Klimatske promene i šume 2

Za više podataka pogledati Klimatske promene i šume

Uticaj klimatskih promena na uzročnike bolesti šumskog drveća i žbunja

Promene klime imaju velikog uticaja na zdravstveno stanje i opstanak šuma. Prema nekim procenama, za južnu Evropu se očekuje povećanje temperature vazduha za oko 2°C u zimskom periodu i oko 2-3°C u toku leta. Takođe se očekuje smanjenje padavina u toku leta od 5-15%. U sušom ugroženo područje spada i Balkansko poluostrvo. Sve ovo će imati za posledicu i smanjenje vitalnosti šuma i njihovo postepeno propadanje, i to uglavnom iz sledećih razloga: smanjenje vlage u zemljištu, pojava klimatskih ekstrema, smanjenje vegetacionog perioda, otežana reprodukcija, smanjenje otpornosti na štetne biotičke faktore, pojava epifitocija patogenih gljiva, najezde štetnih insekata, a sve to vodi sušenju šuma širih razmera. Štetni uticaj pojačane suše i većih letnjih temperatura posebno će se manifestovati u aridnim područjima, amda će se ispoljiti i u humidnim kontinentalnim predelima. Kompleksno delovanje visokih temperatura i suše odražavaju se i na zemljište i na vegetaciju. Usled zagrevanja se smanjuje sadržaj vlage u zemljištu, a to utiče na okolnu vegetaciju. Među šumskim vrstama drveća prve su na udaru četinarske vrste sa plitkim tanjirastim korenom, kao na primer smrča. Dok su stabla mlađa, štetno dejstvo je manje iizraženo; međutim, već kod srednjodobnih stabala koja imaju veće potrebe za vodom dolazi do fiziološkog slabljenja i pojave sušenja. Svakako pojava sušenja nije uzrokovana samo sušom, već ona stara povoljne uslove za pojavu parazitskih organizama. Tako na primer, kada su u pitanju čiste sastojine smrče ili mešovite sastojine smrče i jele, usled suše fiziološki oslabljena stabla postaju podložna napadu gljive Heterobasidion annosum, koja dovodi do sušenja stabala.

Delovanje promene klime na same šume ispoljava se kroz direktni i indirektni uticaj. Kritični momenti za vegetaciju nastaju usled disharmonije uticaja klimatskih parametara i pojave fenofaza, karakterističnih za određeni region. Promena klime se ogleda u povećanju srednjih godišnjih temperatura u pojedinim periodima i kroz smanjenje količine padavina u toku letnjih meseci. Poklapanje perioda suše i visokih temperatura, uz dejstvo polutanata dovodi do smanjenja vitalnosti stabala, a to stvara optimalne uslove za razvoj mnogih patogenih organizama. Pored toga, mediteranski pluviometrijski režim padavina, koji zbog prolećnoh i letnjeg maksimuma nepovoljan za šumu, upravo je idealan za razvoj gljiva. Zbog toga, čak i pojava godišnjih suša, koje će delovati nepovoljno na šumske vrste drveća. Neće poremetiti uslove za normalan razvoj bolesti prouzrokovanih pre svega parazitskim gljivama. Iz tog razloga može se smatrati da će mogućnosti pojave bolesti prouzrokovanih pre svega štetnim biotičkim faktorima ubuduće dolaziti sve više do izražaja i iz godine u godinu će se povećavati jačina bolesti i šteta načinjena na šumskim vrstama drveća (Karadžić, 2007).

