Americi i na Kanarskim ostrvima. Pripada subatlantsko-submediteranskom flornom elementu. Brojne populacije ove vrste nalaze optimalne uslove života na dubokim, najčešće oglejenim zemljištima. Izrazita je heliofita. Na staništima vunaste medunike srednje godišnje temperature variraju između 8 i 12˚C. Po pravilu se apsolutne minimalne temperature ne spuštaju ispod -20˚C, dok se apsolutne maksimalne ne dižu izmad 30˚C. Na staništima većine populacija srednja godišnja relativna vlažnost vazduha varira između 70 i 90%. Cveta u junu i julu.

Visoki ječam

Visoki ječam je biljka iz familije trava koja je poznata još i pod narodnim nazivom klasulja. Njen latinski naziv Hordeum secalinum Schreber, mada se u literaturi sreću i sledeći sinonimi: H. nodosum Koch i H. pratense Hudson. Dobra je krmna biljka samo u ranim fazama razvića.

Visoki ječam je gusto busenasta biljka. Stabljika je tanka, uspravna ili ustajuća, visoka do 60 centimetara, u gornjem delu gola. Listovi su do 5 milimetara široki, a mogu biti ravni ili čekinjasto previjeni. Rukavci donjih listova su hrapavo dlakavi. Klas je cilindričnog oblika i na osnovi sužen, dug 3-5 cm, a širok 4-5 mm širok. Nakon sazrevanja osnova klasa je lomljiva. Klasići su svetlozelene boje, dugi između 6 i 8 milimetara. Bočni klasići se nalaze na prilično dugim drškama. Pleve svih klasića su u obliku osi, a pri osnovi nisu proširene. Duge su 12 do 15 milimetara. Donja plevica je lancetastog oblika i duga oko 8 milimetara. Sužena je u nešto dužu os čija dužina je 9-10 milimetara. Bočni klasići su muški i poseduju linearno lancetaste pleve. Pleve bočnih klasića su duge oko 5 milimetara i produžene su u os dužine do 7 milimetara.

Visoki ječam je rasprostranjen u južnoj, centralnoj i zapadnoj Evropi, na Kavkazu, u zapadnoj Aziji, zatim u severnoj i južnoj Africi, kao i u Severnoj i Južnoj Americi. Pripada subkosmopolitskom flornom elementu. Ova biljna vrsta je na Balkanu predstavljena sa velikim brojem populacija na horizontalnom i vertikalnom profilu, od submediteranskog do brdskog pojasa. Visoki ječam je izrazita heliofita. Na staništima različitih populacija ove vrste srednje godišnje temperature najčešće variraju između 10 i 16 stepeni celzijusa. Apsolutno minimalne temperature na staništima ove vrste spuštaju se do oko -10˚C, dok se apsolutne maksimalne dižu i iznad 45˚C. Na staništima većine populacija ove vrste srednja godišnja relativna vlažnost vazduha se kreće između 60% i 70%. Optimalno se razvija na zemljištu koje periodično plavi i koje je oglejeno. Tokom leta je zemljište na kojima se razvija ova biljka veoma suho.

Tvrdača

Tvrdača je biljka iz familije trava koja je poznata i pod narodnim nazivom tripac. Njeno latinsko ime je Nardus stricta. Kao krmna biljka je veoma loša jer sadrži veliki procenat silicijum-dioksida. Spada u korovske biljke.

Ovu vrstu karakterišu debeli podzemni rizomi koji su dugi 3-5 centimetara. Od njih polaze brojni zbijeni vegetativni i cvetni izdanci. Biljka tvori gusto zbijene busenove sa stabljikama koje su najčešće duge između 10 i 30 centimetara. Stabljike su krute, uspravne, u donjem delu su glatke, a u gornjem hrapave. Stabljike su znatno duže od listova. Listovi se nalaze samo u osnovi stabljike, sivozelene su boje, a najčešće su dugi do 10 centimetara. Gornji listovi su sa vrlo uskim, čekinjasto savijenim, na obodima hrapavim, šiljatim i uspravnim liskama koje su široke do pola milimetra. Ligula je kratka, obično do 2 centimetra duga, a u nekim slučajevima odsustvuje. Klas je jednostran, jednostavan i tanak. Klasići su vrlo usko lancetasti, dugo ušiljeni, dugi do 12 centimetara. U ranijim fazama razvića klasići su uspravni, a kasnije odstojeći, plavičaste ili lubičaste boje, pa žuti, posedani na dvema stranama trostrane osovine. Pleve su slabo razvijene, odnosno zakržljale i nalaze se samo sa jednom nejasnom ljuspom koja je smeštena na osovini klasa. Donja plevica je sa donje strane ravna, često vrlo tamna i sužena u krutu os, a poseduje 3 nerva. Gornja plevica je nežno tanko kožasta, a duga oko 4 milimetra. Žig je celovit, a tučak jednostavan. Plod je go, vretenast, sa tri ivice i sužen u stubić koji na njemu ostaje.

