Upravljanje zaštićenim područjima

Izvor: Bionet Škola
Idi na: navigaciju, pretragu

Uvod

Ukoliko je posetilac zaštićenog prirodnog dobra u opasnosti ili je požar izmakao kontroli, mediji ovo vide kao hitan slučaj ili katastrofu. Upravljači zaštićenog dobra će govoriti, pre svega tehnički, o incidentu. Emergency Management Australia (1998) definiše incident kao hitan događaj ili seriju događaja, slučajno ili namerno izazvanih, a koji zahteva odgovor od jedne ili više vladinih agencija.

Mediji su brzi u odgovoru na incidente koji se dešavaju u Australiji, a javnost je bila uključivana u rešavanju incidenata sa rendžerima i policijom, u slučajevima kao što su poplave, požari, pronalaženje i spašavanje, nasukani kitovi, kao i velika zagađenja. Požari uključuju prirodne požare u vegetaciji bilo gde na kontinentu (uključujući visokoplaninske i tropske zajednice) kao i požare u zgradama, hemijske, na vozilima i drugo. Sezonski požari u žbunastim zajednicama predstavljaju deo kulture i istorije u Australiji. Na većem delu kontinenta, požari su najčešći vid incidenta kojim se upravlja u zaštićenim područjima. Upravljači između ostalog saniraju štete nastale olujama, poplavama i požarima kao i potencijalnu eroziju obala i klifova. U slučaju nasukivanja morskih sisara, upravljači sarađuju sa volonterima za spašavanje kitova kao što je ORRCA.

Posetioci često bivaju izgubljeni unutar zaštićenih područja, zahtevajući traženje i spasavanje, često posredstvom policije. Ljudi mogu da izazovu nesreće kao što su okrutnost prema životinjama, gaženje na putevima, krivolov, kao i ilegalno sakupljanje flore i faune. Upravljači na višim položajima treba da uzmu u obzir kapacitet organizacije da se suoči sa incidentima kao što su oni izazvani tehničkim nedostacima (uključujući padove ili oštećenja zgrada, puteva ili mostova), saobraćajnih nezgoda kao i velikih nesreća kao što je bio oružani napad na posetioce na istorijskom lokalitetu Port Arthur na Tasmaniji, 1996. godine.

Organizacije odgovorne za upravljanje u incidentnim situacijama

Mnoge organizacije i pojedinci mogu da deluju udruženo u rešavanju incidenata. Upravljači treba da budu spremni na probleme, ali takođe na mogućnosti koje nudi ova saradnja. Oni takođe moraju da budu upoznati sa pravima i ovlašćenjima koje svaka grupa ili pojedinac ima, i sa tim uskladu potrebama i zahtevima. Na primer, kada naftna mrlja ugrozi morske ptice, upravljač treba da zna, da Commonwealth (preko Australijskog pomorskog bezbedosnog sistema) ima jurisdikciju nad naftnim mrljama koje se prostiru duž obala više od 5 kilometara. Zakonski akti se odnose uglavnom na kopno, a zakonodavstvo daje nadležnost različitim upravljačkim telima tokom ovakvih incidenata. Jasno, potrebno je imati dobre odnose među svim relevantnim telima i pojedincima, što treba unapred organizovati.

Upravljači takođe treba da imaju na umu, da kada su jednom ljudski životi ili imovina ugroženi, njihova sopstvena područja kontrole će biti pod uticajem drugih autoriteta sa širim delovanjem. Neobaveštenost o urgentnim nadležnim autoritetima može dovesti do oštećenja zaštićenog područja. Upravljači moraju da imaju garanciju da su ostali autoriteti upoznati sa specijalnim potrebama zaštićenog područja (npr. zaštitom ugroženih vrsta ili kulturno-istorijskih vrednosti) a da su mogući planovi usklađeni sa ovim potrebama. Gde god je moguće, potrebno je uključiti potrebu zaštite prirode u zakonodavstvo koje podržava ovakve urgentne akcije. U najgorem slučaju, ako ova potreba nije saopštena unapred, blagovremeni savet i kratka upustva se pružaju tokom incidenta. Na primer, kada sarađuju sa lokalnim autoritetima za sprečavanje i gašenje požara tokom kontrole požara, upravljači treba da usaglase sledeće:

  • Kada se za gašenje koriste specijalna za to predviđena vozila, kad god je to moguće potrebno je koristiti postojeće puteve;
  • Kada god je moguće, treba koristiti postojeće linije za kontrolu požara, pre nego praviti nove;
  • Kad god je moguće, kontrolne linije praviti bez upotrebe buldožera (npr. upotrebom ručnih alata ili prirodnih obeležja kao što su reke ili vododerine u kišnim šumama);
  • Potrebno je imati dozvolu upravljača pre upotrebe buldožera, hemikalija i gašenja iz vazduha;
  • Učesnici u gašenju treba da budu upoznati sa biljnim i životinjskim zajednicama ili kulturno značajnim mestima u svakom području u kojem se primenjuje kontrolisano paljenje.

Najveći incidenti uključuju saradnju Commonwealth-a, države, lokalne samouprave kao i volonterskih organizacija. Na primer, nasukivanje morskih sisara kod Njukastla, 1992. godine, udružilo je 30 različitih organizacija. Kada različite organizacije sarađuju koristeći različite sisteme, postoji opasnost da administracija i komunikacija postanu haotične. Usled toga, upravljači moraju da preciziraju, najbolje unapred, ko ima odgovornost za šta i čiji planovi i sistemi će imati najveću ulogu.

