Tasmanijski đavo
Tasmanijski đavo (Sarcophylus harrisii, Boitarol, 1841) je pripadnik reda torbara koji se u divljini, tj. u prirodi slobodan može naći samo na Tasmaniji, odakle mu i sam naziv potiče.
Sadržaj
Areal rasprostranjenja
Pre 600 godina bili su prisutni i na australijskom kontinentu, ali su istrebljeni lovom, bili su plen divljem psu - dingu, poznatom predatoru na ovim prostorima.
Stanište
Naseljavaju čitavu teritoriju Tasmanije, ima ih i u urbanim naseljima. Posebno im pogoduju suve šumske oblasti i obalna, šumom oivičena područja.
Ishrana
Love svoj plen sami, ali jedu u grupi, pritom prave veliku buku, ispuštaju hrapave glasove koji se čuju kilometrima daleko, jer se oko lovine okupi i do 12 jedinki. Nisu probirljivi što se izbora hrane tiče, love i jedu vombate, male sisare, gmizavce, ribe, žabe, insekte i čak domaće životinje, npr. leševe ovaca. Jedu mnogo, pojedu u proseku hrane količinski u vrednosti od 15% njihove ukupne telesne mase, a mogu pojesti i do 40% svoje ukupne mase. Vrlo su im male potrebe za vodom. Spadaju u životinje sa najmanjom potrošnjom vode, tj. sa najmanjom potrebom (www.sheppardsoftware.com).
Opis vrste
Ove životinje svojim izgledom podsećaju na manjeg psa, samo su puniji i mišićaviji. Tasmanijski đavo je najveći karnivorni torbar na svetu. Telo je zdepasto i debeljuškasto, krzno je uglavnom crne boje, sa neuobičajenom belom prugom preko grudnog dela. Glava je velika u odnosu na telo, rep je debeo i dostiže dužinu polovine tela. U njemu ove životinje magacioniraju telesnu masnoću. Tanak rep je pokazatelj da je životinja bolesna. Njihove prednje noge su nesto duže od zadnjih i mogu trčati impresivnom brzinom od 13km/h. Mužjaci su uobičajeno nešto krupniji od ženki. Telo mužjaka je prosečne dužine od 65cm, a rep im je dug oko 25cm, masa iznosi oko 8kg. Ženke su duge oko 57cm, rep je dug oko 24cm, masa je oko 6kg. Ima duge vibrise na njušci, koji im pomažu pri traženju plena, jer love noću, kao i pri lakšem detektovanju drugih pripadnika njegove vrste tokom potrage za hranom. Imaju jedan set vrlo oštrih zuba koji služe za lov i komadanje plena, lagano rastu tokom života (www.sheppardsoftware.com). Analize jačine ugriza kod životinja jasno dokazuju da u odnosu na veličinu svoga tela, tasmanijski đavo ima najsnažniji ugriz od svih živih sisara na našoj planeti.
Ponašanje
Aktivnost i teritorijalnost
Aktivni su u sumrak i tokom noći, tada love svoj plen. Tokom dana se odmaraju i dremaju u žbunju ili jazbinama. Teritorijalne su životinje, zauzimaju prostor od 8 - 20 km2, ali se on može preklapati i sa teritorijom drugih životinja. Obeležavaju svoju teritoriju svojim urinom ili izmetom, daju do znanja drugim jedinkama da je određena jazbina zauzeta.
Socijalna struktura
Solitarne su životinje, grupišu se samo tokom ishrane, jedinke zajedno komadaju plen.
Hijerarhija
Obično ustanovljuju dominaciju svojim stavom i glasnim zvukovima, gde ak dolazi i do međusobnih okršaja, koji su česti u sezoni parenja jednako kao i za vreme ishrane.
Zvučna i vizuelna komunikacija
Sluh je kod njih izuzetno dobro razvijen. Proučavanjem ovih životinja tokom hranjenja, primećeno je 20-tak različitih položaja tela, među kojima je i karakteristično zlobno, jogunasto zevanje i 11 različitih vokalnih načina izražavanja.
Hemijska komunikacija
Imaju odličan osećaj za mirise. Kada je uznemiren ili napadnut, u samoodbrani ispoušta veoma neprijatan miris, nalik onome kod tvora. Urinom ili izmetom obeležavaju teritoriju.