Vrsta Nardus stricta je rasprostranjena u Evropi, severnoj Aziji, Kavkaz i Maloj Aziji. Pripada severnoevroazijskom flornom elementu. Na prostoru zapadnog i centralnog Balkana se nalazi veliki broj populacija ove vrste koje su rasute od brdskog do subnivalnog pojasa planina. Najbrojnije i najvitalnije, kao i naj produktivnije populacije žive u ekosistemima acidofilnih livada brdskog i gorskog pojasa. Veoma brojne i vitalne, ali manje produktivne populacije žive u subalpinskom, alpinskom i subnivalnom pojasu planina.

Tanka smilica

Tanka smilica je biljka iz familije trava. Poznata je još i pod narodnim nazivom nežna smilica, a njeno latinsko ime je Koeleria macrantha. U proleće, dok je još u mladim fazama života, stoka je rado jede. Kasnije previše otvrdne, pa je stoka izbegava. Hranljiva vrednost ove vrste je neznatna.

Tanka smilica je višegodišnja biljka koju karakteriše gust busen. Stabljika je nežna, visoka između 20 i 60 centimetara, najčešće čitava gola ili samo ispod metlice dlakava. Samo u donjem delu stabljike se nalaze listovi. Prizemni listovi su veoma uski i pokriveni tankim dlakama, a širina im je nešto viša od 1 milimetar. Listovi na stablu su kratki, najčešće upredeni. Cvast je piramidalno izdužena ili je duguljasto cilindričnog oblika, obično sjajna, duga do 10 centimetara. Klasići su sitni, dugi 4 do 5 milimetara, usko lancetastog oblika, najčešće goli. Obično ih čine dva ili tri cveta, a ređe su četvorocvetni ili petocvetni. Pleve su linearno lancetaste, šiljate, gole i skoro identične. Plevice su znatno kraće od klasića, linearno lancetastog oblika, u donjem delu ili ispod sredine najšire, postepeno sužene, obično gole i uvek bez oski. Diploidan broj hromozoma kod ove vrste je 14.

Ova vrsta je rasprostranjena u gotovo čitavoj Evropi, sa izuzetkom Sredozemlja, zatim na Himalajima, Kamčatki, Mandžuriji, Kini i Severnoj Americi. Pripada evroazijsko-kontinentalnom flornom elementu. Tanka smilica je rasprostranjena sve do subalpinskog pojasa, a naseljava uglavnom suve pašnjake, livade i kamenjare. U nizijskim područjima se uglavnom sreće na veoma suvim staništima. Nalazi se često i u nekim zajednicama planinskih rudina. Cveta od maja do avgusta.

Mačji repak

Mačji repak je vrsta iz familije trava koja je još poznata i pod narodnim nazivom mačica, a njen latinski naziv je Phleum pratense. Zbog izuzetno visokih krmnih vrednosti čovek je ovu vrstu počeo odavno da gaji. Takođe su do danas proizvedene sorte sa visokim prinosom i višim kvalitetom.

Mačji repak je busenasta biljka sa nežnim korenom. Stablo je uspravno, visoko između 20 i 150 centimetara. Listovi su ravni, postepeno suženi pri vrhu, dugi 30-35 centimetara i bledozelene boje. Rukavci su glatki, goli, donji su naduveni, dok gornji nisu. Ligula gornjih listova je nešto duža od ligule donjih listova i prilično je široka. Naime, ligula gornjih listova je do 5 milimetara duga, a donjih između 2 i 3 milimetra. Metlica je najčešće klasolika, uska, cilindrična, a retko kratka, loptasta. Obično je zelene, a ređe ljubičaste boje. Pleve su duge 3-5 milimetara, opnaste su i sa zelenim grebenom na kome se nalaze krute trepevičaste dlake. Donja plevica ima 3-5 nerava, gola je, odsečena i na vrhu nazubljena. Antere su ljubičaste boje. Plod je loptastog do jajolikog oblika, dug između 1,5 i 2 milimetra, a plevice su često prirasle uz plod. Diploidan broj hromozoma ove vrste je 42.