Upravljanje u incidentnim situacijama

Incidenti su deo života. Ne možemo tačno predvideti kada će se desiti. Možemo imati predstavu o tome u kojem području se može koji tip incidenta očekivati, na kakvom terenu, ili u kojem delu sezone. Incidenti se mogu očekivati i samim tim imati pripremljen plan ukoliko do njih dođe. Nedostaci u planu, odgovarajuće logističke podrške ili utreniranog osoblja mogu rezultirati ozbiljnim povredama na živim bićima, imovini ili životnoj sredini.

Takođe može dovesti do kritika od strane lokalne zajednice i političara. Politika organizacije vezana za reagovanje na incidentne situacije u zaštićenim područjima takođe ima veliki značaj. Upravljanje incidentnim situacijama uključuje:

1. Analizu – identifikaciju potencijalnih incidenata u konkretnom zaštićenom području;

2. Pomoć u istraživanju od strane lokalne zajednice, države, kao i Commonwealth-ovog protokola za incidentne situacije;

3. Formulisanje politike za zaštićena područja – razvijanje organizacionih nadležnosti za incidente;

4. Planovi – uključuju sistem odgovornosti za reagovanje na incident, potrebe zaštite baštine, tehnike operacije kao i opremu;

5. Organizacija logistike – kao što su postrojenja, oprema i komunikacije;

6. Obuka i priprema osoblja;

7. Menadžment odgovora na incident;

8. Upravljanje osobljem – uslovno savetovanje usled trauma;

9. Rehabilitacija – uslovno obnavljanje narušenih područja;

10. Izveštaj – procena nakon incidenta.

Žestoki događaji kao što su cikloni i klizišta predstavljaju prirodne fenomene. Rezultati istih mogu i treba da budu ostavljeni kakvi jesu. Upravljači će se ponekad zapitati o takvom događaju – “da li je to incident?” sa značenjem “da li treba da intervenišemo?” Upravljači često moraju da reaguju zbog stanovništva koje živi u okruženju a ne i na samom području upravljanja. Dobrosusedski odnosi su veoma važni, čak i kada ne postoji urgentni rizik po živote ili imovinu. Upravljači moraju da budu svesni šta šira javnost očekuje od njih.

Prilikom razvijanja plana upravljanja kod incidenata, otvaraju se mnoga pitanja, od kojih mnoga utiču na razvoj politike. Neka od tih pitanja su sledeća:

1. Da li pojedinačni događaj zahteva rakciju? Da li je to incident? Da li on ugrožava živote, imovinu ili zaštićeno područje?

2. Koji incidenti se mogu očekivati u datom zaštićenom području?

3. Koje akcije su potrebne za suočavanje sa incidentom? Kako će se ove akcije sprovesti? Kako funkcioniše sistem kontrole i komandni sistem?

4. Koga je potrebno uključiti ili konsultovati? Ko su zainteresovane strane?

5. Za tu vrstu incidenta, koji planovi ili sistemi su predviđeni na lokalnom ili nacionalnom nivou?

6. Koje upravljačke organizacije sprovode ove planove i kakve pravne i druge moći imaju njihovi lideri? Koja je tačno uloga upravljača zaštićenog prirodnog dobra?

7. Kako štete mogu da budu umanjene, kako tokom tako i posle incidenta?

8. Koje mere bezbednosti su su potrebne?

9. Kojim veštinama treba osoblje da vlada da bi se suočilo sa incidentom?

10. Koja pravna i birokratska pravila i dužnosti mora upravljač da ispoštuje? 11. Koja pravna, socijalna, politička, ekonomska i zaštitarska pitanja treba pokrenuti nakon incidenta?

Australijski planovi za upravljanje incidentim situacijama i sistemi upravljanja Postoje nacionalni i državni planovi i sistemi za menadžment incidentima. U zavisnosti od vrste incidenta, upravljači zaštićenih područja su direktno ili indirektno uključeni u njih.

Kada se upravlja incidentima i sarađuje sa drugim pojedincima i organizacijama od suštinskog je značaja imati pripremljena pravila i upustva. Jedan takav sistem upravljanja tokom incidenata, Australian Inter-Service Incident System (ICS), je prihvaćen od strane mnogih organizacija kao standard, i potpomognut je od strane kooperativnog menadžmenta incidentima kada se zahteva prekogranični kooperativni menadžment. ICS upustvo postavlja standardne procedure koje obavezuju različite organizacije da “govore jedan jezik” i organizuju se pod jednom komandom.

ICS dolazi od strane National Interagency Management System, koji se koristi uspešno u Severnoj Americi (AIIMS, 1992). Severnoamerički sistem je korišćen na primer nakon terorističog napada na Svetski tgovinski centar u Nju Jorku, 11. septembra, 2001. godine. ICS je prihvaćen kao nacionalni sistem. Može se koristiti u slučaju bilo kojeg incidenta, manjeg ili većeg, kada veći broj organizacija mora da koordinira. ICS se zasniva na strukturi delegacije. On postiže da su sve vitalne pripreme, dogovori i komunikacije u saglasnosti.

ICS se bazira na dva ključna principa:

1. Upravljanje bazirano na ciljevima. Upravljački tim predviđa kako se incident može i treba razvijati. Poželjni rezultati ili ciljevi se zatim saopštavaju, tako da je svima jasno šta treba da se postigne i kako.

2. Raspon kontrole. Postoji ograničenje u broju grupa i pojedinaca kojima može jedna osoba da da uspešno upravlja. U normalnim uslovima, jedna osoba može da prihvata izveštaje od ne više od pet grupa ili pojedinaca. Na ovaj način, supervizor može efikasno da postavlja zadatke i da prati kako se oni obavljaju.

