Zygomycotina

Izvor: Bionet Škola
Idi na: navigaciju, pretragu
Klasa Zygomycetes
Klasa Zygomycetes
Klasa Zygomycetes
Klasa Zygomycetes
Klasa Zygomycetes
Klasa Zygomycetes
Klasa Zygomycetes
Klasa Trichomycetes
Klasa Trichomycetes
Klasa Trichomycetes
Klasa Trichomycetes
Razdeo Glomeromycota
Razdeo Glomeromycota
Razdeo Glomeromycota
Razdeo Glomeromycota

Do danas je poznato oko 900 vrsta iz ove grupe gljiva. Prema klasifikaciji koju je Ainsworth predložio 1973. godine ova grupa gljiva je svrstana u razdeo Eumycota. Kasnije je došlo do podizanja ove grupe gljiva na nivo razdela i u skladu sa mikološkom nomenklaturom nosi naziv Zygomycota. Iz ovog razdela je 2001. godine izdvojen razdeo Glomeromycota. Prema savremenoj literaturi se u okviru razdela Zygomycota izdvajaju četiri podrazdela koje neki autori podižu na nivo razdela. Vegetativno telo predstavnika ovog podrazdela čini dobro razvijena neseptirana (cenocitna) micelija. Hife nemaju taksonomski značaj zbog toga što su morfološki jednolične. One su kod najvećeg broja vrsta široke, debelozidne, cenocitične i nemaju unutrašnju mehaničku potporu. Međutim, modifikacije hifa kao što su stoloni, rizoidi, haustorije i apresorije imaju taksonomski značaj za pojedine rodove. Takođe je značajno prisustvo ili odsustvo hlamidospora. Iako hife nemaju poprečne pregrade, septe se mogu uočiti u starijim hifama, u toku formiranja polnih i bespolnih organa, kao i u slučaju povrede. Hemijski sastav ćelijskog zida ovih gljiva je karakterističan. Kod najvećeg broja predstavnika važne komponente ćelijskog zida su hitin i hitozan.

Sporulativno razmnožavanje

Sporulativno razmnožavanje preovladava kod najvećeg broja predstavnika. Ono predstavlja osnovu za rasprostranjenje i održavanje vrste. Predstavnici nekih rodova se uzajamno razlikuju po fertilnim hifama za sporulativno razmnožavanje. Fertilna hifa se označava kao sporangionoša ili sporangiofora i ona izrasta kao bočni izraštaj vegetativne hife. Sporangiofore mogu biti spljoštene ili nabrekle, uže ili šire od vegetativne hife, nerazgranate ili razgranate, a završavaju se sporonosnim organom. Sporonosni organ predstavlja proširenje vršnog dela sporangiofora u kojoj se formira jedna ili veći broj sporangiospora. Deo sporangiofore koji u centru ulazi u sporonosni organ se naziva kolumela. Ona može biti različitog oblika: poluloptastog, loptastog, cilindričnog ili konusnog. Kolumela ima ulogu u aktivnom odbacivanju zrelih sporangiospora. Sporangiospore su takođe različitog oblika koji može biti loptast, eliptičan, kruškolik ili bubrežast. One su nepokretne i karakterišu se prisustvom ćelijskog zida.

Poznata su četiri tipa sporonosnih organa kod predstavnika podrazdela Zygomycotina: sporangije, merosporangije, sporangiole i konidije. Pod pojmom sporangija se podrazumevaju ona sporonosna tela u kojima se formira veći broj, a neretko i nekoliko hiljada sporangiospora. Kod nekih vrsta broj sporangiospora koji se formiraju u sporonosnom telu može biti redukovan, pa se u njima obrazuje mali broj spora. Ovakva plodonosna tela se označavaju kao sporangiole, odnosno male sporangije. Sporangiole su znatno manjih dimenzija od sporangija. Od sporangija se razlikuju još i po tome što se u njima ne formira kolumela. U nekim slučajevima se na istoj miceliji formiraju i sporangije i sporangiole. Ukoliko se u sporonosnom telu obrazuje samo jedna sporangiospora , onda se ono označava kao konidija. Međutim, za razliku od tipičnih konidija, kod ovih zidovi spora nisu u zrelom stanju uvek srasli sa zidovima konidije. Pojedini predstavnici obrazuju takve sporonosne organe u kojima se spore formiraju linearno. Takvi sporonosni organi se označavaju kao merosporangije, a spore koje u njima nastaju kao merospore. Pošto je konstatovano da predstavnici koji produkuju merosporangije ne čine monofiletsku grupu dolazi se do zaključka da su ova sporonosna tela u toku evolucije nastala nezavisno više puta. Ovde je značajno istaći da predstavnici tradicionalne klase Trichomycetes obrazuju nekoliko specifičnih tipova spora.