Vizuelna komunikacija
Kada su uznemireni i ljuti, uši im pocrvene i to postane vrlo uočljivo. Krv nadire u uši, a one su bez dlačica i imaju tanku kožu, što dodatno olakšava posmatraču da uvidi u kakvom je raspoloženju ova životinja. Pošto su tasmanijski đavoli noćne životinje, tj. love noću, vid im je najjasniji u crno-beloj tehnici. Pod ovakvim uslovima odlično zapažaju objekte koji se kreću, ali vrlo teško vide objekte koji miruju.
Način kretanja
Nije naročito sposoban za veranje po drveću, ali je dobar plivač i uspeva vešto da izbegne opasnost tako što u trenu sklizne ispod površine vode, a ukoliko ga gone, u stanju je neprimetno da pređe znatne razdaljine pre nego što izroni, obično na skrovitom mestu (Sanderson,1967).
Reprodukcija i briga o potomstvu
Sezona parenja je u proleće i leto i najviše mladunaca se okoti u periodu od novembra do marta. Ženke dostižu polnu zrelost tokom druge godine života, fertilne su jednom godišnje. Mužjaci se bore za njihovu naklonost, te se ženke pare sa dominantnim mužjakom. Parenje se odvija u martu, nezavisno od doba dana ili noći. Jednu ženku može pariti i više mužjaka, ako nije čuvana od strane dominantnog mužjaka. Kod ženki se oplodi više jajnih ćelija i na svet dolazi nekoliko mladunaca, ne samo jedan, kao kod većine torbara.
Graviditet traje 21 dan i rađa se čak 20-tak sićušnih mladunaca, koji teže samo 0,18-0,24g. Čim se rode, počinje kompeticija na putu do majčine torbe i bradavice. Ženka ima samo 4 bradavice, pa će tako samo 4 mladunca uspeti da prežive, ostale će najverovatnije pojesti majka. U proseku preživi više malih ženki nego mužjaka. Torba je okrenuta drugačije, ulaz je sa zadnje strane, te majka i nema uvida u ono što se u torbi dešava sa mladuncima. Mladunci u torbi ostaju zakačeni za bradavicu i hrane se majčinim mlekom narednih 105 dana. Sisajuci napreduju brzo, po napuštanju torbe teže oko 500g. U periodu od oktobra do decembra su jos uvek u majčinoj blizini istražujući okolinu i žive sa njom u jazbini, a u januaru se potpuno osamostaljuju.
Rak lica
1995. godine tumor lica tasmanijskog đavola opustošio je populaciju ovih životinja u Tasmaniji. 65% populacije je bilo zaraženo. Smrtnost je 100% u populaciji od 12 - 18 meseci života. Poreklo ove vrste kancera je jos uvek nepoznato, istraživanja se sprovode, monitoring vrste postoji. Iz populacija se udaljuju, tj. odstranjuju sve bolesne jedinke, radi sprečavanja širenja zaraze, jer je utvrdjeno da je u pitanju „prelazna“ bolest. Životinje se zaraze kontaktom ili tokom zajedničke ishrane. Do smrti dolazi jer bolest oštećuje u velikoj meri njihovo lice, kada više ne mogu da se hrane, umiru od gladi. Jedan od uzroka može biti i izuzetno niska stopa genetičke raznovrsnosti i hromozomske mutacije jedinstvene medju karnivornim sisarima, oni su skloniji ovakvom tipu bolesti.
Potpuno zdrave jedinke su već izdvojene i gaje se zaštićene i nadzirane od strane Australijske Vlade, za slučaj da dođe do izumiranja populacije koja živi slobodno u prirodi (www.en.wikipedia.org).
Literatura
- Brem, A. E. (2004): Život životinja. Mono i Manjana. Plato. Beograd.
- Parish, S., Cox K. (2008): Kangaroos and their relatives. Brisbane.
- Sanderson, I. T. (1967): Sisari. Mladinska knjiga. Ljubljana.
- www.animaldiversity.ummz.umich.edu
- www.animals.jrank.org
- www.animals.nationalgeographic.com
- www.animalspicturesarchive.com
- www.anra.gov.au
- www.arkive.org
- www.bbc.co.yu
- www.biolozi.net
- www.en.wikipedia.org
- www.encyclopedia2.thefreedictionary.com
- www.flickr.com
- www.myanimalblog.files.wordpress.com*)www.nhpa.co.uk
- www.prvabeogim.edu.
- www.sheppardsoftware.com
- www.sr.wikipedia.o
- www.tpwd.state.tx.us
- www.wildlifehealth.org.au