Lider ICS tima se naziva Kontrolorom incidenta. Tokom prvih reakcija na incident, Kontrolor je jedini učesnik. Kako incident dobija na mahu, on ili ona upravlja sa sve više funkcija (kao što je opisano u AIIMS upustvu), zadržavajući opštu kontrolu. Uvode se smene tako da članovi tima ostaju na oprezu i efikasni do kraja tokom dugotrajnih incidenata.

Kako dolazi do eskalacije incidenta, ICS tim je podeljen u četiri sekcije: kontrolna, operativna, logistička i sekcija za planiranje. Lideri ove četiri sekcije su poznati zajedno kao Tim za incidentni menadžment. Primer ICS-a za veliki incident je prikazan na slici 1. Kontrolor incidenta ima sveopštu odgovornost za upravljanje incidentnom situacijom. On ili ona mora da pripremi ciljeve akcije i osmisli Incidentni Akcioni Plan (IAP). Ostale sekcije imaju sledeće funkcije.

Operativna sekcija. Članovi imaju odgovornost kod Kontrolora incidenta za upravljanje osobljem koje se bori sa incidentom na terenu.

Sekcija za planiranje. Zaposleni sakupljaju i analiziraju podatke o incidentu da bi predvideli kako će se razvijati; vode registar sa spiskom opreme i resursa kojima se raspolaže i kako će se koristiti; kao i pripremaju alternativnu strategiju za kontrolu incidenta.

Logistička sekcija. Sekcija je odgovorna za obezbeđivanje kapaciteta, usluga i materijala operativnom osoblju.

Deo lepote ovog sistema je njegova adaptabilnost. Kod velikih incidenata, svaka sekcija može da zaposli desetine ljudi. Kod malih incidenata kojima upravlja samo dvoje ljudi, jedan može biti zadužen i za planiranje i za logistiku. U oba slučaja, isti je opseg dužnosti. Incidentni Akcioni Plan je razvijen od strane Tima za incidentni menadžment za svaki incident a pregledan je i unapređen od strane Kontrolora incidenta. On sadrži ciljeve i strategiju sa vremenskim okvirom. AIIMS ICS sistem se koristi u slučaju incidenata kod kojih učestvuje mnogo organizacija. Dok pojedinci kritikuju količinu uključene papirologije, sistem je namenjen da se suoči sa različitim incidentima – od požara i oluja sa gradom do epidemija raznih zaraza kod životinjskih populacija.

Agencije za upravljanje zaštićenim područjima imaju eventualne planove za odgovornosti prilikom incidenata. Viktorijanski Departman za Održivi razvoj i Životnu sredinu (Victorian Department of Sustainability and Environment), na primer, ima razvijene planove za izlivanje naftnih mrlja i nasukivanje kitova. The Wildlife Response Plan for Oil Spills (DNRE, 1999a) obezbeđuje procedure, ljudstvo, upustva i reportaže u spašavanju i rehabilitaciji živog sveta pogođenog naftnim mrljama. Victorian Cetacean Contigency Plan (DNRE, 1999b) ističe odgovarajuće akcije koje treba preduzeti u slučaju nasukivanja kitova ili delfina duž Viktorijanske obale, bez obzira da li se radi o pojedinačnoj životinji ili o gomili.

Operativna logistika

Upravljači moraju da ulože značajne napore da postignu spremnost kapaciteta da se suoči sa incidentnim situacijama. Ovo ne uključuje samo obučavanje i organizaciju zaposlenih već i logističku podršku i kooperaciju sa drugim organizacijama. Incidentno upravljanje često zahteva opremu kao što su kamioni, traktori, cisterne sa vodom, specijalna vozila za gašenje požara, letilice, pumpe, motorne testere kao i mobline dostavljače hrane. Sve ove stavke moraju da budu spremne za slučaj incidenta. To zahteva planiranje i svrstavanje u budžet. Ostali praktični detalji kao što su spiskovi osoblja, postrojenja i alati, rutinsko servisiranje opreme, dostavljanje hrane, prva pomoć, komunikacije, kao i podrška medija, treba takođe da budu na svom mestu. Pod “podrškom medija” se podrazumeva da organizacija ima sopstvenu štampu ili centar za obaveštavanje. U slučaju incidenta, njena dužnost je da javnost bude precizno obaveštena o tome šta se dešava i zašto.

Veštine i obuke za upravljanje u slučaju incidenata

Kada televizija izveštava o incidentu, retko se ističe rad menadžera koji upravlja incidentom. Kamera nalazi za više interesantan rad ljudi na terenu, kao što je borba sa požarom ili spašavanje deteta. Međutim, bez zalaganja ljudi iza scene – incidentnih menadžera i onih koji planiraju akciju – rad ljudi na terenu može biti uzaludan. Na bitku sa incidentom presudan uticaj imaju oni koji planiraju strategiju.