Sporangiofor koji je karakterističan za predstavnike roda Pilobolus se nastavlja u nabubrelu vezikulu. Na vrhu ove vezikule se nalazi velika crna sporangija koja u toku sazrevanja razvija jak turgorni pritisak koji se dalje širi kroz razoreni zid između vezikule i sporangije. Nakon toga dolazi do pucanja vezikule, a sporangija se izbacuje na razdaljinu od dva ili više metara. Zadržavanje sporangije na nekom delu biljke je omogućeno postojanjem sluzi koja se izlučuje iz baze sporangije. Zatim dolazi do oslobađanja spora koje se šire na različite načine, a najčešće putem vode. Jedna specifičnost sporangija koje produkuju predstavnici ovog roda je fototrofnost. Naime, u bazi vezikule se nalazi narandžasti pigment iz grupe karotenoida, pa zbog toga vezikula ima ulogu sočiva koje fokusira svetlo na pigment. Rast sporangiofora prema izvoru svetla je podstaknut svetlosnim signalom i na taj način se osigurava odlepljivanje sporangije od nabora samog izmeta.

Činjenica je da su mnoge gljive iz ovog podrazdela izgubile sposobnost polnog razmnožavanja u toku evolucije. Međutim, predstavnici ove grupe se nikada ne svrstavaju, niti zamenjuju vrstama koje pripadaju podrazdelu Deuteromycotina. Naime, jasna razlika između vrsta ove dve grupe je u građi talusa i u prisustvu ili odsustvu sporangiospora.

Polno razmnožavanje

Svakako najmarkantnija karakteristika ogromne većine predstavnika ovog podrazdela je pojava specifičnog polnog procesa u toku životnog ciklusa. Polni proces ovih gljiva je poznat pod nazivom zigogamija. Po ovom procesu je cela grupa dobila naziv Zygomycotina. Kod pojedinih predstavnika ove grupe koji imaju sposobnost polne reprodukcije ona se ne uočava jer se u blizini ne nalazi micelija suprotnog pola, na kojoj se formiraju polne ćelije suprotnog tipa. Kod takvih gljiva polno razmnožavanje može da počne samo onda kada se dve micelije suprotnog pola nađu na istom mestu. Gljive koje pokazuju ovakav fenomen se označavaju kao heterotalusne. Nasuprot njima, postoje i takve vrste koje produkuju oba tipa polnih ćelija na istoj miceliji i označavaju se kao homotalusne.

Regulisanje produkcije hormonskih prekursora (prohormona) iz β-karotena je jedna od uloga gena za tip polne fuzije. Prohormoni se karakterišu izoprenoidnom strukturom, a ovaj hormonski sistem je zajednički za većinu vrsta reda Mucorales. Plus tip micelije predstavnika roda Mucor može u krajnjem slučaju dobiti polni odgovor od minus tipa micelije predstavnika roda Rhizopus. Razvoj ovako nastalih hibrida je stopiran u kasnijoj fazi razvoja zbog nekompatibilnosti. Prohormoni plus i minus tipa micelije su slični. Prohormoni predstavljaju nestabilna jedinjenja koja difunduju prema miceliji koja sadrži prohormone suprotnog tipa. Kada dospeju do micelije koja sadrži prohormone suprotnog tipa bivaju absorbovani i konvertovani u aktivne hormone koji se nazivaju trisporne kiseline. Ovaj proces konvertovanja se odvija pomoću komplementarnih enzima micelije suprotnog tipa. U početku se produkuju male količine prohormona oba tipa. Međutim, zbog toga što trisporne kiseline uzrokuju slabiju ekspresiju gena dolazi do povećanja koncentracije produkovanih prohormona.

