Ricinulei

Izvor: Bionet Škola
Izmena od 20:40, 29. septembar 2015. koju je uredio Tsnena (razgovor | doprinosi)
(razl) ← Starija izmena | Tekuća izmena (razl) | Novija izmena → (razl)
Idi na: navigaciju, pretragu
Ricinulei1.jpg
Ricinulei2.jpg
Ricinulei3.jpg
Ricinulei4.jpg
Ricinulei5.jpg
Ricinulei6.jpg

Predstavnici reda Ricinulei su najređi pripadnici paukolikih zglavkara. Naime, za više od 130 godina od njihovog pronalaska pronađeno je svega 50 primeraka od poznatih 20 vrsta. Od 1960. godine počelo se sa intenzivnijim istraživanjima ove grupe zglavkara, pa je do 2007. godine ukupno opisano 60 vrsta. Međutim, i danas se veoma malo zna o njihovom ponašanju u prirodi jer obično su teško uočljivi i retki.

Morfologija

Telo ovih zglavkara je sitno i kreće se u rasponu od 5 do 10 milimetara. Prema morfološkim karakteristikama dosta podsećaju na predstavnike reda Acarina (krpelje). Na telu se relativno jasno razlikuju tri regiona: prozoma, opistozoma i metazoma. Metazoma je kod svih opisanih vrsta vrlo redukovana.

Na površini tela se nalazi dobro razvijena kutikula hitinske prirode. Na njoj se nalaze dlačice različitog oblika.Prozoma je kompaktna i odozgo je prekrivena snažnim karapaksom. Na karapaksu ne pokazuje znake segmentacije. Poprečno zadebljanje u obliku nabora koje se naziva cucullus se nalazi na prednjoj ivici prozome. Ovaj nabor je važna morfološka karakteristika svih predstavnika reda Ricinulei po kojoj se razlikuju od svih ostalih predstavnika paukolikih zglavkara. Cucullus je pokretan tako da može potpuno da prekrije usni otvor i helicere, a sa ventralne strane nosi helicere i pedipalpe.

Prozoma i opistozoma se spajaju pedicelom, ali sa dorzalne strane izgleda kao da imaju širok spoj. Opistozoma je dosta krupnija od prozome, zaobljenog je oblika i dobro je sklerotizovana. Građena je od devet segmenata, mada se jasno razlikuju samo četiri tergita.

Helicere su prvi par ekstremiteta. Izgrađene su od dva članka, dosta su kratke u odnosu na druge ekstremitete i kleštolikog su izgleda. Za helicere predstavnika reda Ricinulei je karakteristično da im se pokretni i nepokretni distalni deo završava tvorevinom u obliku zuba. Prdipalpi su krupniji i duži ekstremiteti izgrađeni od više članaka. Naime, građeni su od koksi koje su spojene i nemaju endita, zatim dva trohantera, femura, tibije i tarzusa koji se završavaju kleštoliko.

Anatomija

Crevni sistem ovih životinja pokazuje veći broj sličnosti sa crevnim sistemom pauka. Najupadljivija sličnost je prisustvo divertikuluma koji polaze od srednjeg creva. Ekskretorni sistem je predstavljen sa parom koksalnih žlezda i Malpigijevim sudovima. Transportni sistem je slabo razvijen. Nervni sistem je koncentrisan, a čula su im generalno slabo razvijena. Jedino dobro razvijena čula ovih životinja su taktilna. Ova čula se nalaze na prednjim ekstremitetima za hodanje. Taktilna čula su predstavljena različitim dlačicama.

Odvojenih su polova. Kod svih vrsta je izražen polni dimorfizam. On se ogleda u strukturi trećeg para ekstremiteta za hodanje koji su kod mužjaka modifikovani.Između prvog i drugog opistozomalnog segmenta se nalaze polni otvori. Respiratorni sistem je građen od traheja. Za razliku od svih ostalih paukolikih životinja otvori traheja se nalaze na bočnim stranama prozome u nivou trećeg para nogu za hodanje. Na stigme se nastavlja prostrana komora. Od nje polazi veliki broj trahejnih cevčica koje se pružaju do svih delova tela.

Ekologija i biogeografija

Recentne vrste su rasprostranjene u Zapadnoj Africi, Južnoj i Centralnoj Americi. Pojedine vrste naseljavaju pećine, a velika većina tropske kišne šume. Mnoge vrste su poznate samo sa jednog lokaliteta, a neke naseljavaju uska područja. S obzirom da velikom broju kišnih šuma preti opasnost od uništavanja, a naročito onima koje se nalaze u Zapadnoj Africi, predstavnici reda Ricinulei se mogu smatrati ugroženim.

Biologija ovih zglavkara je slabo proučena. Predstavnici reda Ricinulei su predatori koji se hrane drugim sitnijim zglavkarima. O njihovom parenju ima malo pouzdanih podataka. Predpostavlja se da spermatozoide prenose na sličan način kao i paukovi, s obzirom na složenu građu delova trećeg para ekstremiteta za hodanje kod mužjaka. Malo se zna o načinu na koji polažu jaja. O njihovom razviću se gotovo ništa ne zna. Poznato je samo da u početku larve imaju šest nogu, a kasnijim presvlačenjem dobijaju još jedan par. Povećanje broja ekstremiteta tokom razvića je karakteristika krpelja, pa su prema ovoj karakteristici ova dva reda slična što potvrđuje najnovija molekularnobiološka istraživanja koja govore o srodnosti ovih paukolikih zglavkara. Kretanje ovih životinja je sporo. Kada se uznemire simuliraju smrt čime izbegavaju predatore.

Klasifikacija i filogenija

Predstavnici reda Ricinulei se često opisuju kao živi fosili zbog njihovog bizarnog izgleda i hoda. Fosilne vrste ovog reda potiču iz kasnog karbona, a bile su rasprostranjene u Evropi i Severnoj Americi. Francuski entomolog Guérin-Méneville je 1838. godine opisao prvu recentnu vrstu ovog reda i dao joj naziv Cryptostemma westermannii. Ovu vrstu je pronašao u Zapadnoj Africi i klasifikovao je u red Opiliones.

Engleski entomolog Johan Westwood je 1874. godine opisao drugu recentnu vrstu pod nazivom Cryptocellus foedus. Ovu vrstu je pronašao u oblasti Amazonije i izdvojio je u zaseban rod. Prva fosilna vrsta ovog reda je otkivena 1837. godine, godinu dana pre prvog recentnog oblika. Ovu fosilnu vrstu je opisao engleski geolog i paleontolog William Buckland i dao joj naziv Curculioides ansticii koja je kasnije prebačena u red Trigonotarbida. Tek je 1876. godine švedski arahnolog Tamerlan Thorell ove organizme izdvojio u zaseban red. Selden je 1992. godine red Ricinulei podelio na dva podreda u okviru kojih se nalaze tri familije.

  • Subordo: Neoricinulei
    • Familia: Ricimoididae
      • Genus: Cryptocellus
      • Genus: Pseudocellus
      • Genus: Ricinoides
  • Subordo: Palaeoricinulei
    • Familia: Curculioididae
      • Genus: Amarixys
      • Genus: Curculioides
    • Familia: Poliocheridae
      • Genus: Poliochera
      • Genus: Terpsicroton

Literatura

  • Brajković, M.: Zoologija Invertebrata II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004.
  • Krunić, M.: Zoologija Invertebrata II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1995.
Autor teksta:
Stefanpotpis3.jpg
prezentacija