Najznačajniji resurs upravljača je kolektivna veština njegovih ili njenih zaposlenih. Njihovo lokalno znanje je važno; ali isto toliko je bitno da raspolažu različitim veštinama. Neke od njih uključuju napredne i specijalizovane veštine. Nijedan pojedinac nema sve ove sposobnosti; stoga zaposleni moraju da se specijalizuju. Timski rad, koji je sam za sebe veština, kao i rukovođenje su neophodni. Obuke su fundamentalni deo pripreme za slučaj incidenta a upravljači moraju da budu sigurni da je njihovo osoblje prošlo različite obuke kako bi bilo spremno da se suoči sa spektrom nepoželjnih događaja. Na primer, neke od specijalnih veština koje su potrebne sa suočavanje sa požarom su sledeće: rukovođenje, donošenje odluka, posredovanje i pregovaranje, timski rad, menadžment medija, menadžment ljudskim resursom, planiranje, rad na kompjuteru, analiza vremenskih podataka, analiza sa više promenljivih, prognoza ponašanja tokom incidenta, interpretacija fotografija iz vazduha, napredno mapiranje, kontrolisano paljenje, rad sa motornom testerom, upravljanje vozilom sa 4x4 vučom, gašenje na udaljenim mestima, dozvola za upravljanje teškim vozilima, vozačka i dozvola za motocikl, upravljanje buldožerom, upravljanje helikopterom, prva pomoć itd.

Zdravlje i bezbednost

Bezbednost svog osoblja uključenog u incident ima prioritetnu odgovornost. U prvom redu, osoblje koje preuzima fizički deo posla vezanog za incident, mora da bude zdravo i sposobno da obavlja posao. Sistem administracije mora da bude na mestu da obavlja svoju funkciju. Bez obzira na stanje obučenosti osoblja, upravljač mora da preduzme mere predostrožnosti kada ih suočava sa incidentom. Ovo je od ključnog značaja kada je uključeno osoblje bez iskustva ili osobe van organizacije, kao što su volonteri. Svim učesnicima mora da bude jasno, da rizik i razmetanje hrabrošću mogu da ugroze ostale.

Opasnosti usled posebnih odlika terena moraju da budu uzete u obzir prilikom planiranja. Da li postoje opasne supstance ili životinje na terenu? Šta ukoliko se vremenske prilike iznenada pogoršaju? Šta drugo može da krene naopako? Pitanja kao što su ova ne treba da budu prepuštena slučaju već rutinski uključena u organizovanu borbu sa incidentom. Efikasan sistem smene osoblja je takođe neophodan. Premoreni i izgladneli ljudi mogu činiti greške koje ugrožavaju živote i uspešnost operacije. Upravljači moraju da misle o tome, kako će pratiti osoblje kada ga jednom pošalju na teren. Koliko su pouzdani njihovi sistemi? Idealno vreme smena varira. Smena prilikom požara uobičajeno traje 12 sati odjednom; međutim ljudi koji rade sa nasukanim kitovima u hladnoj vodi moraju samo nakon 20 minuta da izađu iz vode na kopno da se zagreju, a ne bi došlo do hipotermije. Ukoliko incident potraje nedeljama, veoma je važno da se ljudi odmore, bez ponovnog vraćanja istih na dužnost. Još jednom, neophodna je efikasna administracija.

Upravljači imaju niz obaveza vezanih za bezbednost. Oni moraju da vode računa o pouzdanosti opreme. Na primer, da li ona zadovoljava bezbednosne standarde? Postoje striktna pravila za bezbednost u vazduhu. Piloti mogu da rade dnevno samo ograničen broj sati sa obaveznim odmorom. Upravljači moraju da insistiraju na spisku dežurstava za pilote, kao i periodičnom proverom i servisom letilica. Ovo je jako važno tokom dugotrajnih akcija.

Administracija tokom incidenta

Upravljač treba da unapred postavlja kontrolne centre za incidente – na primer u slučaju požara. Od krucijalne je važnosti staviti ih na pravo mesto i misliti o tome. Na primer, šta će se dogoditi ukoliko požar promeni pravac? Postavljanje kontrolnog centra na većoj nadmorskoj visini od mesta incidenta je veština naučena iskustvom. Ovakvi centri moraju efikasno da rade od momenta postavljanja. Probe i greške su neprihvatljive; položaj i struktura ovakvih baza moraju da budu pažljivo isplanirani unapred.

Česta ozbiljna greška je mešanje smene koja odmara sa užurbanim osobljem koje pristiže na položaj. Stanice za helikoptere treba da budu pored kampa, ali udaljene od osoblja koje se odmara. Hrana mora da bude odgovarajuća i potpuno zdravstveno bezbedna. Ostati zdrav na terenu je samo po sebi mera bezbednosti. Spremnost na tretiranje i evakuaciju povređenog ili bolesnog osoblja mora da bude isplanirana. Budžet takođe ne treba izgubiti iz vida. Letilice, primera radi, nisu jeftine za upotrebu. Upravljač treba da bude siguran da su svi letovi opravdani i isplativi. Upravljanje budžetom u toku incidenta predstavlja fundamentalnu odgovornost.

Konsultacije sa zajednicom tokom incidenta

Menadžeri moraju da obaveštavaju javnost u slučaju ozbiljnih incidenata. Već u najranijim izveštajima za medije, oni treba da obezbede osnovne činjenice političarima i medijima, i da nastave da pružaju redovne članke. Veliki incidenti zahtevaju konferencije za štampu, čije predsedavanje zahteva stručnu podršku i uvežbanost. Manji incidenti zahtevaju regularne izveštaje za javnost kao i intervjue ili dopise sa pojedincima. AIIMS sistem kontrole u incidentnim situacijama preporučuje redovne dopise sa interesnim grupama, susedima i lokalnim funkcionerima.

Održavanje rutine u toku incidenta

Incidenti mogu da budu u potpunosti u centru pažnje izvesno vreme, ali upravljači moraju da sprovode isto tako i rutinske delatnosti. Vizitorski centri moraju da se održavaju, računi i zakupi plaćeni, a zakonske obaveze i rokovi ispoštovani. Deo planiranja borbe sa incidentnom situacijom predstavlja i planiranje održavanja svakodnevnog rutinskog upravljanja.