Polno razmnožavanje se obavlja specijalizovanim vazdušnim hifama suprotnih polova koje se nazivaju zigofori. Stvaranje zigofora uzrokuju produkovane trisporne kiseline. Ove strukture rastu jedna ka drugoj kroz vazduh. Ovakvo kretanje predstavlja jedan tip pozitivnog autotropizma koji se naziva zigotropizam. Izduživanje zigofora se zaustavlja kada dođu u kontakt sa zigoforom suprotnog pola. Tada dolazi do čvrstog spajanja njihovih zidova. Na mestu kontakta dolazi do proširivanja zigofora. Ta proširenja se označavaju kao progametangije, a u njima se uočava veći broj jedara. Progametangije suprotnog pola mogu biti iste (izogame) ili različite po obliku i veličini, pa se za njih kaže da su heterogame. Nakon toga u progametangijama dolazi do formiranja specijalnih ćelija koje se nazivaju gametangije.

Do formiranja gametangija dolazi tako što se progametangija odvoji od micelije poprečnom septom. Prošireni deo koji tom prilikom nastaje između gametangije i ostatka hife se označava kao suspenzor. U gametangijama ne dolazi do obrazovanja gameta. Gametangije koje nastaju od izogamih progametangija su iste, dok se one nastale od heterogamih progametangija razlikuju po dimenzijama i nazivaju se muške i ženske gametangije. Dve gametangije koje su u direktnom kontaktu posle liziranja ćelijskih zidova na mestu dodira se spajaju, odnosno dolazi do fuzije njihovih sadržaja. Kao produkt oplođenja nastaje zigot koji prelazi u stadijum trajne, debelozidne spore koja se u ovom slučaju naziva zigospora.

Zigospora predstavlja spoljašnju, uvek jasno obojenu strukturu. Njena boja kod različitih vrsta varira u širokim granicama, a može da bude od žute do crne boje. Ona se formira na mestu spajanja gametangija i srasta sa zidovima gametangija. Zigospore nisu disperzione, već mirujuće spore. Naime, one moraju da prođu kroz period dormancije da bi mogle da proklijaju. Period dormancije traje od nekoliko nedelja do nekoliko meseci. Spoljašnji zid zigospore vrlo često ima određene izraštaje. Nakon perioda mirovanja zigospora klija, bilo u sporangioforu sa sporonosnim organom (kod heterotalusnih vrsta), bilo u miceliju (kod homotalusnih vrsta). U sporonosnom organu se obavlja redukciona deoba, pa su sporangiospore haploidne. Haploidne spore klijaju u tipičnu vegetativnu miceliju i ciklus bespolnog i polnog razmnožavanja se ponavlja.

Ekologija i rasprostranjenje

Kao i sve ostale gljive, predstavnici podrazdela Zygomycotina su heterotrofni organizmi. Rastu razlažući supstrat ekstracelularnim enzimima usvajajući nutritijente apsorpcijom. Vrste grupisane u red Mucorales su brzorastuće gljive. Igraju značajnu ulogu u procesu kruženja ugljenika jer razlažu organske supstance iz zemljišta. Većina ovih gljiva predstavlja saprobe koji naseljavaju suvozemne ekosisteme. Samo mali broj vrsta živi u vodienoj sredini. Predstavnici podrazdela Zygomycotina su aerobni organizmi, ali su među njima poznate i vrste koje mogu da rastu i bez prisustva slobodnog kiseonika. U tom slučaju se radi o fakultativno anaerobnim organizmima. Fakultativno anaerobne predstavnike metabolizam čii je završni produkt mlečna kiselina. Takve vrste gube i tipičnu micelijsku strukturu i dobijaju oblik kvasca. Takva pojava se naziva dimorfizam (pojava jednog organizma u dva morfološki različita oblika).

