Hibridizacija DNK

Hibridizacija DNK/RNK

Hibridizacija DNK predstavlja proces u kome se dva polinukleotidna lanca DNK po principu komplementarnosti azotnih baza povezuju vodoničnim vezama.

Primena hibridizacije

Hibridizacija je našla primenu u:

• genetičkom inženjeringu
• istraživanjima u molekularnoj biologiji; tehniku hibridizacije razvio je biohemičar Roj Britna 1960, kao način analize sastava genoma.
• ispitivanjima o filogenetskoj srodnosti organizama, odnosno, stepenu njihove genetičke sličnosti; kod filogenetski bližih organizama veći deo DNK hibridizuje, dok kod udaljenih hibridizacija je manje efikasna; tako DNK čoveka hibridizuje sa DNK:
  • šimpanze u 95%,
  • miša 13%;
  • bakterije samo 0,15%.

Denaturacija i renaturacija

Sekundarna struktura DNK je podložna denaturaciji. Pod denaturacijom se podrazumeva narušavanje sekundarne strukture DNK tako da se dvolančani molekul razdvaja na dva polinukleotidna lanca pri čemu se vodonične veze između komplementranih baza naspramnih lanaca raskidaju. Pod odgovarajućim uslovima može doći do renaturacije , tj. do ponovnog spajanja komplementarnih lanaca DNK. Procesi denaturacije i renaturacije odigravaju se i u ćeliji pod kontrolisanim uslovima i u ograničenom obimu. Ti procesi predstavljaju neophodan preduslov za normalno funkcionisanje DNK.

Kada se u rastvoru nađu dva polinukleotidna lanca koji imaju komplementarne redoslede nukleotida, nagradiće se hibridni dvolančani molekul.

Denaturisana DNK može da hibridizuje sa::

• denaturisanom DNK iste vrste
• denaturisanom DNK različite vrste
• RNK.

Za više podataka pogledati In situ hibridizacija

Literatura

• Dumanović, J, Marinković, D, Denić, M: Genetički rečnik, Beograd, 1985.
• Kosanović, M, Diklić, V: Odabrana poglavlja iz humane genetike, Beograd, 1986.
• Lazarević, M: Ogledi iz medicinske genetike, Beograd, 1986.
• Marinković, D, Tucić, N, Kekić, V: Genetika, Naučna knjiga, Beograd
• Matić, Gordana: Osnovi molekularne biologije, Zavet, Beograd, 1997.
• Prentis S: Biotehnologija, Školska knjiga, Zagreb, 1991.
• Ridli, M: Genom - autobiografija vrste u 23 poglavlja, Plato, Beograd, 2001.
• Tatić, S, Kostić, G, Tatić, B: Humani genom, ZUNS, Beograd, 2002.
• Tucić, N, Matić, Gordana: O genima i ljudima, Centar za primenjenu psihologiju, Beograd, 2002.
• Švob, T. i sradnici: Osnovi opće i humane genetike, Školska knjiga, Zagreb, 1990.
• Šerban, Nada: ćelija - strukture i oblici, ZUNS, Beograd, 2001.

Snežana Trifunović, dipl. biolog