Pojedinačno promenjlivi klimatski faktori kao što su ugljen-dioksid, ozon i UV-B zračenje, faktori su koji direktno biološki utiču na biljke. Njihovi direktni uticaj na biljku indirektno utiču i na pojavu i jačinu biljnih bolesti uzrokovanih štetnim biotičkim faktorima. Zavisno od koncentracije ovi klimatski faktori mogu povećati, zaustaviti ili uopšte ne delovati na pojavu i jačinu bolesti. Povećanje koncentracije ugljen-dioksida utiče na povećanje i gustinu biljnog pokrivača, što rezultira većom biomasom, a to odgovara razvoju obligatnih parazita kao što su rđe i pepelnice. Takođe, veća količina opalog lišća u toku jeseni omogućiće da na njemu prezimi mnogo više plodonosnih tela parazita, tako da će sledeće godine postojati mnogo veća količina inokuluma za nove infekcije. Ozon, za razliku od ugljen-dioksida ima suprotan efekat na porast biljaka jer direktno oštećuje membrane ćelija u tkivima biljaka, one fiziološki slabe, a to jako pogoduje pojavi bolesti uzrokovanih parazitima slabosti. Uticaj povećanog ultravioletnog zračenja (UV-B) na biljne bolesti ispoljava se pre svega indirektno preko uticaja na biljku domaćina, jer utiče na smenjenje intenziteta fotosinteze. Usled smanjenje fotosinteze biljka fiziološki slabi, pre vremena sazreva, ranije stari, što uvećava njenu osetljivost prema parazitima slabosti, a istovremeno su manje ugrožene od obligatnih parazita. U svakom slučaju, promene na sadržaju ugljen-dioksida, ozona i UV-B zračenje u atmosferi nepovoljnije se ispoljavaju na biljkama nego na parazitskim organizmima. Da li će neka bolest uzrokovana od nekog parazitskog organizma jače ispoljiti, zavisiće pre svega od nastalih promena u domaćinu, vrsti domaćina, faze u njegovom razvoju i tipa patogena. Dosadašnje znanje o uticaju klimatskih promena, pre svega ugljen-dioksida, ozona i UV-B zračenja na razvoj biljnih bolesti još uvek je nedovoljno za izvođenje čvrstih zaključaka i zbog toga su potrebna mnogo detaljnija istraživanja na ovom polju (Karadžić, 2007).

U toku 1987. godine zabeleženo je jako sušenje stabala u kulturama Pinus vrsta u Srbiji, a posebno su bile ugrožene kulture crnog i belog bora na Zlatiboru, Maljenu, Suvoboru, Šarganu i Kopaoniku. Sušenje stabala na Zlatiboru, osim u kulturama konstatovano je i u prirodnim sastojinama crnog bora na lokalitetu Čavlovac. Karadžić i sar. (1990) istražujući uzrok sušenja stabala u kulturama na Zlatiboru došli su do zaključka da je u procesu sušenja učestvovalo više štetnih faktora abiotičke i biotičke prirode. Od faktora abiotičke prirode najveći značaj su imali klimatski faktori, pre svega sušna leta u prethodne tri godine (u periodu od 1984-1986 godine). Jake suše su dovele do fiziološkog slabljenja stabala i njihove predispozicije za napad gljive Cenangium ferruginosum, a zatim i gradacije potkornjaka. Sušenje je bilo najviše izraženo na plitkim skeletnim zemljištima na južnim toplim ekspozicijama, a najmanje na smeđim zemljištima na serpentinitu u donjem delu padine ili blagim uvalama. Gljiva C. ferruginosum je tipični fakultativni parazit (parazit slabosti) koji retko napada vitalna stabla, ali ako ona dožive stres, kao u ovom slučaju, onda dolazi do epifitocija i šteta. Slično navodi i Jurc (1986) u Sloveniji. Ovaj autor je analizirao prosečnu temperaturu i relativnu vlagu vazduha u 10-godišnjem periodu i to poredio sa temperaturom i relativnom vlagom vazduha u toku 1985. godine i utvrdio da e temperatura u toku jula, avgusta i septembra 1985. bila znatno iznad proseka, dok je u isto vreme relativna vlaga bila ekstremno niska u periodu jul-oktobar. Na osnovu toga Jurc je zaključio da su ovakvi klimatski faktori u toku 1985. godine doveli do fiziološkog slabljenja stabala crnog bora i njhove osetljivosti na zaraze od Cenangium ferruginosum (Karadžić, 2007).