U okviru reda Harpellales se nalaze predstavnici koji naseljavaju zadnje crevo zglavkara, većinom larve slatkovodnih insekata. One se hrane onim materijama koje nisu iskoristili njihovi domaćini, pa se ovaj odnos razmatra kao komensalizam. Među ovim gljivama se nalazi mali broj obligatnih, visokospecijalizovanih parazita koji žive na životinjama. U okviru reda Entomophthorales se nalaze vrste koje su patogeni insekata. One mogu izazvati znatnu redukciju populacije insekata, odnosno njihovih domaćina. Za biološku kontrolu insekata štetočina su korišćene neke od ovih gljiva. Takođe se među predstavnicima ovog podrazdela sreću i mikoparazitske vrste. Nekoliko vrsta klasifikovanih u red Zoopagales predstavljaju parazite drugih gljiva iz podrazdela Zigomycotina. Predstavnici roda Piptocephalis u prirodi se razvijaju kao obligatni paraziti na drugim gljivama. One penetriraju svojim haustorijama u hife svog domaćina. Od domaćina uzimaju hranljive materije, a pri tome on ostaje živ. Faktori prepoznavanja kao što su glikoproteini iz grupe lektina kontrolišu ovaj tip odnosa.

Pojedini predstavnici reda Zoopagales su paraziti različitih organizama koji se ne klasifikuju u carstvo gljiva - nematode, rotatorije i amebe. Poznata je jedna manja grupa gljiva koja se često izdvaja kao zaseban red poznat pod nazivom Endogonales. To je jedinstvena grupa koja se prema ekološkim karakteristikama dosta razlikujue od ostalih vrsta podrazdela Zygomycotina. Naime, pojedini predstavnici ovog reda mogu da grade ektomikorizne zajednice sa korenovim sistemom četinara,, dok su drugi saprobi.

Manji broj predstavnika klasifikovanih u red Mucorales mogu izazvati ozbiljna oboljenja kod čoveka. Neka od njih su čak i smrtno opasna. Bolesti koje predstavnici podrazdela Zygomycotina uzrokuju se označavaju zajedničkim nazivom zigomikoze. Zbog toga što su u vezi sa oslabljenim imunim sistemom domaćina zigomikoze spadaju u kategoriju oportunističkih infekcija. To su neke od najteže kontrolisanih infekcija zbog toga što se brzo i invazivno razvijaju.

Tradicionalna klasifikacija

Prema shvatanju koje je 1973. godine izneo Ainsworth u okviru podrazdela Zygomycotina se razlikuju dve klase - Zygomycetes i Trichomycetes. Podela je izvršena na osnovu odnosa gljiva prema supstratu. Podela podrazdela Zygomycotina na ove dve klase je bila gotovo opšteprihvaćena u klasičnoj literaturi.

Klasa Zygomycetes

U okviru ove klase se nalazi oko 700 vrsta. To su organizmi koji obično naseljavaju suvozemna staništa, a samo mali broj se sreće u vodenim ekosistemima. Talus ovih gljiva je u obliku dobro razvijene neseptirane micelije, ali se sreću i slučajevi gde se micelija raspada na pojedinačne ćelije ili je višećelijska. Ćelijski zid je izgrađen prvenstveno od hitina i hitozana. Obično se hrane saprobno, ali su među njima česti i paraziti gljiva, biljaka, životinja i čoveka.

Bespolno razmnožavanje se obavlja putem sporangiospora ili konidiospora. U sporangijama ili sporangiolama se razvijaju sporangiospore koje nastaju tako što se u protoplast podeli na veći broj delova i zaodene zidom. U okviru ove klase je moguće pratiti evoluciju bespolnog razmnožavanja koja pokazuje jasnu tendenciju smanjenja broja formiranih spora u sporonosnom organu. Polno razmnožavanje ovih gljiva predstavlja tipična zigogamija. Ovaj proces podrazumeva odvajanje septom vršnih delova hifa koje postaju gametangije. U njima se ne formiraju gameti, a oplođenje se odvija fuzijom njihovih sadržaja. Gametangije najvećeg broja predstavnika se ne razlikuju po spoljašnjem izgledu i veličini. Kod vrsta kojima se gametangije razlikuju može se desiti da je jedna od njih veća ili da ima nastavka u nivou pregrade. Obično se u gametangijama nalazi veliki broj jedara, ali se sreću i vrste u čijim se gametangijama nalazi mali broj vrsta. Gametangije pojedinih predstavnika su jednojedarne. Nakon oploženja se formira zigot nazvan zigospora koja ima deobeo i taman zid. Zigospora srasta sa delovima unutrašnjih zidova gametangija. Nakon perioda mirovanja iz zigospore se formira hifa sa sporangijom na vrhu, a u njoj nastaju spore.