Mačji repak je autohtono rasprostranjen u Evropi, u Maloj Aziji i severnoj Africi. Međutim, zbog toga što je našla primenu u poljoprivredi prenesena je i u Severnu Ameriku i Australiju. Cveta od maja do septembra. Na prostorima zapadnog i centralnog Balkana razlikuju se dve velike grupe populacija ove vrste. Prva optimum uslova za život nalazi na mezofilnim livadama, dok druga koja je znatno malobrojnija naseljava mezokserofilne livade i pašnjake. Populacije prve grupe imaju izuzetno veliki značaj kao krmne biljke, bilo da su prirodnog ili antropogenog porekla, dok su populacije druge grupe manje značajne u tom pogledu.

Prava livadarka

Prava livadarka je biljka iz familije trava koja je poznata još i pod narodnim nazivima livadna vlasnjača i metlušica, a njen latinski naziv je Poa pratensis. Dosta se koristi kao krmna biljka.

Pravu livadarku karakterišu busenasti ili puzeći rizomi na kojima se često razvijaju izduženi stoloni. Stablo je uspravno, okruglo, glatko, dugo između 15 i 80 centimetara. U donjem delu se nalaze 2 do 4 lista, a u gornjem delu se ne razvijaju listovi. Rukavci su goli ili dlakavi, glatki, dok su na bočnim izdancima potpuno zatvoreni. Liske mogu biti ravne ili su previjene, široke između 2 i 4 milimetra, gole, kratko ušiljene, krute. Ligula je duga oko 1 milimetar duga, a može biti jajasta ili odsečena. Metlica je pre cvetanja stegnuta, dok je u periodu cvetanja raširena. Plavozelene ili ljubičaste, a ređe i do mrke boje. Grane metlice su hrapave, a donje su grupisane u 3 do 5 zajdno. Klasići su jajastog oblika. Najčešće sadrže 3 do 5, a ponekad i do 13 cvetova. Klasići su dugi 4-5 milimetara, zelene boje, a neretko pelaze na ljubičasto-zelenu nijansu. Obe pleve su skoro jednake, duge 3 do 4 milimetra, šiljate. Donja pleva poseduje 1, a gornja 3 nerva. Donje plevice su kruto kožaste, duguljastog oblika i gotovo tupe, duge 2-3 milimetra. Pri osnovi donjih plevica se nalaze vunasto-paučinasti čuperci, dok se na leđnoj strani i na obodima nerava do sredine se nalaze guste kratke dlake. Cvetovi su povezani čupercima. Plod je vretenastog oblika, dug 1,2 do 2 milimetra. Diploidan broj hromozoma se kreće između 28 i 142.

Prava livadarka je rasprostranjena u Evropi, na Kavkazu, u severnoj Aziji, Severnoj Americi, severnoj Africi i Australiji. Po osnovu prirodnog areala pripada evroazijsko-kontinentalno-submediteranskom flornom elementu. Po osnovu recentnog-prirodno-antropogenog areala pripada subkosmopolitskom flornom elementu. Cveta od maja do jula. Brojne populacije ove vrste su međusobno toliko različite da ih pojedini autori izdvajaju u više zasebnih vrsta. Međutim, prema do sada najzastupljenijem shvatanju u okviru ove vrste se mogu razlikovati dva podvrste: Poa pratensis subsp. pratensis i Poa pratensis subsp. angustifolia.

Obična livadarka

Obična livadarka je vrsta iz familije trava koja ima široko rasprostranjenje. U narodu je poznata i pod mnogim drugim nazivima od kojih su dosta rasprostranjeni sledeći: obična vlasnjača i petograna metlušica. Dobra je krmna biljka u svežem stanju.