Upravljanje nakon incidenta

Rehabilitacija. Najbolje je, da se bilo koja šteta načinjena zaštićenom području tokom incidenta sanira odmah nakon incidenta, uključujući troškove obnove u budžet borbe sa incidentom. Neke povrede, međutim, zahtevaju niz godina za oporavak i perzistentan rad na rehabilitaciji.

Izveštavanje. Izveštavanje o incidentu predstavlja kritični deo upravljanja tokom cele operacije. Neminovno, kod većine incidenata, postoji konfuzija i konfliktna dešavanja u vezi toga šta se dogodilo. Izveštaji daju značajan uvid u celu operaciju i u to, kako ona može da bude unapređena u slučaju ponovnog sličnog događaja. Savetovanje osoblja je često potrebno nakon incidenta. Za takve usluge se obezbeđuje stručna pomoć.

Zakonska procedura. Incidenti, nažalost, mogu dovesti do gubitka života ili imovine. Formalna pitanja se često postavljaju nakon incidenta a upravljači se pozivaju da svedoče.

Požari su jedan od najčešćih incidenata kojima se upravlja u Australiji. Iako su požari prirodna pojava u australijskim predelima, neophodno je organizovano upravljanje u cilju ograničavanja opasnosti koje oni predstavljaju životima, imovini i životnoj sredini, posebno zbog toga što veći deo požara izaziva ljudski faktor.

Stišavanje požara je velika operacija u Australiji. Upravljači reaguju brzo i unapred isplanirano a njihova spremnost je veoma vešta. Jugoistočna Australija je jedno od područja najviše ugroženih požarima na svetu (Slika 2). Primera radi, tokom leta 1997. i 1998. godine vlada Viktorije je rasporedila 1500 utreniranih vatrogasaca sa punim radnim vremenom, 80 velikih tankera, 260 specijalizovanih vozila, 30 velikih buldožera, 30 manjih buldožera i transportera, kao i 22 letilice. Vlada Viktorije je potrošila preko 50 miliona dolara u ovoj akciji. Cilj je bio da se neizostavno izbori sa svim požarima na javnom zemljištu, i 75% požara lokalizuje na manje od 5 ha. Troškovi gašenja nisu izgledali toliko veliki narodu Viktorije koji je zapamtio požare iz 1925/26, 1938/39 i 1982/83 leta, poznatih kao “crni četvrtak”, “crni petak” i “prašnjava sreda”. Ovi događaji su odneli 60, 71 i 47 života, a veliki deo Viktorije je pretvoren u pepeo. 2003. godine u požarima na Australijskim Alpima, najrazorniji požar u planinama u poslednjih 60 godina, okupio je resurse za odbranu od požara dve države kao i nacionalne resurse

Mnogi neplanirani požari se tretiraju kao incidenti. Požari mogu da budu prirodni, slučajni ili podmetnuti; ali u uslovima koji vladaju u Australiji, oni se suviše lako šire i suviše su opasni po živote i imovinu da bi ostali ignorisani.

Planirani požari su druga stvar. U delovima severne Australije, velika područja se spaljuju u svrhu menadžmen ta, kulturološku, poljoprivrednu ili ekološku svrhu. Isto tako sprovode (generalno na manjim površinama) paljenja u južnoj Australiji u cilju ekološkog menadžmenta. Ukoliko se ona odvijaju po planu, ne tretiraju se kao incidenti. Međutim, ovakva paljenja takođe nose izvesni rizik, stoga moraju da budu pažljivo isplanirana od strane upravljača. Uobičajeno je da upravljač na tom polju sarađuje sa lokalnim brigadama vatrogasaca.

Brza detekcija i odgovor na požare u prirodi

Upravljači koriste nekoliko metoda za ranu detekciju požara u divljini, uključujući dežurstva na požarnim tornjevima na istaknutim mestima tokom letnje sezone. Isti izveštavaju o lokalnom vremenu kao i svakoj vatri koju ugledaju. Kontrolni letovi, posebno tokom poslepodnevnih sati ili grmljavina, obezbeđuju veoma rano obaveštavanje o novim požarima. Kontrolni letovi u jutarnjim časovima nakon olujnih dana se takođe koriste za detekciju požara (izazvanih gromovima) koji tinjaju za vreme kiše ili noćnog vlažnijeg vazduha a razbukte se jutarnjom vrelinom. Često, međutim, lokalno stanovništvo ili posetioci alarmiraju požare.

Tehnike za brz odgovor na požare u prirodi uključuju sledeće opcije:

1. Gađanje vodenim bombama se sprovodi iz vazduha uz pomoć letilica i hemikalija koje nisu štetne po okolinu;

2. Požar mogu direktno da suzbijaju vatrogasci uz pomoć tankera;

3. Pokretna oprema se može koristiti u cilju zaustavljanja ili okruživanja požara;

4. Gašenje iz helikoptera se koristi kada je teren nepristupačan. Tipično, vatrogasci se spuštaju iz helikoptera i spremaju teren za spuštanje istog. Zatim počinje direktni napad. Uporedo satim, isti helikopter može da počne sa bacanjem vode na vatru koristeći lokalni vodeni resurs. U visoko zapaljivim uslovima, ovo može da zaštiti vatrogasce smanjujući opasnost od plamena.