Red Mucorales

U okviru ovog reda se nalazi oko 500 vrsta, te zbog toga predstavlja najbrojniju grupu podrazdela Zygomycotina. Najveći broj predstavnika predstavljaju saprobni organizmi, dok samo mali broj vrsta vodi parazitski način života. To su široko rasprostranjene gljive. Talus im je predstavljen jako granatom neseptiranom micelijom koja se razvija u supstratu. Na površini supstrata micelija u fazi fiziološke zrelosti formira strukture za sporulativno razmnožavanje. To su najčešće sporangiofori sa stilosporangijama na vrhu, dok druge formiraju sporangiole. Poznate su i vrste koje se razmnožavaju konidijama. Polno razmnožavanje je tipična zigogamija.

One koje naseljavaju zemljište predstavljaju razlagače organskih materija biljnog i životinjskog porekla. Izuzetno su značajna komponenta ekosistema u kome se nalaze jer omogućavaju kruženje materije. Neretko se razvijaju na životnim namirnicama, te na taj način izazivaju njihovo kvarenje koje se naziva buđanje. Pojedini predstavnici izazivaju kod životinja i čoveka bolesti tipa zigomikoza. Primećeno je da pojedine vrste izazivaju alkoholno vrenje u šećernom rastvoru zbog toga što imaju veliku fermentativnu aktivnost. Vrste koje se karakterišu ovom osobinom se razdvajaju na ćelije koje mogu slično kvascima da se razmnožavaju pupljenjem. Neke gljive iz reda Mucorales nalaze praktičnu primenu zbog toga što produkuju karotin.

Red Entomophthorales

Red Zoopagales

Klasa Trichomycetes

U okviru klase Trichomycetes se nalazi mali broj slabo proučenih vrsta. Do danas je pronađeno oko 210 vrsta grupisanih u 52 roda. Nekada se mislilo da su ove gljive paraziti, ali se kasnije ustanovilo da se zapravo radi o komensalima. Naime, one žive u crevu, želudcu ili na analnim listićima akvatičnih i terestričnih insekata, rakova i stonoga. Obično se razvijaju u biljojedim i detritojedim zglavkarima, dok se u telu predatorskih vrsta nalazi mali broj vrsta. Najčešće su to relativno usko specijalizovane vrste, te se tako jedinke jedne vrste mogu razvijati samo u manjem broju srodnih domaćina. Za svog domaćina ove gljive su pričvršćene pomoću specijalizovane ćelije. Samo je za jednu vrstu ustanovljeno da živi pričvršćena na spoljašnjoj strani tela domaćina. Hrane se neprerađenom hranom svojih domaćina. Međutim, dokazano je da jedna vrsta ovih gljiva uzrokuje smrt larvi komaraca u kojima se razvija. Klasa Trichomycetes predstavlja izuzetno heterogenu grupu organizama, a grupisani su u istu grupu samo zbog sličnog načina života. Predstavnici ovih gljiva su nalaženi širom sveta, a žive na svim staništima gde su pronađeni i njihovi domaćini. Najveći broj predstavnika karakteriše nerazgranata, tanka, višejedarna i neseptirana micelija. Kod pojedinih vrsta iz klase Trichomycetes micelija je septirana i razgranata. U sastav ćelijskog zida ovih gljiva ne ulazi hitin, već je on sačinjen od poligalaktozamina i galaktana.

Vrste ove klase mogu da se razmnožavaju bespolno i polno. Međutim, kod pojedinih vrsta polni proces nije utvrđen, a najaverovatnije da su sposobnost polne reprodukcije određeni predstavnici izgubili u procesu evolucije. Bespolno razmnožavanje se može ostvariti preko sporangiospora, amebospora, artrospora, cistospora ili trihospora. Sporangiospore nastaju endogeno u sporangijama, sporangiolama ili konidijama. Pojedini predstavnici ne formiraju sporangiospore, već se razmnožavaju tako što se micelija izdeli na segmente. Ovako nastali segmenti se označavaju kao artrospore i predstavljaju vegetativan oblik reprodukcije.

