Droplje

Velika droplja (Otis tarda)

klasifikacija:
carstvo životinje (Animalia)
tip hordati (Chordata)
podtip kičmenjaci (Vertebrata)
klasa ptice (Aves)
podklasa Neornithes
nadred ptice letačice (Neognathae, Carinatae)
red droplje

Droplje (Otididae, ranije poznate kao Otidae)) su red ptica letačica koje se po nekim autorima klasifikuju kao porodica u redu ždralova. To su masivne, kopnene ptice, slične zdepastim nojevima. Za razliku od njih sposobne su, bez obzira na svoju masivnost, da duže lete.

Rasprostranjenost i stanište

Osim jedne vrste, Ardeotis australis iz Australije i Nove Gvineje, sve ostale vrste naseljavaju stepe, savane i polupustinje Afrike, Azije i južne Evrope. U tropskom pojasu Afrike živi 16 vrsta a još dve se povremeno javljaju u njenom severnom delu.

Većina droplji traži otvorene prostore, gde imaju dobar dobar pregled na velikoj udaljenosti. Nekim afričkim vrstama iz rodova Lophotis i Lissotis ne smeta različito drvenasto rastinje, kao što su šume akacije. Vrste iz rodova Sypheotides i Houbaropsis obično naseljavaju staništa sa visokom travom.

Morfologija

Telo im je krupno, visine od 40 do 120 cm i težine od 0,45 do 19 kg, zdepasto. Najkrupnija vrsta ovog reda/porodice je afrička droplja kori (Ardeotis kori), koja dostiže visinu od 110 cm i težinu oko 19 kg i time se svrstava među najteže ptice koje mogu da lete. Glava je relativno velika i na gornjem delu malo spljoštena. Mužjaci iz rodova Otis, Ardeotis, Neotis, Lissotis, Chalmydotis i Houbaropsis na glavi imaju perjanu ćubicu, koja je posebno dobro izražena u vreme svadbenih igara i udvaranja. Kljun je kratak i prav. Vrat prilično dugačak, ovlaš spljošten i snažan.

Krila su dugačka i snažna i kada osete opasnost najčešće pokušavaju da polete. Noge takođe duge, jake prilagođene za stalno hodanje. Na nogama imaju samo tri snažna, široka i velika prsta na čijoj se donjoj površini nalaze žuljevita polukružna zadebljanja. Zadnji prst odsustvuje.

Mužjaci su krupniji od ženki, što se posebno dobro uočava kod velikih vrsta kod kojih mužjaci mogu da budu i za 1/3 veći od ženki. Kod sitnijih vrsta ta se razlika u veličini slabije uočava.

Perje ima prvenstveno zaštitnu ulogu: gornja, leđna strana tela je smeđa ili sa tankim poprečnim prugama, što se odlično uklapa u spoljašnju sredinu. Perje na trbušnoj strani tela je različito obojeno: kod vrsta koje naseljavaju otvorena staništa je najčečše belo, dok je kod vrsta koje žive u gustom rastinju nekada čak i crno. Kod mnogih vrsta na krilima se nalaze crno-bele pege, koje se ne vide na zemlji, kada su krila sklpoljena, ali se zato odlično uočavaju pri letu. U poređenju sa ženkama mužjaci imaju upadljivije obojeno perje, naročito u sezoni parenja. Izuzetak su vrste iz roda Eupodotis kod kojih nema polnog dimorfizma, polovi se ne razlikuju po spoljašnjoj morfologiji.

Način života, ponašanje i ishrana

Droplje vode život isključivo na zemlji, nikada ne žive na drveću ili žbunju. Nekoliko vrsta, kao Otis tarda i Tetrax tetrax se sakupljaju u jata, koja mogu da broje i po nekoliko hiljada jedinki. Vrste koje naseljavaju pustinje, kao što je Chlamydotis, žive usamljeno, a neke se udružuju u grupe samo u vreme parenja. Često ih je moguće videti u sred stada životinja koje pase, gde love insekte i dobro su zaštićeni od napada predatora.

Samo mali broj populacija su stanarice, dok su većina selice. Vrste koje se razmnožavaju u Aziji zimi migriraju na velika rastojanja.

Imaju veoma raznovrsnu ishranu pa se za njih može reći da su svaštojedi, iako kod većine vrsta preovlađuje biljna hrana. One se hrane mladicama, cvetovima i listovima trava, plodovima i semenima, a iskopavaju i korenje. Pored toga, hrane se i različitim vrstama insekata, kičmenjaka (gmizavci, glodari i dr.) pa čak i lešinama. Dugo vremena mogu provesti bez vode.

Razmnožavanje

period razmnožavanja pada u vreme obilnih kiša, kada hrane ima u izobilju. Mužjaci velikog broja vrsta izvode raskošan svadbeni ples za vreme koga mogu danaduvaju vrat u obliku lopte proizvodeći upečatljivo bubnjanje. Sitnije vrste koje žive u visokoj travi, skaču visoko ili kratko preleću, da bi bili uočljivi sa velike udaljenosti.

Kod većine ne postoji dugotrajna veza među ženkom i mužjakom pa posle oplođenja ženka snosi jaja i sama brine o mladuncima. Gnezdo prave na zemlji, kao plitko udubljenje ispunjeno travom. Ženka snosi 1-6 (češće 2-4) jaja u intervalu od nekoliko dana. Inkubacioni period traje različito i zavisi od vrste, no u proseku iznosi 20-25 dana. Mladunci su sposobni da nekoliko sati po piljenju napuste gnezdo.