Obična livadarka je busenasta biljka sa nadzemnim puzećim izdancima koji se ukorenjuju i granaju. Stablika je kolenasto ustajuća. Okrugla je i skoro do vrha obrasla lišćem, dok je u regionu metlice hrapava. Rukavci su unazad hrapavi, dok su lisne ploče ravne, linearne, ušiljene, jako hrapave i zelene boje, a širina im se kreće između 1 i 4 milimetra. Ligule su jako izdužene, a ponajviše kod najviših listova. Najčešće su šiljate i duge do 5 milimetara. Metlica je prava, duguljastog ili piramidalnog oblika, duga do 20 centimetara. Grane metlice su pre cvetanja uspravne, a zatim stršeće. Donje grane metlice su po 3-5 zajedno. Klasići su jajastog oblika, obično zelene boje, dok su znatno ređe svetlomrki ili prelaze na ljubičasto. Dugi su oko 4 milimetra i sadrže najviše 3-4 cveta. Pleve su lancetaste ili jajaste, šilate. Donja pleva je 2 milimetra, a gornja 3 milimetra duga. Gornja pleva je mnogo šira i jajasto šiljata. Donje plevice imaju duguljasto lancetast oblik, a duge od 2 do 2,5 milimetra. Tanko su kožaste, oštro hrptaste i ušiljene, zelene boje i pri osnovi sa gustim čupercima paučinastih dlaka. Na obodu i leđnim nervima poseduju prilično jasne, kratke, srebrznasto sjajne dlake. Cvetovi su povezani čupercima dlaka. Plod je dug 1,5 milimetara, elipsoidnog oblika, a sa leđne strane sa slabim žljebom.

Obična livadarka je rasprostranjena u celoj Evropi, severnoj Aziji, na Kavkazu, u Severnoj Americi, Maroku, Alžiru i Australiji. Po osnovu autohtonog areala kažemo da ova vrsta pripada severno-evroazijsko-subokeanskom flornom elementu, a po osnovu recentnog areala prirodno-antropogenog subkosmopolitskom. Veliki broj populacija ove vrste naseljavaju ekosisteme higrofilnih, higromezofilnih i mezofilnih livada i pašnjaka.

Zlatnožuti ovsik

Vrsta zlatnožuti ovsik pripada porodici trava, a poznata je pod latinskim nazivima Trisetum flavescens, Trisetum pratense i Avena flavescens. Zlatnožuti ovsik je poznat kao dobra krma, kako u svežem stanju, tako i u senu.

Vrstu zlatnožuti ovsik karakteriše puzeći rizom na kome se obrazuju kratki stoloni. Stablo je visoko između 30 i 80 centimetara. Obično je uspravno, a ređe je u osnovi kolenasto savijeno i poseduje četiri čvora, od kojih je onaj najviši bez rukavca. Na čvorovima je često dlakavo, dok je ispod metlice potpuno golo. Rukavci mogu biti hrapavi ili goli, a poseduju tanke mekane dlake. Lisne ploče su ravne, na gornjoj strani imaju razvijenije dlake nego sa donje strane. Ligula je duga između 1 i 2 milimetra, a na vrhu je pocepana. Metlica je do 20 centimetara duga, izduženog je oblika i rastresito raširena. Na početku i nakon cvetanja je uska, tanka, stegnuta i sa mnogo klasića. Grane metlice su nežne, slabo hrapave ili gotovo glatke. Klasići su dugi 5 do 8 milimetara i obuhvataju 1-4 cveta. Pre cvetanja su okruglastog oblika, dok su u periodu cvetanja široko rašireni i zelene ili zlatnožute boje. Osovina klasića poseduje vrlo kratke dlake. Pleve su kraće od cvetova. Donja pleva je duga oko 4 milimetra i poseduje jedan nerv, dok je gornja pleva dvostruko duža i poseduje tri nerva. Snopići dlaka ispod cvetova su vrlo kratki, a ispod najnižeg cveta skoro potpuno izostaju. Donja plevica je gola, sa 5 nerava, duga do 7 milimetara i na dva dela je rascepljena sa vrhom koji se završava savijenim osjem. Gornja plevica je tanko kožasta i ima dva hrpta. Plod može biti go ili se na njemu nalaze paučinaste dlake. Diploidan broj hromozoma je 24 ili 28.

Vrsta je rasprostranjena u centralnoj i južnoj Evropi, na Kavkazu, u Alžiru, Maroku, centralnoj Aziji i Severnoj Americi. Pripada prealpsko-submediteransko-subatlantskom flornom elementu. Cveta između maja i jula.

Galerija fotografija

Literatura

1. Kojić M., Pekić S., Dajić Z.: Botanika, Izdavačka kuća Draganić, Beograd, 2004.

2. Domac R.: Osnovi sistematske botanike, PMF, Zagreb, 1964.

3. Jakovljević S.: Opšta botanika, Naučna knjiga, Beograd, 1960.

4. Suvorov V. V.: Botanika, Kolos, Moskva, 1961.

5. Dajić Z., Ljubojević L. i drugi: Praktikum iz morfologije i sistematike biljaka, Izdavačka kuća Draganić, Beograd, 2004.

6. Tatić B., Blečić V.: Sistematika i filogenija viših biljaka, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2002.

Autor teksta:
Stefanpotpis3.jpg
prezentacija