Zoomastigophora
Ovo je najveća grupa heterotrofnih protista. U ovu grupu spadaju heterotrofni protisti koji imaju bičeve kao lokomotorne organele. Oblik tela je raznolik. Taj oblik je većinom kruškolik ili ovalan, a može biti i loptast. Protoplazma je izdiferencirana na spoljašnji sloj, ektoplazmu ili pelikulu koja je sastavljena iz nekoliko slojeva nešto modifikovane osnovne membrane. Usled toga, protisti ove grupe nemaju osobinu da stalno menjaju oblik. Endoplazma je nešto ređa i ima zrnast izgled, sadrži mnogobrojne inkluzije koje najčešće predstavljaju rezervnu hranu.
Organele za kretanje
Sa prednjeg dela tela (anterior) polaze bičevi: jedan, dva, četiri, osam ili više, a najčešće jedan ili dva. U slučaju dva biča, oni mogu biti jednake dužine i okrenuti napred, ili nejednake dužine, tada je duži okrenut prema zadnjem delu tela. Kod izvesnih parazitskih oblika taj bič srašćuje sa ćelijskom opnom obrazujući na telu vrstu rebra, i sa slobodnim krajem na zadnjem delu tela (posterior). Samo rebro može dobiti izgled prozračnog nabora koji se zove undulentna membana, koja služi za pokretanje parazita. Obično imaju jedno jedro.
Pričvršćen osnovom za telo, bič za vreme kretanja svojim slobodnim krajem opisuje krugove tako da povrčina ocrtana za vreme kretanja predstavlja površinu konusa i povlači jedinku čije se telo ne kreće samo napred već se i obrće oko svoje uzdužne ose. Tada se stvaraju vrtlozi koji povlače različite sitne organizme ka osnovi biča. Tu se kod bičara koji se hrane fagotrofno nalazi, ili samo zona naročite meke, lepljive protoplazme, tzv. prijemni pupoljak, ili mali otvor – ćelijska usta ili citostom koji se nastavlja u relativno dugi kanal, ili ćelijsko ždrelo – citofarinks koji prodire u unutrašnjost tela. Hrana dospeva u ćelijska usta, a zatim u ždrelo pa se pri kraju ždrela obrazuje hranljiva vakuola. Nesvareni ostaci hrane zajedno sa vakuolama se izbacuju u blizini zadnjeg dela tela.
Biologija zoomastigofora
Najčešće, hrana su bakterije, zatim druge vrste praživotinja i jednoćelijskih algi. Postoji znatan broj vrsta koje se hrane osmotrofno, odnosno tečnom organskom hranom. Ovu hranu oni apsorbuju celom površinom tela. Takvi su mnogi paraziti, a od neparazitskih vrsta one koje žive u vodi sa mnogo organske materije.
Ekskretorne funkcije i funkcije regulisanja osmotskog pritiska u ćeliji obavljaju kontraktilne vakuole.
Za većinu flagelata poznat je samo bespolni način razmnožavanja, i to uzdužnom deobom (ravan deobe poklapa se sa uzdužnom osom tela). Za vreme deobe organizam ne prestaje da pliva i ne ispoljava nikakve promene u načinu života. Kod nekih flagelata ćelija se deli u stanju mirovanja. Naime, organizam uvuče bič, zaokrugli se i na svojoj površini stvori debelu opnu, tj. incistira se. Pod zaštitom ciste organizama se dele više puta (multipna fisija) stvarajući mlade organizme. Na kraju zid ciste prska i mladi organizmi izlaze u spoljašnju sredinu. Pojedine grupe Zoomastigophora se mogu razmnožavati i polno.
Široko su rasprostranjeni, naseljavaju slatke vode i mora; neke žive slobodno, drugi sesilno, ili pojedinačno, ili u kolonijama. Paraziti ove grupe parazitiraju biljke, životinje i čoveka, a ima i onih koji su za svoje domaćine korisni. Za parazite najčešće je karakterističan složen životni ciklus koji uključuje smenu dva domaćina.
Klasifikacija
Zoomastigophora se u novijoj literaturi najčešće dele u osam grupa:
- Choanoflagellida,
- Kinetoplastida,
- Proteromonadida,
- Retromonadida,
- Diplomonadida,
- Oxymonadida,
- Trichomonadida i
- Hypermastigida.
Kinetoplastida su grupa Zoomastigophora koja obuhvata vrste koje žive slobodno i veći broj parazita. Za sve je karakteristično da imaju bazalna telašca (blefaroplast, kinetozoma), parabazalna telašca i kinetoplast.
Trypanosoma gambiense izaziva bolest spavanja koja se manifestuje najpre groznicom, a zatim nervno-psihičkim tegobama i spavanjem. Ove manifestacije su uzrokovane prodiranjem tripanozoma u kičmenu moždinu koje traje nekoliko nedelja i u mnogim slučajevima bolest se završava smrću. Bolest, odnosno tripanozome se iz krvi bolesnih ljudi prenose muvama ce-ce (Glossina palpalis). Muve pri ubodu zaraženog čoveka usisavaju krv sa tripanozomama, koje u njihovom crevu počinju da se dele bespolno pri čemu iz tripanozoma forme prelaze u kritidija formu. Posle nekoliko deoba one dobijaju tipičnu tripanozoma (invazionu) formu i aktivno prelaze u pljuvačne žlezde muva. Invaziona forma sa sekretima pljuvačnih žlezda pri ubodu zdravog čoveka dospeva u krv, gde se hrane i izlučuju taksone koji uzrokuju visoku temperaturu. Bolest spavanja je raširena u Africi i u prošlosti je uzrokovala masovnu smrt ljudi. Pored čoveka, Trypanosoma gambiense parazitira antilope koje su imune na nju. Antilope predstavljaju prirodne rezervoare ovog parazita.
Leishmania tropica izaziva kožno oboljenje leišmaniozu (orijentalne rane) koje je široko rasprostranjeno u južnoj Aziji i nekada u južnoj Italiji. I ova bolest kao i bolest spavanja je transmisiona, a prenose je komarci iz roda Phlebotomus (papatači) sa glodara, koji su prirodni rezervoari, na čoveka.
Trichomonadida su grupa koja obuhvata parazitske vrste koje žive u kanalima urogenitalnog sistema i crevu sisara. Imaju 4-6 bičeva i dosta složenu građu. Na prednjem kraju tela imaju slobodne bičeve, a unazad neke vrste imaju jedan bič aksonem koji formira sa telom undulentnu membranu. Po sredini tela imaju organelu aksostil. Duž undulentne membrane neke imaju organelu costa. Aksostil kao i kosta imaju potpornu funkciju.
Trichomonas vaginalis živi u kanalima urogenitalnog sistema čoveka i postaje patogena kada se izmeni ravnoteža između njih i bakterijske flore. Češća je kod žena nego kod muškaraca. Bolest se naziva trihomona i prenosi se seksualnim putem.
Hypermastigida Imaju mnogo bičeva. Žive u crevu fitofagnih (Orthoptera) i ksilofagnih (Isoptera) insekata, međutim ne zna se da li učestvuju u razgradnji celuloze pomoću fermenata celulaze i celobiaze.
Joenia annectens živi u crevu termita roda Calotermes. Odlikuje se velikim brojem bičeva na prednjem kraju tela.
Literatura
- Brajković M.: Zoologija Invertebrata I, 2001.
- Krunić M.: Zoologija beskičmenjaka, 1995.
- Vrbaški Lj.: Mikrobiologija, 1993.
