Edafski ekološki faktori
Sadržaj
Zemljište kao kompleks ekoloških faktora
Edafski faktori obuhvataju fizička, hemijska i biološka svojstva zemljišta, a isto tako i stena na kojima se zemljište razvija. Za organizme koji žive u zemlji ovi faktori su od prvorazrednog značaja, a takođe i za biljke. Biljke se razvijaju i žive na zemljištima, u zemljištima, na površinama stena. Zbog toga su ovi faktori veoma značajni ekološki činioci.
U momentu kada na površini stena nema obrazovanog zemljišta, njena površina preuzima ulogu staništa, koje može da pruži minimalne uslove početnoj fazi rasta i razvoja biljaka. Zbog toga se na površinama stena prvo javljaju lišajevi i alge. Pošto su površine stena prvo izložene fizičkom raspadanju, na njima se javljaju pukotine koje zatim naseljavaju mahovine. Pukotine se tako šire i predstavljaju pogodno stanište za razvoj drugih biljaka, koje doprinose daljem raspadanju stena. Tokom vremena na površinama stena stvaraju se veoma plitka zemljišta. Dok je zemljište veoma plitko (nekoliko mm do nekoliko cm) ono je po osobinama veoma slično steni. kasnije postaje sve moćnije čime se sve više razlikuje od stene od koje je nastalo.
Zemljišta se razlikuju među sobom po osobinama pa se prema tim razlikama na njima javlja odgovarajuća vegetacija. Usled toga zemljište predstavlja jedan od ekoloških faktora koji direkto uslovljava pojavu pojedinih biljaka i njihovih zajednica. Pošto zemljišta imaju više osobina, njihov uticaj na vegetaciju ima kompleksan (složen) karakter. Zbog toga se smatra da zemljište predstavlja kompleks ekoloških faktora.
Osobine zemljišta
Sve osobine zemljišta se pre svega mogu podeliti na:
- fizička,
- hemijska i
- biološka.
U fizičke osobine spadaju mehanički sastav, struktura, poroznost (šupljikavost), vodni, vazdušni i toplotni režim, boja itd. Pod mehaničkim sastavom se podrazumeva procentualni sadržaj čestica različite veličine (prah, pesak, šljunak, mulj, glina). Struktura je karakter sjedinjenosti zemljišta čestica u agregate.
Hemijska svojstva odnose se i na čvrsti deo i na zemljišni rastvor. Ukupan hemijski sastav zemljišta zavisi od hemijskog sastava svih sfera (hidrosfere, atmosfere, biosfere). U zemljištu se nalaze gotovo svi elementi iz periodnog sistema pri čemu se većina njih nalazi u vrlo malim količinama. Tu spadaju:
- organski elementi C, N, O i H;
- nemetali S, P, Si i CL
- metali Na, K, Ca, Mg, Al, Fe i Mn.
U zemljištu se u najvećoj količini nalaze O i Si, zatim Al i Fe, pa Ca i Mg i najzad K, posle čega se ređaju ostali elementi.Svi se oni ovde nalaze kako u slobodnom, elementarnom stanju tako i u različitim hemijskim jedinjenjima.
Najveći značaj za život biljaka imaju, s jedne strane, soli kalijuma, kalcijuma, magnezijuma i gvožđa, a s druge ugljena kiselina i azotna, fosforna i sumporna jedinjenja.
Druga, ne manje važna, hemijska osobina zemljišta je njegova reakcija. Podloga može biti kisela, bazna ili neutralna što zavisi od koncentracije jona. Ako je koncentracija H jona veća od koncentracije OH jona, onda je to kisela reakcija (obrnuto je bazna). kada je koncentracija H jona jednaka koncentraciji OH jona onda je neutralna reakcija.
Adsorptivna sposobnost zemljišta odnosi se na to da ono može da prima i izvesno vreme zadržava u svom sastavu različite materije. najaktivnije u tome su najsitnije čestice zemlje. razlikuju se mehanička, fizička, fizičko-hemijska, hemijska i biološka adsorpcija.
Biološke osobine zemljišta
U zemljištu dominiraju biljni organizmi kako po brojnosti tako i po ulozi koju imaju. To ne znači da uticaj životinjskih organizama treba zanemariti, posebno kada se radi o prvim fazama razlaganja organskih materija.
Sve biljne organizme, koji se u zemljištu nalaze u celini ili delimično, delimo na makroorganizme (makroflora) i mikroorganizme (mikroflora).
Makroflora
Značaj makroflora u zemljištu ogleda se pre svega u ulozi koju imaju korenovi sistemi. Oni su jedan od glavnih izvora organskih materija i njihova masa daleko prevazilazi masu svih ostalih zemljišnih organizama.
Makrofauna
U zemljištu se nalazi i veliki broj životinja od kojih ga neke naseljavaju stalno a neke samo privremeno. One svojom aktivnošću doprinose održavanju njegove povoljne mrvičaste strukture, njegovoj aeraciji (provetravanje) i drenaži.
Od prestavnika makrofaune zenljišta mogu se navesti: glodari, bubojedi, insekti, mokrice, pregljevi, puževi, stonoge, pauci i gliste.
Mikroflora
Čine je bakterije, aktinomicete, gljive i alge. Broj bakterija u zemljištu je ogroman, posebno ako je ono plodno. Dele se na heterotrofne i autotrofne.
Aktinomicete čine prelaznu grupu između bakterija i gljiva. One su uglavnom aerobni (žive u ptisustvu O). Imaju važnu ulogu u razlaganju organskih materija pri čemu se oslobađaju hranljivi elementi. Poseban značaj imaju u kruženju azota u zemljištu koji bi bez njih duže vreme ostaop u nepristupačnom obliku, van domašaja viših biljaka. Osim toga one u zemljištu luče i antibiotike.
Ranije se prvenstveni značaj za biohemijske procese u zemljištu pripisivao bakterijama, dok je značaj gljiva bio zanemaren. Danas se zna da je uloga gljiva u kruženju materije veoma velika. Gljive utiču na strukturu zemljišta (obezbeđuju njegovu stabilnost), usvajanje mineralnog azota, razlaganje organskih materija, obrazovanje humusa i deluju na druge mikroorganizme.
Alge su organizmi koji vrše fotosintezu pa su zbog toga najviše raspoređene na površini zemljišta. Voda je za njih izuzetno važna pa ih najviše ima u vlažnim zemljištima. Skoro sve alge u zemljištu su mikroskopske i najviše ima modrozelenih i zelenih algi.
Mikrofauna
Za zamljišne procese u mikrofauni su najvažnije valjkasti crvi (nematode) i praživotinje. Broj nematoda može da bude i nekoliko milijardi na 1 ha.
Literatura
- Janković, M.,Đorđević, V: Primenjena ekologija, Naučna knjiga, Beograd, 1981.
- Đukanović, Mara: Ekološki izazov, Beograd, 1991.
- Stanković, S: Ekologija životinja, Beograd, 1979.
- Janković, M: Fitoekologija, Beograd, 1986.