Polni proces je kod svih predstavnika zigogamija. Kod vrsta koje karakteriše neseptirana micelija zigogamija se vrši slivanjem dva protoplasta samostalnih niti. Kod vrsta sa septiranom micelijom se javljaju dva vida zigogamije. U prvom slučaju se slivaju dve susedne ćelije u okviru jedne niti, a u drugom slučaju dolazi do fuzije dve ćelije koje se nalaze jedna naspram druge u paralelno postavljenim nitima. Bez obzira kojim vidom zigogamije se obavlja polni proces nastaje zigot koji se karakteriše debelim zidovima i koji se naziva zigospora.

Red Amoebidiales

Red Asellariales

Red Eccrinales

Red Harpellales

Savremena klasifikacija

Krajem XX veka se došlo do zaključka da predstavnici klase Trichomycetes nisu u bliskoj filogenetskoj vezi sa predstavnicima klase Zygomycetes. Svi predstavnici ove kontroverzne grupe su prebačeni u grupu Mesomycetozoa koja se obično izdvaja kao zasebno carstvo. Prema mišljenju Tomasa Kavalija Smita u okviru carstva Mesomycetozoa se nalaze vrste koje predstavljaju zajedničke pretke današnjih gljiva i životinja. Međutim, pojedini autori grupu Mesomycetozoa svrstavaju u okviru carstva Choanozoa. U svakom slučaju, svi autori se slažu da je ovo primitivna grupa organizama. Ovde će se dati prikaz savremene klasifikacije predstavnika nekadašnjeg podrazdela Zygomycotina koji se i danas smatraju članovima carstva Fungi. Prva četiri razdela neki autori spuštaju na nivo podrazdela i grupišu ih u razdeo Zygomycotina, dok drugi autori smatraju da se radi o dosta staroj grupi gljiva i da su se njene grupe rano odvojile od zajedničkog pretka te ih treba razmatrati kao zasebne razdele. Razdeo Glomeromycota se od 2001. godine u svim savremenim sistemima klasifikacije razmatra kao poseban razdeo. Smatra se da on predstavlja grupu koja se rano odvojila od zajedničkog pretka sa predstavnicima klade Dikarya.

Razdeo Zoopagomycota

U okviru ovog razdela se nalazi mali broj ednoparazitskih i ektoparazitskih gljiva. Telo im je građeno od razgranatih ili negranatih niti, a kod najsloženijih telo je predstavljeno manje ili više razgranatom micelijom. Ektoparaziti formiraju haustorije koje prodiru u telo domaćina. Bespolno se razmnožavaju tako što obrazuju artrospore, hlamidospore ili sporangiosporama. U sporangiolama se obrazuje jedna ili više spora. Polno razmnožavanje je putem zigospora. Polne hife su slične vegetativnim.

Razdeo Kickxellomycota

U okviru ovog razdela gljiva se nalazi manji broj vrsta. To su saprobionti, mikoparaziti ili obligatni simbionti. Talus je za druge gljive pričvršćen haustorijama ili granatim, septiranim hifama. Micelija može biti granata ili negranata, obično je septirana. Bespolno se razmnožavaju pomoću merospora, trihospora ili artrospora. U merosporangijama se formira jedna ili dve merospore. Polno razmnožavanje se vrši zigosporama.

Razdeo Entomophthoromycota

U okviru ovog razdela se nalazi mali broj vrsta. To su najčešće patogeni organizmi beskičmenjaka, prvenstveno zglavkara, a manji broj vrsta parazitira na algama i papratima. Neke vrste su obligatni paraziti kičmenjaka, a mali broj žive kao saprofiti na ekskrementima guštera i žaba. Somatsko telo je predstavljeno dobro definisanom micelijom koja može biti cenocitna ili septirana. Fragmenti micelije mogu da budu u obliku multinukleusnih hifa. Konidiofore mogu biti granate ili negranate. Primarne spore su prave konidije koje imaju lepljiv omotač koji im omogućava da se lako pričvrste za supstrat. Polni proces kod većine vrsta se ostvaruje spajanjem jednojedarnih ćelije (gametangija). Na mestu spajanja ili u njegovoj blizini nastaje proširenje koje se pretvara u zigosporu. Predstavnici ovog razdela često izazivaju u prirodi masovno uginuće mnogih vrsta insekata i ova pojava se naziva epizoocija. Pri tome je primećeno da su vrste gljiva specijalizovane za vrste insekta koje napadaju. Zbog toga bi se gljive iz ovog razdela mogle koristiti u biološkoj borbi sa štetnim insektima. To su široko rasprostranjeni organizmi.