Pepelnice su bolesti koje izazivau gljive iz reda Erysiphales (fam. Erysiphaceae). To su obligatni paraziti koji se javljaju kod na velikom broju lišćarskih vrsta drveća, ali ozbiljnije štete nanose samo na voćkama i nekim šumskim vrstama, npr. hrastovima. Pepelnice dobro podnose suvo vreme, jer njihove konidije (oidije) mogu proklijati u reletivno suvoj atmosferi (Josifović, 1964). Optimalna temperatura za razvoj pepelnica je između 20-30°C i relativna vlaga vazduha između 76-96% (Karadžić & Milijašević, 2005). Prema Agriosu (2005) klijanje spora pepelnica i zaraze znatno su slabije u prisustvu slobodne vode, a oidije nekih vrsta najbolje klijaju pri relativnoj vlazi vazduha od 50-70%. Pepelnice su široko rasprostranjene u zoni Mediterana, a skoro da ih nema u tropskim predelima. U Srbiji, intenzitet zaraze stabala od strane pepelnica sve se više povećava. Svakako da na ovo utiču i relativno suva leta, jer suša praktično ne smeta normalnom razvoju ovih gljiva. Poslednjih 20 godina, takođe, pojavile su se u našim područjima nove vrste pepelnica. Tako, sve do skora, kada su u pitanju hrastovi, koji su među šumskim vrstama najosetljiviji na pepelnice, govorilo se samo o jednoj vrsti pepelnice koju izaziva gljiva Microsphaera alphitoides. Međutim, nedavna istraživanja (Karadžić & Milijašević, 2005) pokazala su da pepelnicu hrasta može da uzrokuje devet vrsta gljiva, među kojima su najčešće Microsphaera alphitoides, M. extensa, M. penicilliat i M. hypophilla. Nema sumnje da su sušna leta poslednjih godina stimulativno delovala na razvoj ovih gljiva. Poznato je takođe da svetlost ima veliki uticaj na razvoj pepelnica. Kod gljiva prouzrokovača pepelnica u mraku se stvara prosečno veći broj konidija, ali te konidije slabije klijaju i imaju manju energiju klijanja u poređenju sa onima koje se stvaraju i klijaju na difuznoj ili direktnoj sunčevoj svetlosti. Takođe je primećeno da biljke više pate ako su izložene intenzivnoj svetlosti. Ovo se objašnjava time što su to obligatni paraziti, koji za svoj razvoj koriste organsku materiju iz živih ćelija, a te se materije nalaze u većem izobilju u biljkama sa pojačnom hlorofilnom asimilacijom, pod uticajem intenzivnije svetlosti (Josifović, 1964).

Mycosphaerella pini (anamorf Dothistroma septospora) prouzrokuje tzv. Crvenu prestenastu pegavost borovih četina. U svetu je zabeleža na preko 50 vrsta bora, a kod nas najveće štete pričinjava u kulturama crnog bora. U Srbiji je prvi put konstatovana 1955. godine na lokalitetu Troglan Bare kod Ravne reke (Krstić, 1958). Istraživanja koja su sprovedena u poslednjih 30 godina su pokazala da je gljiva M. Pini u Srbiji prisutna u gotovo svim kulturama crnog bora podignutim na staništima sa nadmorskom visinom od 0 do 700 metara. Međutim, poslednjih 10 godina gljiva se već širi u kulturama crnog bora koje se nalaze i na visinama od 900 metara. Nesumnjivo je da su suva leta i promene u režimu padavina u toku poslednjih godina uticale i da se areal ove vrste postepeno uvećao.