Tehnike suvog gašenja

Gašenje suvim tehnikama je najrasprostranjeniji način kontrole požara u zaštićenim područjima. Proces gorenja zahteva tri stvari: gorivo, kiseonik i toplotu. Bez goriva nema ni vatre. Budući da zemljište oskudno vegetacijom nema dovoljno goriva, ono se koristi kao barijera za širenje požara; to su tzv. požarne barijere ili linije. U suštini, požarne barijere se prave pomoću buldožera, traktora, građevinskih mašina ili ručno uz pomoć raznih alata. One bi trebalo da okružuju vatru ili povezuju sa prirodnim barijerama kao što su brane, jezera, reke ili stene. U ređim slučajevima, koriste se kanali natopljeni vodom ili “vodene linije”. Tipično, požarne barijere od ogolelog zemljišta se pripremaju pre nego što se požar proširi do tog mesta, a pale se manje vatre uz kontrolne linije da se poveća površina bez goriva za širenje požara. Osobe zadužene za gašenje suvim metodama treba da uzmu u obzir sledeće:

1. Keetch-Byram-ov indeks suše, koji govori o meri relativne suvoće staništa i samim tim potencijalne zapaljivosti;

2. Indeks stepena opasnosti od požara (Fire Danger Rating Index), indeks koji kombinuje spektar parametara i daje procenu brzine širenja ili suzbijanja u odnosu na kombinaciju paljivog materijala, vlažnost materijala, kao i brzinu vetra;

3. Brzinu širenja vatre, u trenutnim i prognoziranim uslovima;

4. Količinu prisutnog zapaljivog materijala u okruženju požarne linije;

5. Koliko je vremena potrebno za kostruisanje kontrolne linije (bilo kojim mehanizmom);

6. Koliko široke moraju biti kontrolne požarne linije da bi se bezbedno palilo duž njih;

7. Bezbednosni aspekt, kao što su putevi za evakuaciju osoblja;

8. Upotrebu profesionalnih navigatora (uz pomoć slika iz vazduha) kako bi se lakše odredio položaj kontrolnih linija;

9. Ugrožene faktore životne sredine i baštine;

10. Potencijalno korišćenje prirodnih požarnih barijera kao što su sipari, litice i vodotoci (zapamtiti da vatra ponekad prelazi takve barijere, čak i pored male količine zapaljivog materijala);

11. Rizik od spaljivanja podzemnih delova staništa, u veoma sušnim uslovima čak i ispod kontrolne linije spaljivanjem panjeva i korenja;

12. Rizik koji nosi svako zemljište bogato tresetom i drugom organskom materijom od paljenja podzemnih delova;

13. Potrebu korišćenja pomoćnih sredstava kao što je gađanje vodom iz helikoptera itd.

Važne procene

Kontrolori incidentnih situacija izazvanih požarima moraju da raspolažu najboljim mogućim informacijama u vezi požara. Njihov tim za planiranje mora konstantno da dobija ključne informacije da bi mogao da pravi strategiju i donosi odluke. Oni takođe moraju da imaju niz ovlašćenja da bi to postigli. Veštine kao što su znanje o lokalnom području i nasleđu; interpretacija fotografija iz vazduha; meteorološka tumačenja itd. su od ključnog značaja. Naprednije veštine kao što je poznavanje kompjuterskih GIS sistema, infracrveno mapiranje aktivnih frontova požara, upotreba satelitske tehnologije, korišćenje kompjuterskih programa za prognoziranje kretanja i ponašanja požara su od ogromne važnosti. Tim za planiranje mora da ima odgovore na niz pitanja:

  • Koja je brzina širenja požara u sledećih 12 i naredna 24 sata?
  • Koliki će biti opseg vatre za 12 sati ili za 24 časa?
  • Kakva je trodnevna prognoza o brzini širenja vatre?
  • Gde se nalazi procenjeni obim vatre za naredna tri dana?
  • U odnosu na tip zemljišta, koliko vremena će biti potrebno da se kostruišu kontrolne požarne linije uz pomoć mehanizacije?
  • Gde se nalaze optimalna mesta za formiranje ovih linija (u odnosu na vreme, zaštitu nasleđa i bezbenost)?
  • Da li postoji dovoljno vremena za kostruisanje kontrolnih linija na mestu približavanja požara?
  • Koji su optimalni vremenski uslovi (u odnosu na bezbednost i mogućnost kontrole) za kontrolno paljenje uz liniju obrane?
  • Kada će ti optimalni vremenski uslovi nastupiti?
  • Gde se nalaze bezbedni prilazi za vatrogasce u slučaju nepristupačnih terena?
  • Koliko je vremena potrebno da se vatrogasci evakuišu sa nepristupačnog terena helikopterima?

Postoji još mnogo pitanja. Prečesto, međutim, se dešavaju greške u procenama. Često požari prelaze kontrolne linije usled slabe analize i planiranja. Ponekad, kao posledica loše strategije, požar se proširi na mnogo veći obim od prognoziranog. Uloga tima za planiranje je kritična u procesu donošenja odluka kod ovakvih incidenata.

Upravljanje u slučaju stradanja živog sveta

Postoji spektar incidenata u prirodi sa kojima se treba suočiti, mnogi od njih su veoma stresni kako za životinje, tako i za ljude koji učestvuju u njima. Incidenti mogu biti različitog tipa, od krivolova nativnih vrsta, okrutnog ponašanja, pa do povređivanja životinja na putevima ili nesrećama u moru. Od rendžera može da bude zatraženo da raspetljaju foke i drugu morsku faunu iz ribljih mreža ili da premeste kengure u prirodnije stanište. Najčešći incident kad je u pitanju morska fauna je nasukivanje morskih sisara, uglavnom kitova.

