Zglavkari

Izvor: Bionet Škola
Idi na: navigaciju, pretragu
Pauk krstaš
Leptir.jpg
Leptir2.jpg
Hitinska kutikula
Leptir4.jpg
Leptir13.jpg
Leptir7.jpg
Leptir9.jpg
Leptir10.jpg
Leptir11.jpg
Leptir12.jpg

Zglavkari (lat. Arthropoda) su najobimnija i najraznovrsnija grupa životinja. Nema tačnih podataka o broju vrsta ali se procenjuje da iznosi od 750.000 do 1.500.000, a po nekim mišljenjima čak i preko 3.000.000. Najbrojnija grupa su insekti koji čine preko 90%.

Naseljavaju sva životna staništa:

  • morsku i slatku vodu,
  • kopnena staništa i
  • vazduh.

Heteronomna segmentacija

Osnovna odlika zglavkara je heteronomna segmentacija tela. Za razliku od segmentacije prstenastih crva, kod kojih su svi segmenti međusobno jednaki, kod zglavkara se segmenti jasno morfološki razlikuju. Njihov broj varira od grupe do grupe, ali se jasno primećuje da ime se broj izrazito smanjuje (oligomerizacija)

Telesni segmenti se grupišu u dva ili tri telesna regiona. Dolazi i do srastanja segmenata u svakom od regiona. Pored segmentacije tela oni imaju segmentisane i ekstremitete (noge). Članci (segmenti) nogu su međusobno pokretno zglobljeni.

Telesni regioni

Cefalizacija je kod njih na mnogo višem nivou nego kod anelida. Osnovni telesni regioni su:

  • glava (cephalon), izgrađena od akrona, koji odgovara prostomijumu prstenastih crva i 4 ili 5 segmenata (po nekim podacima je njihov broj 6); od njih samo prvi ne nosi ekstremitete dok su svi ostali kod većine zglavkara sa ekstremitetima;
  • grudi (torax), region koji se sastoji od varijabilnog broja segmenata u zavisnosti od vrste zglavkara; može da sraste sa glavenim u tzv. glavenogrudni region (caphalotorax) kao što je to kod rakova; kod paukolikih životinja grudni segmenti srastaju i sa glavenim i sa trbušnim segmentima pa se tako obrazuju samo dva regiona prozoma i opistozoma
  • trbuh (abdomen), mada se kod pojedinih grupa ovi regioni drugačije grupišu.

Ekstremiteti

Ekstremiteti se sastoje od većeg broja segmenata koji su međusobno pokretno zglobljeni i pokreću se u svim ravnima po principu poluga. Prvobitno se na svakom telesnom segmentu nalazio po par nogu, da bi kod većine na trbušnom regionu noge iščezle ili se preobrazile u različite tvorevine koje obavljaju različite funkcije. Osim za kretanje ekstremiteti mogu da služe i za obavljanje mnogih radnji: uzimanje hrane, izradu gnezda, kopulaciju, disanje, nošenje jaja, odbranu, hvatanje plena, ukopavanje itd. Većina zglavkara ima jednograne ekstremitete, dok su samo kod nekih oni dvograni što se smatra primitivnijom karakteristikom.

Egzoskelet

Na površini tela imaju čvrstu hitinsku kutikulu. Čvrst omotač je dobra zaštita telu i oslonac za mišiće pa se zbog toga naziva spoljašnji skelet (egzoskelet). Egzoskelet je građen od većeg broja ploča koje pokrivaju telo i ekstremitete. Pojedinačne skeletne ploče su u najvećem broju slučajeva međusobno pokretno spojene, što uostalom i omogućava pokretljivost ovih organizama. Osim te skelet ima i zaštitnu ulogu – organizma od predatora, a unutrašnje organe od povreda. Istovremeno, egzoskelet ograničava rast zglavkara, pa zbog toga da bi mogli da rastu oni se moraju presvlačiti. Presvlačenje predstavlja povremeno odbacivanje stare kutikule, a zatim obrazovanje nove. Kod mnogih vrsta presvlačenje se odvija u nizu larvalnih stupnjeva (stadijuma), pri čemu larva svakim narednim presvlačenjem postaje sve sličnija adultu, dok se kod drugih larva i adult veoma razlikuju (npr. gusenica i leptir). Presvlačenje je pod kontrolom hormona pri čemu učestvuje tzv. juvenilni hormon.

Anatomija

Mišićni sistem, za razliku od anelida, nije raspoređen u slojevima, već je organizovan u mišićne snopove (tu se prvi put u životinjskom svetu javljaju) koji su pričvršćeni za unutrašnju površinu egzoskeleta. Mišići i skeletne ploče funkcionišu kao sistem poluga.

Telesna duplja je miksocel, što znači da je to mešovita duplja – nastaje u toku embrionalnog razvića spajanjem ostatka blastocela i celoma.