Shpaeropsis sapinea izaziva sušenje stabala četinarskih vrsta drveća. Ozbiljne štete su zabeležene u rasadnicima, kulturama i prirodnim sastojinama. Posebno su ugrožene vrste roda Pinus, mada se javlja i na ostalim četinarskim vrstama drveća. U Srbiji su najveće štete zabeležene na crnom boru (Pinus nigra), a u nešto slabijem intenzitetu i na belom boru (Pinus sylvestris). U zoni Mediterana jako je ugrožen alepski bor (Pinus halepensis). S. sapinea u Srbiji je prvi put konstatovana 1982. godine, i to u kulturama crnog bora na Deliblatskoj peščari (Karadžić, 1983). Ova gljiva je verovatno bila i ranije prisutna, ali su simptomi oboljenja (izumiranje izbojaka) mešani sa oštećenjima od insekata Rhyacionia buoliana. Posle ostvarene infekcije prvi jasno uočljiv simptom zaraze je pojava kapljica smole u osnovi mladih izbojaka. Micelija gljiva se zatim veoma brzo širi i za kratko vreme zahvata sve četine i tkivo mladih izbojaka, tako da su ovi ubijeni pre nego što četine dostignu normalnu dužinu. Pri jakim zarazama najveći broj izdanaka n stablu je ubijen, posebno u donjoj polovini stabla. Kao posledica višegodišnjih infekcija dolazi do pojava suhovrhosti stabla i na kraju do njegove deformacije i sušenja. Poslednjih godina gljiva se jako proširila i prave epidemije su zabeležene na Deliblatskoj i Horgoško-subotičkoj peščari. Štete su posebno izražene na onim lokalitetima na kojima se gljiva S. sapinea javlja zajedno sa gljivom Mycosphaerella pini. Prva gljiva izaziva nekrozu i sušenje mladih izbojaka a druga nekrozu i osipanje četina iz prethodne godine. Na taj način stabla ostaju potpuno bez asimilacionih organa, fiziološki slabe i posle nekoliko godina uzastopnih infekcija počinju da se suše. U poslednje vreme takođe je konstatovano da se S. sapinea dosta često javlja u urbanim sredinama, prourokujući sušenje četinara u parkovima. Ova gljiva se razvija u temperaturnom dijapazonu od 7°C do 40°C, a optimum je na 30°C. svakako da svako povećanje prosečne temperature, pogotovo u toku prolećnih i letnjih meseci ovoj gljivi odgovara. To je verovatno razlog što se ova gljiva za jedan relativno kratak vremenski period široko proširila, ali samo do 500 metara nadmorske visine. Nema sumnje da će postepeno globalno povećanje temperature povoljno delovati na dalje širenje areala ovog parazita.

Globalno povećanje temperature dolazi do izražaja i kada su u pitanju zaraze od parazitskih cvetnica, kao npr. imela. Imele su poluparaziti, koji od biljke domaćina koriste vodu i mineralne materije, a same ostvaruju proces fotosinteze. Posebno velike štete može da izazove Viscum album f. sp. abietis, tj. bela imela, koja napada jelu. Štete su više izražene u sastojinama sa razbijenim sklopom, na južnijim i toplijim ekspozicijama. Na takvim staništima, gde i same biljke oskudevaju sa vodom, imela stablima oduzima vodu i ista počinju da se suše i to od vrha krune. Ova pojava je konstatovana u Srbiji na više mesta na Goču i NP “Tara”. Svakako da će se sa daljim povećanjem temperature smanjivati i sadržaj vode u zemljištu, povećavaće se transpiracija stabala, a i samo prisustvo imele dovešće do poremećaja vodnog režima, što vodi bržem propadanju i sušenju stabala.

Zaključak je da se sa globalnim povećanjem temperature smanjuje vitalnost stabala u šumama, a to pogoduje zarazama od fakultativnih parazita, tj. parazita slabosti (Karadžić, 2007).