Izlivanje polutanata u more

Incidentno zagađenje mora je veoma često duž australijske obale. Karakteristično, upravljači zaštićenih područja šalju ekipe da pronalaze pogođenu faunu, postavljaju objekte za tretman i kontaktiraju veterinare i volontere radi pomoći. Kada je pogođen veliki broj životinja, kontaktiraju se zoo vrt i RSPCA (Royal Society for the Prevention of Cruelty to Animals). Često se vrši prstenovanje ptica radi statistike i prstenuju ptice spremne za puštanje.

Odgovor na izlivanje nafte na severu Tasmanije, 1995. godine. 10. jula 1995. godine na severu Tasmanije, na ušću reke Tamar, došlo je do izlivanja goriva iz teretnog transportera, prilikom čega je oslobođeno u more oko 543 tone nafte i oko 54 tone dizela. Državni plan za naftno zagađenje je odmah aktiviran. Federalni i industrijski kancelari su odmah obavešteni. Obezbeđeni su svi dostupni resursi za uklanjanje nastale naftne mrlje, kao i spašavanje životinja pokrivenih naftom.

Sa aspekta zaštite prirode, najveća opasnost je pretila susednoj koloniji malog pingvina. Ovo je bio prvi incident u australijskim vodama, gde je veliki broj ptica bio prekriven naftom. Tokom narednih mesec dana, do 20 kilometara zapadno i 120 kilometara istočno od mesta nesreće su tretirani pingvini prekriveni naftom. Čak 98% od šest vrsta ptica i sisara koji su tretirani ili pronađeni mrtvi usled slepljivanja naftom su činili mali pingvini. Ostale životinje pogođene izlivanjem nafte su bila 34 crnoglava kormorana, dva crna labuda, jedan mali pegavi kormoran, zatim dva uginula vodena pacova. Foke i albatrosi su bili pogođeni naftnim izlivanjem ali nisu mogli da budu uhvaćeni radi tretmana. Program rehabilitacije je trajao oko 50 dana.

Ukupno, 2063 pingvina je podvrgnuto tretmanu oporavka, od toga 1980 je pušteno na slobodu, a 104 je uginulo. Od tog broja, veliki deo je eutanazirano od strane veterinara.

Uspešan program hvatanja i rehabilitacije je postao najznačajniji događaj u javnosti u oblasti odgovora na naftno izlivanje. Pomoć Taronga zoo vrta iz Sidneja je bio od neprocenjivog značaja. Zaposleni u zoo vrtu su uspostavili službu za spasavanje morskih ptica pogođenih naftnim izlivanjem uz pomoć opreme koju je obezbedila naftna industrija. Oko 50 specijalista iz raznih područja Australije je bilo uključeno. Oko 200 volontera je učestvovalo u noćnom traženju pogođenih pingvina, kao i u kupanju i rehabilitaciji. Prema procenama, oko 90% osoba iz konzervacionog sektora i oko 70% rendžera i menadžera iz Parkova i Službi za zaštitu prirode je bilo direktno uključeno u brizi o životinjama ili kontroli incidenta u nekoj fazi.

Spašavanje nasukanih morskih sisara

Spašavanje nasukanih crnih kitova ubica (Pseudorca crassidens) u julu, 1992. godine (Seal Rocks). U NSW (New South Wales), u svim incidentima vezanim za morske sisare koordinira i upravlja Uprava za nacionalne parkove i divlju floru i faunu - NPWS (National Parks and Wildlife Service). Nasukivanje morskih sisara bez obzira na obim zahteva izuzetne organizacione i veštine planiranja. Takođe je neophodna dobra saradnja između svih individua i organizacija koje su uključene. U slučaju nasukivanja na Seal Rocks, 30 različitih organizacija je bilo uključeno. Sedište tima za rešavanje incidenta se nalazilo u Raymond Terrace. ICS tim je obezbedio mehanizaciju i komunikaciju sa medijima. Incident je izazvao ogromnu domaću i svetsku medijsku pažnju. Prvog dana incidenta, četiri telefonske linije u kancelariji su bile zauzete sa u proseku jednim pozivom svakih 30 sekundi. NPWS-ovi regionalni i glavni medijski centri su koordinirali masovnim interesom javnosti i pružali redovne informacije. Incidenti ovog tipa da daju pozitivnu sliku o organizacijama za konzervaciju i povećavaju interes javnosti o morskim sisarima.

U slučaju nasukivanja kitova, dva timska lidera su rapoređena na svakoj od dve obale. Oni su imali odgovornost upravljanja osobljem i opremom, kao i sprovođenja odluka kontrolora incidenta za kitove. Ovakav tip incidenta zahteva koordinaciju velikog broja ljudi i obavezu da su njihove potrebe ispunjene. Pored 100 zaposlenih u NPWS, još oko 800 volontera i 50-ak pripadnika vojske je učestvovalo, što je zahtevalo postavljanje pokretnih toaleta, hrane i druge opreme. Lokalna ambulanta je obezbedila pomoć za slučajeve kao što je hipotermija i dehidratacija, dok su vojni spasioci dopremali obroke i topla pića. Specijalisti za morske sisare su pristigli iz Taronga Zoo vrta, morskih parkova, kao i organizacije ORRCA da bi pružili stručnu pomoć osoblju NPWS. Svaki incident donosi finansijske troškove. U slučaju spašavanja kitova nasukanih na Seal Rocks procenjeni troškovi su iznosili 85.000 dolara.