Razdeo Mucoromycota

Ovo je mali razdeo gljiva koji obuhvata oko 610 vrsta koje najčešće vode saprobiontski način života. Manji broj vrsta su fakultativni mikoprazaziti koji ne obrazuju haustorije. Pojedini predstavnici formiraju ektomikorize. Micelija je granata. Dok je mlada cenocitna je, a u kasnijim stadijumima ponekad se obrazuju septe koje sadrže mikropore. Bespolno razmnožavanje se najčešće vrši sporama koje se obrazuju u sporangijama, sporangiolama ili merosporangijama. Retko se formiraju hlamidospore, artrospore ili blastospore. Polno razmnožavanje se vrši pomoću više-manje loptastih zigospora.

Razdeo Glomeromycota

Ovaj razdeo obuhvata oko 150 vrsta koje su klasifikovane u deset rodova. Rodovi su primarno definisani morfologijom spora. One žive kao obligatni simbionti. Prodirući u kortikalne ćelije korena većinom zeljastih biljaka i tropskog drveća formiraju mikorize. Ovaj tip mikorize se naziva arbuskularna i najrasprostranjeniji je oblik mikorize. Predpostavlja se da su ove gljive odigrale značajnu ulogu u stvaranju kopnene flore. Ove gljive su sposobne da rastu kao simbionti unutar korena biljaka, a da ne uzrokuju simptome bolesti. Kada nasele koren obrazuju drvolike oblike koji se označavaju kao arbuskule. Hife ovih gljiva često ispunjavaju ćelije korena. Blizak kontakt između biljne ćelije i hife omogućavaju njihovi zidovi koji su na mestu kontakta tanki. Ova visoko specijalizovana simbioza nosi naziv vezikularno-arbuskularna mikoriza. Naziv je dobila zbog toga što pojedini predstavnici ovog razdela obrazuju delove talusa koji služe za magacioniranje materija u ćeliji korena, a ta formacija ima oblik vezikule. Hife su neseptirane, a ćelijski zidovi sadrže hitin i hitozan. Spore su velikih dimenzija (40-800 mikrometara), a karakterišu se velikim brojem jedara (od nekoliko stotina do nekoliko hiljada) u protoplastu i višeslojnim ćelijskim zidovima. Spore mogu biti pojedinačne, u grupama ili morfološki različitim "plodnim telima". Proučavanjem vrste Geosiphon pyriforme 1996. godine je zabeležen novi tip simbioze. Naime, gljive iz razdela Gomeromycota formiraju loptaste strukture u kojima se nalaze jedinke vrste Nostoc pyriforme koja pripada razdelu modrozelenih prokariota. Zahvaljujući prisustvu ovog organizma gljiva dobija neophodne ugljene hidrate. Razdeo Glomeromycota predstavlja veoma staru grupu gljiva za koju se predpostavlja da je nastala pre 600 miliona godina. Pronađene su spore i hife ovih gljiva u fosilnom obliku čija se starost procenjuje na 460 miliona godina.

Literatura

  • Gupta, R.: A Textbook of Fungi, APH Publishing, 2004.
  • Kavanagh, K.: Fungi: Biology and Applications, John Wiley and Sons, 2005.
  • Marinović, R.: Osnovi mikologije i lihenologije, BIGZ, Beograd, 1973.
  • Mehrotra, R. S., Aneja, K. R.: An Introduction to Mycology, New Age International, 1990.
  • Muntanola-Cvetković, M.: Opšta mikologija, NIRO Književne novine, Beograd, 1987.
  • Radnović, D., Matavulj, M., Karaman, M.: Mikologija, Prirodno-matematički fakultet, Novi Sad, 2007.
  • Ranković, B.: Sistematika gljiva, Univerzitet u Kragujevcu, Kragujevac, 2003.
  • Sharma, O. P.: Textbook of Fungi, Tota McGraw-Hill, 1989.
  • Weber, R.: Introduction to Fungi, Cambridge University Press, 2007.
Autor teksta:
Stefanpotpis3.jpg
prezentacija