Uticaj promene klime na šumske insekte - parazite drveća i žbunja

U šumama Srbije živi veliki broj insekatskih vrsta. One su redovni članovi šumskih ekosistema i imaju veoma važnu ulogu za njihovo održavanje i postojanje. Od velikog značaja su insekti oprašivači biljaka, razlagači biljnih i životinjskih ostataka, obrađivači zemljjišta, regulatori brojnosti drugih članova ekosistema itd. U nenarušenim šumskim ekosistemima njihova brojnost ima veoma mala kolebanja iznad i ispod normalne. Međutim, u narušenim ekosistemima, kao što su naše šume, brojnost nekih vrsta ima velike oscilacije, tako da se pojedinih godina one javljaju u izuzetno visokoj brojnosti, odnosno dolazi do njihovog prenamnožavanja (gradacija ili kalamiteta) i tada predstavljaju veliku opasnost za šumski ekosistem. Posle njihovih gradacija dolazi do golobrsta šuma na desetinama i stotinama hektara ili masovnih sušenja pojedinih vrsta drveća. Srećna je okolnost da u našim šumama ima relativno malo takvih insekata u odnosu na ukupan broj prisutnih vrsta (Mihajlović, 207).

Klimatski uslovi na prostorima naše zemlje su optimalni za veliku većinu insekatskih vrsta. Međutim, nekim vrstama je područje naše zemlje granična zona areala, te se one na ovim prostorima ponašaju drugačije nego u drugim delovima areala. Na primer, borova sovica (Panolis flammea Schiff.), borova grba (Bupalus piniarius L.), nona (Lymantria monacha L.), veliki smrčin sipac (Dendroctonus micans Kugel.) i drugi se u centralnoj Evropi veoma često javljaju u gradacijama, dok je na prostorima Srbije njihova brojnost vrlo niska i nikad do sada nije prešla prag štetnosti. Sa druge strane, mnoge vrste su u više navrata unošene u našu zemlju ali nisu uspele da se aklimatizuju. Takođe, neke vrste su rasprostranjene u regionu, koji se graniči sa područjem Srbije i na prostoru svog areala su veoma štetne. Ako bi došlo do globalnog otopljavanja, posebno povećanja prosečne godišnje temperature vazduha, velika je verovatnoća, da bi se vrste, koje su do sada u više navrata unošene u Srbiju, u promenjenim uslovima sigurno aklimatizovale i postale veliki problem za naše šume. Takođe vrste, čiji areal dopire do granica naše zemlje, u promenjenim klimatskim uslovima bi sigurno proširile svoj areal i postale značajne štetočine naših šuma.

Uticaj klimatskih promena na pomeranje gornje šumske granice

Drveće ne raste u najhladnijim predelima planete. Na velikim nadmorskim visinama i geografskoj širini, ona ustupaju mesto žbunastoj vegetaciji. Trenutno postoji veliko interesovanje za stepen pomeranja šumske granice kao odgovor na klimatske promene. Postoje najmanje tri faktora klimatskih promena na koje se očekuje da biljke moraju da odgovore: povećanje temperatura, povećana koncentracija ugljen-dioksida kao i povećana depozicija nitrata. Postoje i drugi faktori koji nisu dovoljno razjašnjeni kao što je smanjena solarna radijacija kao posledica veće oblačnosti ili prisustva aerosola, koja je posebno važna za šumsku granicu (Stanhill & Cohen, 2001).

Razlog velikog interesovanja za pomeranje šumske granice je jasan – ekspanzija šumske granice ili veća gustina šume ima važne implikacije za globalni ciklus ugljenika kao i biodiverzitet alpskih staništa. Takođe, pomeranje šumske granice bi imalo drastičan uticaj na planinske predele i njihove stanovnike.

Objašnjenje, zašto je žbunasta vegetacija bolje prilagođena na hladniji klimat od drveća leži u postojanju mikroklime unutar i iznad žbunastog pojasa. Temperatura žbunastih biljaka ima manju zavisnost od temperature vazduha zbog smanjenog odavanja toplote atmosferi od strane biljaka (Wilson et al., 1987; Grace et al., 1989). Merenja su pokazala da je temperatura na površini žbunastih biljaka veća i 5-10°C od temperature vazduha tokom dana, i u velikoj je zavisnosti od gustine protoka solarne radijacije. Sa druge strane, kod visokih biljaka, površina biljke je u zavisnosti od spoljašnje temperature, a razlika u temperaturama između biljke i atmosfere je manja od 5°C. Postoji nekoliko implikacija u ovom kontekstu za širenje šumske granice. Razbacane mladice drveća iznad šumske granice koriste blagodeti mikroklime patuljastih biljaka. Međutim, kako rastu u visinu, temperatura njihovih apikalnih meristema se približavaju spoljašnjoj temperaturi, odnosno postaju hladniji, tako da njihov rast može biti redukovan. Ponekad se javljaju kao zakržljale patuljaste jedinke. Sa druge strane, ako im uspe da razviju krošnju, plitko zemljište u kojem su ukorenjene može postati još hladnije preko dana usled stvaranja senke na površini (Grace et al., 2002).