Upravljanje incidentima nastalim usled prirodnih fenomena

Ekstremni vremenski uslovi

Vrste ekstremnih vremenskih događaja koji pogađaju australijski kontinent su cikloni, jake kiše, nevreme sa jakim vetrovima i gradom, snežne bure i mećave. Oni postaju “incidenti” uglavnom tek onda, kada pogađaju ljude. Najčešće je to stvar popravke nastale štete na instalacijama i objektima nakon incidenta u zaštićenim područjima, ili pružanje pomoći pogođenim ljudima u susedstvu.

Ekstremni vetrovi. Oluje i cikloni ne poznaju granice zaštićenih područja. S obzirom da je najveća stavka opasnost za stanovnike i posetioce, upravljači usko sarađuju sa lokalnim centrima za hitne slučajeve. Glavna briga im je bezbenost članova tima koji se suočavaju sa incidentom na terenu.

Ekstremne padavine. Velike kiše su povezane sa poplavama u nižim predelima, a sa opasnim odronima i sporijim klizištima bilo gde. Rečne bujice mogu da uhvate šetače u pogođenim područjima ili ih dovesti u iskušenje da prelaze reku što se može završiti povredama ili smrću. Posetioci u kanuima i splavovima takođe mogu da nastradaju. Helikopteri mogu mnogo da pomognu u ovakvim situacijama ali i oni imaju ograničenja. Poplave su često praćene jakom kišom i maglom, što onemogućava rad sa helikopterom. Hladno i vlažno vreme nosi rizik od hipotermije, posebno kod povređenih.

Odgovornost za incidentne situacije u zaštićenim područjima u Sbiji

Prema zakonu o zaštiti prirode iz 2009. godine, nosioci projekata i korisnici zaštićenih područja koji obavljaju građevinske i druge radove, aktivnosti i intervencije u prirodi, dužni su da postupaju u skladu sa merama zaštite, da bi se izbeglo ili svelo na najmanju moguću meru ugrožavanje i oštećenje prirode. Prema istom zakonu, ukoliko su projekti ili aktivnosti u prirodi izvedene bez utvrđenih uslova zaštite prirode ili suprotno datim uslovima zaštite prirode, zbog čega su nastala oštećenja prirode i zaštićenih prirodnih dobara, nosilac projekta ili aktivnosti odnosno, korisnik prirodnih resursa, dužan je da bez odlaganja i o svom trošku otkloni štetne posledice svog delovanja, po načelima objektivne odgovornosti. Pod terminom “oštećenje prirode” podrazumeva se pojava nastala usled menjanja prirodnih procesa u tolikoj meri da je narušena prirodna ravnoteža ili su uništene prirodne vrednosti.

Oštećenje prirode može biti uzrokovano prirodnim i veštačkim procesima, pojavama i nepogodama (klizišta, odroni, zemljotresi, poplave, požari itd.).

Zaključak

Kao zaključak mogu se izvesti sledeći zadaci:

1. Uzajamno poverenje i poštovanje prilikom rada sa drugim organizacijama je neophodno ukoliko je cilj efikasan menadžment u hitnim i incidentnim situacijama. Takvo poverenje je obično posledica konstantne profesionalne interakcije koje traje duži vremenski period.

2. Intenzivna i profesionalna saradnja sa lokalnom zajednicom predstavlja važno ulaganje u kooperativno upravljanje. Direktni kontakt sa lokalnim funkcionerima i članovima parlamenta kao i konstantno obaveštavanje o tekućim događajima je od ključne važnosti.

3. Razmena informacija i odgovarajuće razumevanje (od strane svih nadležnih) vrednosti zaštićenih područja i važnost konzervacionog menadžmenta je ulaganje u budućnost koje nema cenu.

4. Stalna potreba za informisanjem novih članova u incidentnom menadžmentu zahteva organizovanje (najmanje) jednom godišnje sastanaka donosilaca odluka kao i operativaca na terenu.

Vodeći principi menadžmenta u incidentnim situacijama su sledeći:

1. Pre ili kasnije, incident će se dogoditi.

2. Spremnost je od ključne važnosti. Upravljači mogu i treba da planiraju unapred, koristeći “principe prevencije”.

3. Ljudski životi i imovina imaju prioritet nad okolinom tokom incidenta.

4. Bezbednost osoblja je na prvom mestu. Nedisciplinovano ili riskantno ponašanje je neprihvatljivo.

5. Zaposlenima je potrebno obezbediti posebnu podršku vezano za stres uzrokovan poslom tokom i posle incidenta.

6. Napredni i široko prihvaćeni sistemi upravljanja su najbolji način da se zaštiti područje tokom incidenta.

7. Efikasan plan, adekvatno obučeno osoblje, odgovarajuća postrojenja, alat i potrebne zalihe, će omogućiti odgovarajuću akciju koja će svesti uticaj na sredinu na najmanju meru.

8. Potpuno poznavanje vrednosti prisutne baštine je od krucijalne važnosti. Analiza podataka hladne glave, čak i u jeku incidenta, omogućava donošenje ispravnih odluka da bi se očuvali životi, imovina i umanjio uticaj na prirodu.

9. Pripremanje unapred istrage koja će se sprovesti nakon incidenta i blagovremeno prikupljanje informacija tokom incidenta.

10. Osoblje će bolje odgovoriti na zadatke ukoliko dobije odgovarajuću ulogu, kao i priznanje za svoje sposobnosti.

11. Tokom incidenta, treba očekivati i neočekivano, i predvideti neizbežno.

iz seminarskog rada: Upravljanje zaštićenim područjima u incidentnim situacijama, Ane Stefanović