Adenohipofiza

Adenohipofiza je prednji režanj hipofize, koji čini 80% njene zapremine, povezan anatomski i funkcionalno sa hipotalamusom. Hipotalamus deluje na adenohipofizu posredno, preko portalnog krvotoka kojim se do nje prenose hormoni ili faktori koji mogu da stimulišu ili inhibiraju lučenje hormona.

Hipofiza (engl. pituitary gland): adenohipofiza (p. distalis + p. tuberalis + p. proximalis) i neurohipofiza (pars nervosa)

Makroskopska i mikroskopska građa

Adenohipofiza je veoma raznovrsne građe kod različitih kičmenjačkih grupa, dok u funkcionalnom i biohemijskom smislu nema bitnih razlika. Dobro je prokrvljena sa mnoštvom venskih sinusa koji se protežu između žlezdanih ćelija.

Razlikuju se tri dela:

• prednji režanj (pars distalis ili pars anterior) je najveći i najvažniji za lučenje hormona
• srednji režanj (pars intermedia), koji je kod čoveka rudimentiran i nema endokrinološki značaj
• pars tuberalis (pars proximalis ili pars infundibularis), do danas je nepoznato da li uopšte i kakve hormone luči; čine ga brojni krvni sudovi (najbolje prokrvljeni deo adenohipofize) i vlaknaste strukture slične vezivnim vlaknima između kojih se nalaze brojna izdužena jedra; između kapilara nalaze se grupe epitelskih ćelija koje su jedine ćelije u hipofizi koje sadrže glikogen

Tipovi ćelija

U adenohipofizi kičmenjaka primenom različitih metoda imunohistohemije, imunofluerescentne i elektronske mikroskopije, kao i primenom specifičnih monoklonskih antitela identifikovano je više tipova ćelija koje se mogu grupisati na:

• sekretorne ćelije, koje luče određene hormone
• ćelije koje ne luče hormone ili hromofobne, odnosno ne reaguju sa monoklonskim antitelima ni na jedan do danas poznati hormon

Ćelije adenohipofize: A- hromofilne; B - hromofobne

Sekretorne ćelije

Poseduju sekretorne granule koje su ograničene membranom i ispunjene uskladištenim hormonima. Prema načinu bojenja tih granula, prilikom pripremanja preparata za posmatranje svetlosnim mikroskopom mogu se, tradicionalno podeliti na hromofilne i hromofobne, a u okviru hromofilnih se razlikuju dva tipa pa tako ukupno postoje tri vrste:

• acidofilne, ima ih oko 40% i imaju afinitet prema kiselim (acidofilnim ) bojama
• bazofilne, imaju afinitet prema baznim (bazofilnim) bojama ima ih oko 10%
• hromofobne, se boje bledo ili može se reći da se ne boje i ima ih oko 50%

Pretpostavlja se da hromofobne ćelije čine i do 65% od ukupnog broja ćelija u prednjem režnju ali novija istraživanja otvaraju mogućnost da su mnoge hromofobne ćelije zapravo trenutno delomično degranulisane acidofilne ili bazofilne ćelije zato što se broj granula koje ćelija sadrži razlikuje s obzirom na to da li se ona nalazi u fazi akumulacije ili oslobađanja svojih proizvoda.

Acidofilne ćelije

Acidofilne ćelije su daleko prisutnije u adenohipofizi od bazofilnih. Tehnika posmatranja ćelija transmisionim elektronskim mikroskopom omogućila je razlikovanje dve vrste ovih ćelija, koje se osim po morfološkim osobinama razlikuju i po proizvodima koje sintetišu:

• somatotropne ćelije koje luče hormon rasta (somatotropin)
• mamotropne ćelije (prolaktinske ćelije) koje sintetišu prolaktin.

Bazofilne ćelije

Prema hormonima koje stvaraju kao i prema strukturnim osobinama podeljene su na:

• tirotropne ćelije koje sintetišu tirostimulirajući hormon (TSH)
• kortikotropne ćelije u kojima se sintetiše adenokortikotropni hormon (ACTH)
• gonadotropne ćelije, koje sintetišu folikulostimulirajući hormon (FSH) i luteinizirajući hormon (LH)

Hromofobne ćelije

Osim što se jako slabo boje ili se uopšte ne boje, ove ćelije se odlikuju i prisustvom jako malog broja sekretornih granula. Mogu da se podele u tri grupe:

• sekretorno neaktivne ćelije, koje sadrže minimalnu količinu hormona koja je ispod praga kliničke i imunohistohemijske detekcije; sadrže i jako malo granula
• izvorne (nulte) ćelije, za koje se smatra da se u određenim uslovima mogu diferencirati u acidofilne ili bazofilne ćelije; prema mišljenju drugih istraživača one su ustvari kortikotropne ćelije iz kojih su izbačene granule (izlučen je ACTH)
• folikulo-zvezdolike ćelije koje sadrže mikroresice i treplje,kao i dugačke nastavke citoplazme koji se protežu između sekretornih ćelija; ne sadrže sekretorne granule;obično se nalaze u grupama tako da međusobno zatvaraju manji prostor čineći folikul po čemu su i dobile naziv.

Embriogeneza humane adenohipofize

Embrionalni razvoj adenohipofize (naradndžasto) i neurohipofize (plavo)

Adenohipofiza vodi poreklo od oralnog ektoderma i nastaje sredinom 4. nedelje embrionalnog razvića. Početni deo ektoderma usne duplje (oralni ektoderm) proliferiše obrazujući prevoj, nazvan Ratkeov džep (Rathke) ili špag, koji urasta naviše ka međumozgu. Ratkeov džep se zatim izdužuje čime dolazi do:

• prekidanja veze između njega i usne duplje i
• uspostavljanja veze sa infundibulumom međumozga.

Posle toga dolazi do diferencijacije Ratkeovog džepa :

• od njegovog prednjeg zida čije se ćelije izrazito umnožavaju nastaje prednji režanj adenohipofize
• od zadnjeg zida čije se ćelije ne umnožavaju nastaje tanak, slabo izražen (rudimentiran) srednji režanj adenohipofize
• od malog produžetka koji raste oko infundibuluma obrazuje se pars tuberalis

Hormoni

Za više podataka pogledati Hormoni adenohipofize

Literatura

• Ćurčić, B: Razviće životinja, Naučna knjiga, Beograd, 1990.
• Kalezić, M: Osnovi morfologije kičmenjaka, ZUNS, beograd, 2001
• Milin J. i saradnici: Embriologija, Univerzitet u Novom Sadu, 1997.
• Pantić, V:Biologija ćelije, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 1997.
• Pantić, V: Embriologija, Naučna knjiga, beograd, 1989.
• Popović S: Embriologija čoveka, Dečije novine, Beograd, 1990.
• Trpinac, D: Histologija, Kuća štampe, Beograd, 2001.
• Hale. W, G, Morgham, J, P: Školska enciklopedija biologije, Knjiga-komerc, Beograd
• Šerban, M, Nada: Pokretne i nepokretne ćelije - uvod u histologiju, Savremena administracija, Beograd, 1995.

Snežana Trifunović, dipl. biolog