Drugi aspekt uspešnijeg rasta žbunastih i zeljastih biljaka u hladnijem klimatu je odnos produktivnog tkiva i strukturnog tkiva – kod drveća veći deo biomase predstavlja drvenasto tkivo koje ne vrši fotosintezu već daje potporu ostalim tkivima, što prema Stevensu i Foksu (Stevens & Fox 1991) čini nepovoljan balans između usvajanja i potrošnje resursa, nasuprot zeljastim biljkama koje imaju povoljniji odnos između potpornog i produktivnog tkiva, što može objasniti njihovu predominaciju iznad šumske granice. Jedno od objašnjenja za izostanak drveća iznad šumske granice je i kratka i hladna vegetacijska sezona, koja onemogućava potpun razvoj kutikule lista, usled čega su listovi podložni isušivanju tokom zime i proleća dok je zemljište zamrznuto (Tranquillini, 1979). Pored toga, hladna klima redukuje intenzitet fotosinteze kao i stvaranje njenih produkata. Drveće umerenog klimata pokazuje temperaturni optimum za fotosintezu na 20°C, sa neznatnim smanjenjem intenziteta na 10°C a još uvek pokazuju pozitivnu stopu fotosinteze na 5°C. u rano proleće ili kasnu jesen, temperature znatno ispod nule mogu ošteti mehanizam fotosinteze koji se zadržava i do nekoliko dana na nižoj stopi (Oquist & Huner, 1991).

U toku Holocena, klimatske promene su uticale na pomeranje šumske granice. Mnoge studije su pokazale, da je šumska granica znatno pomerena tokom klimatskih optimuma (Pears, 1968; Kullman, 1981, 1988; Dubois & Ferguson, 1988). Na primer, u Škotskoj je prisustvo borovih iglica u tresetištu pokazalo da je šumska granica bila za 200 m viša tokom boreala, pre 5000-9000 godina, nego što je to slučaj u sadašnjosti (Pears, 1968). Procene su pokazale, da je u tom periodu temperatura bila za 1,4°C viša nego danas. U toku poslednjeg veka, temperatura je porasla za 0,6°C a predviđa se povećanje od 1-5°C u sledećem veku. Ovo ukazuje na moguće pomeranje šumske granice za 140-700 m u sledećem veku.

Skorije studije su pokazale ekspanziju rasta vrsta rodova Picea i Pinus u švajcarskim Alpima oko šumske granice (Paulsen et al., 2000). Od 1820 do 2000, temperature su na ovom području porasle za 1,02°C, što je više od globalnog proseka. Later i Kullman (1993) su na osnovu starih publikacija o skandinavskoj flori došli do podataka, da su pre 1930. godine letnje temperature bile znatno niže a šumska granica ugrožena. Leta između 1933. i 1939. su bila toplija od proseka a vrsta Betula pubescens ssp. tortuosa se obnovila u velikoj meri na većim nadmorskim visinama. Na planinama u Švedskoj, nekoliko vrsta je proširilo svoj areal rapidno posle 1950-ih: Betula pubescens, Picea abies, Pinus sylvestris, Sorbus aucuparia i Salix spp. Pored toga, introdukovana vrsta Acer platanoides je ustanovljena ispod same šumske granice, ukazujući, da će se floristička kompozicija kao i distribucija promeniti. Posebna pažnja se posvećuje mogućem stepenu migracije različitih vrsta. Iako se semena mnogih vrsta drveća rasprostiru na velike distance, kod većine vrsta se semena šire samo desetine metara, izuzetak su vrste sa sitnim semenima kao što je Betula (Crawford, 1989). Većina podataka o brzini migracije drveća pod uticajem klimatskih promena je dobijena palinološkim istraživanjima. Huntley (1991) je istakao da većina vrsta drveća ima mogućnost širenja areala brzinom od 150–500 m godišnje, a pojedine vrste čak i do 2000 m godišnje (rod Alnus). Gear i Huntley (1991) su zaključili da je brzina migracije ka severu vrste Pinus sylvestris u Britaniji pre 4000 godina sporija od očekivane migracije izoterma.