Krvni sistem je otvorenog tipa. Srce se sastoji iz jedne ili više komora, koje su linearno raspoređene i imaju bočne, parne otvore – ostije, kroz koje krv (hemolimfa) iz perikardijalnog prostora ulazi u srce. Iz srca polaze krvni sudovi koji odvode krv do tkiva i organa, gde se ona izliva u šupljine i lakune oko tih organa.

Respiratorni organi vodenih zglavkara su škrge, a kod suvozemnih su traheje, mada kod nekih oblika postoje pluća (pauci, škorpije). Traheje su razgranate cevčice koje počinju sitnim otvorima na kutikuli (stigme), a zatim se granaju po čitavom telu.

Ekskretorni organi su različiti:

  • antenalne žlezde,
  • maksilarne žlezde
  • Malpigijevi sudovi (nešto izmenjene metanefridije).

Nervni sistem dostiže visok stepen razvoja, što je sigurno u vezi i sa njihovim složenim ponašanjem. Imaju razvijen mozak koji se sastoji iz tri dela:

  • prednjeg (protocerebrum),
  • srednjeg (deuterocerebrum) i
  • zadnjeg (tritocerebrum) mozga.

Od mozga polazi trbušno nervno stablo lestvičastog izgleda (lestvičast tip).

Čula su dobro razvijena, posebno čulo vida koje je glavno orijentaciono čulo. Oči mogu biti pokretne, na drškama ili nepokretne na prednjem delu glave. Postoje proste (ocele] i facetovane oči, koje se sastoje od velikog broja [od nekoliko hiljada do nekoliko stotina hiljada] ocela. Vid je složen – mozaičan.

Polni organi su po pravilu odvojeni, čest je polni dimorfizam, a polne žlezde i njihovi odvodi su parni. Oplođenje je unutrašnje. Kod nekih predstavnika razviće je direktno (ametabolno), odnosno iz jajeta izlazi jedinka koja liči na imago (odrasla jedinka).

Kod složenijih zglavkara razviće je sa metamorfozom i može biti:

  • nepotpuno (hemimetabolno) i
  • potpuno (holometabolno).

Zglavkari kao prenosioci bolesti

Prenosiocima bolesti odnosno vektorima se smatraju organizmi koji prenose bolest sa jednog na drugog domaćina. Kada se kaže vektor, obično se misli na beskičmenjake, prvenstveno artropode, međutim ima ih mnoštvo iz sveta kičmenjaka kao npr. lisice, rakuni, tvorovi, koji su prenosnici virusa besnila preko ugriza tj pljuvačke. Zglavkari sa preko 85% opisanih vrsta predstavljaju najmnogobrojnije prenosioce bolesti čoveka. Zglavkari utiču na ljudsko zdravlje, bilo direktno preko ugriza, uboda, ili indirektno, preko prenosioca bolesti.

Reading.gif
Za više podataka pogledati Zglavkari kao prenosioci bolesti

Klasifikacija

Tip zglavkara deli se na 4 podtipa (subphylum) :

  • trilobiti (Trilobitomorpha), obuhvata izumrle primitivne, vodene zglavkare, poznate samo na osnovu fosilnih ostataka;
  • paukolike životinje (Chelicerata);
  • rakovi (Crustacea);
  • stonoge i insekti (Uniramia); podtip Uniramia neki autori razdvajaju na dva zasebna podtipa što je dato u detaljnijoj klasifikaciji.

Detaljnija klasifikacija na podtipove i klase:

1. Subphylum Trilobitomorpha

2. Subphylum Chelicerata

3. Subphylum Myriapoda

4. Subphylum Hexapoda

5. Subphylum Crustacea

Literatura

  • Biblioteka Planeta Zemlja i život na njoj, Čovek i životinjski svet,ZUNS i Srpsko biološko društvo, Beograd, 1987.
  • Brajković M. (2004): Zoologija invertebrata II, ZUNS, Beograd
  • Dogelj, V,A: Zoologija beskičmenjaka, Naučna knjiga, beograd, 1971.
  • Krunić, M: Zoologija invertebrata 1, Naučna knjiga, Beograd, 1977.
  • Krunić, M: Zoologija invertebrata 2, Naučna knjiga, Beograd, 1979.
  • Mariček, Magdalena, Ćurčić, B, Radović, I: Specijalna zoologija, Naučna knjiga, Beograd, 1986.
  • Matoničkin, I, Habdija, I, Primc - Habdija, B: Beskralješnjaci - bilogija nižih avertebrata, Školska knjiga, Zagreb, 1998.
  • Marcon, E, Mongini, M: Sve životinje sveta, IRO Vuk Karadžić, Beograd, 1986.
  • Radović, I, Petrov, Brigita: Raznovrsnost života 1 - struktura i funkcija, Biološki fakultet Beograd i Stylos *Novi Sad, Beograd, 2001.
  • Ratajac, Ružica: Zoologija za studente Poljoprivrednog fakulteta, PMF u Novom Sadu i MP Stylos Novi Sad, 1995.
  • Petrov, Brigita, Radović, I,Miličić, Dragana, Petrov, I: Opšta i sistematska zoologija (praktikum), Biološki fakultet, Beograd, 2000