Neki podaci su takođe dostupni o brzini migracije zeljastih biljaka planinskog područja. Grabherr i sar. (1994) su ustanovili migraciju od 11-40 m u toku čitavog veka, što je mnogo sporije od migracije izotermi u istom periodu (na Alpima je u poslednjem veku temperatura povećana za oko 1°C, što je ekvivalentno vertikalnom pomeranju izotermi u tom području za 143 m).

Predviđa se da će klimatske promene imati dugoročne posledice na distribuciju, funkciju i produkciju šumskih ekosistema. Poznato je da su šume važni apsorberi ugljen-dioksida, najznačajnijeg gasa sa efektom staklene bašte, ali uništavanjem šuma one postaju i njegov izvor. Gubitak šuma učestvuje u emisiji gasova staklene bašte sa 12-15% što je otprilike isto koliko i svetski transportni sektor. Praktično je nemoguće izbeći štetne posledice klimatskih promena ne uzimajući u obzir ovaj problem. Iz tog razloga, šume predstavljaju deo rešenja u borbi protiv klimatskih promena.

Literatura

• Crawford RMM. 1989. Studies in plant survival. Oxford: Blackwell Scientific Publications
• Dubois AD, Ferguson DK. 1988. Additional evidence for the climatic history on pine in the Cairngorms, Scotland, based on radiocarbon dates and tree-ring d/h ratios ± reply, Review of Paleobotany and Palynology 54: 181±185.
• Eamus, D., Jarvis, P. G. (1989): The direct efects of increase in the global atmospheric CO2 concentration on natural and commercial temperate trees and forests, Advanced in Ecological Research, 19: 1-55.
• FAO: http://www.fao.org/
• Gear AJ, Huntley B. 1991. Rapid changes in the range limits of Scots Pine 4000 years ago. Science 251: 544±547.
• Grabherr, G., Gottfried, M. & Pauli, H.: 1994: Climate effects on mountain plants, Nature, 369, 448
• Grace J, Allen S, Wilson C. 1989. Climate and meristem temperatures of plant communities near the tree-line, Oecologia 79: 198±204.
• Grace, J., Berninger, F. Nagy, L.: 2002: Impacts of Climate Change on the Tree Line, Annals of Botany 90: 537-544
• Huntley B. 1991. How plants respond to climate change: migration rates, individualism and the consequences for plants communities, Annals of Botany 67 (suppl.): 15±22.
• IBCC: http://www.interboreal.org/
• IPCC (2007): Climate Change 2007: The Physical Science Basis – Sumarry for Policymakers. Geneva, Website: htpp/www.ipcc.ch
• Josifović, M. (1964): Poljoprivredna fitopatologija. Naučna knjiga, Beograd: 1-573.
• Karadžić, D. (1983): Bolesti četina crnog bora (Pinus nigra Arn.), Zaštita bilja, 34(3), br. 165:329-342
• Karadžić, D., Knežević, M., Mihajlović, Lj. (1990): Uzroci sušenja crnog bora (Pinus nigra Arn.) u kulturama na Zlatiboru sa predlogom mera zaštite. Zaštita bilja, 41(2), br. 192: 191-200
• Karadžić, D., Milijašević, T. (2005): Najčešće pepelnice na šumskim drvenastim vrstama i njihov značaj, Glasnik Šumarskog fakulteta, Beograd, 91: 9-29
• Karadžić, D.: Klimatske promene i njihov potencijalni uticaj na prouzrokovače bolesti šumskog drveća i žbunja in Kadović, R., *Medarević, M. (eds.), Šume i promena klime, Zbornik radova, Univerzitet u Beogradu – Šumarski fakultet, Beograd, 2007
• Krstić, M. (1958): nezabeležene fitopatološke pojave u rasadnicima i šumama Srbije, Zaštita bilja 45, Beograd: 75-79
• Kullman L. 1981. Recent tree limit dynamics of Scots pine (Pinus sylvestris L) in the southern Swedish Scandes. Wahlenbergia 8: 3±67.
• Kullman L. 1988. Holocene history of the forest-alpine tundra ecotone in the Scandes Mountains (central Sweden) New Phytologist 108: 101±110.
• Kullman, L.: 2004, Early Holocene Appearance of Mountain Birch (Betula pubescens ssp. tortuosa) at Unprecedented High Elevations in the Swedish Scandes: Megafossil Evidence Exposed by Recent Snow and Ice Recession, Arctic, Antarctic, and Alpine Research, Vol. 36, No. 2 (May, 2004), pp. 172-180
• Medarević, M., Banković, S., Šljukić, B., Sviličić, A.: Održivo upravljanje šumama – šumski biodiverzitet i promena klime in *Kadović, R., Medarević, M. (eds.), Šume i promena klime, Zbornik radova, Univerzitet u Beogradu – Šumarski fakultet, Beograd, 2007
• Mihajlović, Lj.: Uticaj promene klime na štetne šumske insekte in Kadović, R., Medarević, M. (eds.), Šume i promena klime, *Zbornik radova, Univerzitet u Beogradu – Šumarski fakultet, Beograd, 2007
• Oquist G, Huner NPA. 1991. Effects of cold acclimation on the susceptibility of photosynthesis to photoinhibition in Scots pine and in winter and spring cereals: a fluorescence analysis, Functional Ecology 5: 912±100.
• Paulsen J, Weber UB, KoÈrner Ch. 2000. Tree growth near treeline: abrupt or gradual reduction with altitude? Arctic, Antarctic and Alpine Research 32: 14±20.
• Pears NV. 1968. Post glacial tree-lines of the Cairgorm Mountains, Scotland, Transactions of the Botanical Society of Edinburgh 40: 361±394.
• Peters, R. L.: 1992, Conservation of Biological Diversity in the Face of Climate Change, in: R. L. Peters and T. E. Lovejoy (eds.), Global Warming and Biological Diversity, Yale University Press, New Haven, Connecticut, pp. 15–26.
• Solomon, A., Cramer, W. (1993): Biospheric implications of global environmental changem in Allen M. Solomon and Herman H. Shugart (eds.), Vegetation Dynamics and Global Change, Chapman and Hall, New York, p. 41
• Stanhill G, Cohen S. 2001. Global dimming: a review of the evidence for a widespread and significant reduction in global radiation with discussion of its probable causes and possible agricultural consequences, Agricultural and Forest Meteorology 107: 255±278
• Stevens GC, Fox JF. 1991. The causes of treeline, Annual Review of Ecology and Systematics 22: 177±191.
• Tranquillini W. 1979. Physiological ecology of the alpine treeline. Berlin: Springer.
• Williams SE, Bolitho EE, Samantha F. 2003. Climate change in Australian tropical rainforests: an impending environmental catastrophe. Proc Roy Soc Biol Sci 270:1887–92.
• Wilson C, Grace J, Allen S, Slack F. 1987. Temperature and stature, a study of temperatures in montane vegetation, Functional Ecology 1: 405±414.
• Wullschleger, S. D. et al.: On the potential for a CO2 fertilization effect on forest trees – an assessment of 58 controled exposure studies and estimates on the biotic growth factor. In Woodwell, G. M. (ed.), Biospheric Feedbacks in the Global Climate System: Will the Warming Speed the Warming?, Oxford University Press.

seminarski rad: Klimatske promene i šumski ekosistemi Ane Stefanović