Zagađivanje životne sredine
Čovek je svojom delatnošću izmenio izgled Zemlje i u znatnoj meri oštetio biosferu. Na ogromnim površinama planete potpuno su uništeni prirodni ekosistemi (šume, stepe, močvare) ili su zamenjeni veštačkim (plantaže, farme, naselja). Ono malo netaknute prirode, koja još postoji, u velikoj je opasnosti da nestane pod pritiskom savremenog čoveka. Životnu sredinu na planeti Zemlji savremeni čovek ugrožava u meri koja preti da ugrozi i njegov sopstveni ostanak.
Zagađenje je prisustvo zagađivača u životnoj sredini koje izaziva negativne promene i predstavlja opasnost po živa bića i prirodu. Zagađivači (polutanti) predstavljaju sve vrste materije i energije koje su ostaci onoga što čovek proizvodi, koristi i na kraju odbacuje.
Sadržaj
Pojam zagađivanja i narušavanja životne sredine
Prirodni ekosistemi deluju na principima tehnologije bez otpada i imaju zatvoren ciklus razmene materija. Proizvodnja i potrošnja od strane čoveka praćene su sve većom proizvodnjom otpadaka koje priroda više ne može da asimiluje te se oni nagomilavaju i zagađuju životnu sredinu. Zagađenje je prisustvo zagađivača u životnoj sredini koje izaziva negativne promene i predstavlja opasnost po živa bića i prirodu. Zagađivači (polutanti) predstavljaju sve vrste materije i energije koje su ostaci onoga što čovek proizvodi, koristi i na kraju odbacuje. Kada su prirodne komponente sredine oštećene ili zamenjene opasnim, štetnim materijama ili energijom, to može da stvori neravnotežu u ekosistemima kao i brojne opasnosti po živi svet.
Zagađenje životne sredine se neprekidno povećava i danas predstavlja globalni problem. Zbog toga su potrebni zajednički napori i međunarodna saradnja jer je zagađenje celovit ekološki problem koji se odnosi na čitavu biosferu.
Izvori i vrste zagađivanja i narušavanja životne sredine
Životna sredina može da bude zagađena iz različitih izvora i različitim vrstama zagađivača:
- različite vrste hemikalija i radioaktivne čestice
- otpadna toplota, buka i svetlost
- elektromagnetska polja
- svaka promena hemijskog sastava životne sredine koja je izazvana organskim i neorganskim materijama koje su proizvod ljudske delatnosti. Dele se na prirodne i veštačke, organske i neorganske. Prirodni organski otpaci iz klanične industrije, stočarstva koji su biorazgradivi i u manjim količlinama ne predstavljaju veliku opasnost. Veštački dobijene materije, npr. deterdženti, pesticidi, teški metali i dr, dovode do dugotrajnog zagađenja jer se teško razgrađuju ili se ne razgrađuju.
- Fizičko zagađivanje obuhvata zagađivanje čvrstim otpacima, termičko zagađivanje, čađ, prašinu, buku i radioaktivno zagađivanje (najopasniji oblik zagađivanja).
- Biološko zagađivanje je prekomerni porast populacija raznih, često patogenih organizama (virusi, bakterije, gljive itd) koji dovodi do poremećaja u funkcionisanju ekosistema
- različite hemijske materije koje se u prirodi ne razgrađuju ili se razgrađuju jako sporo (aluminijumske konzerve, plastična ambalaža, soli žive, jedinjenja fenola itd)
- materije koje u određenim biološkim procesima mogu potpuno razgraditi (pr. otpadne vode iz domaćinstava mogu se razgraditi prirodnim procesima ili u posebnim uređajima).
Sistemi praćenja stanja životne sredine (monitoring sistemi)
Organizovano praćenje, informisanje i kontrolisanje stanja i promena životne sredine naziva se monitoring. Monitoring je neophodan kako bi se blagovremeno i efikasno sprečile i uklonile neželjene posledice antropogenih promena životne sredine.
Postoji više različitih sistema monitoringa:
1. Sistem kontrole razl. komponeneti životne sredine: atmosfere, zemljišta, vode, biosfere
2. sistem kontrole faktora i uzroka zagađivanja
3. analiza količine i vrste zagađivača u uzorcima vazduha, vode ili hrane
4. koriste se fizičke metode praćenja stanja zagađenosti
5. korišćenje živih bića kao pokazatelja (indikatora) zagađenosti životne sredine (lišajevi i mahovine su indikatori zagađenosti vazduha, a mnoge alge zagađenosti vodenih ekosistema)
6. praćenje postignutih ekfekata ili posledica zagađivanja na raznim objektima (''metama'') zagađivanja
7. prate se štetni i ugrožavajući faktori zagađenja
8. praćenje na samom izvoru zagađivanja
9. merenja kvalitativnog i kvantitativnog delovanja, odnosno izlaganja životnih organizama i sistema dejstvu zagađivanja
10. praćenje sudbine zagađujućih materija po ispuštanju u životnu sredinu
11. praćenje na mestima na kojima se vrši ispuštanje štetnih ili zagađujućih materija
12. praćenje tehnološkog procesa
Ekološki otisak
Čovek sam najviše ugrožava sebe, svoju okolinu i sva druga živa bića u njoj. Saobraćaj, termoelektrane i sagorevanje fosilnog goriva za razne svrhe su odgovorni za više od 50% zagađivanja vazduha. Vode i zemljište sadrže sve veće količine raznih zagađivača, prvenstveno teških metala i pesticida. Nuklearne elektrane proizvode velike količine radioaktivnog otpada. Na milione tona se dnevno meri količina bačenog otpada, posebno plastike, koji se ne može reciklirati.
Da bi se spasila, sačuvala, unapredila životna sredina, potrebno je promeniti čoveka, njegovo poimanje značaja svakog pojedinca u tome!
Radi zadovoljavanja svojih dnevne potreba mi utičemo u određenom obimu na životnu sredinu. Koliko je ekološki produktivnog prostora (zemljišta i vode) potrebo da bi se zadovoljile dnevne potrebe pojedinca predstvlja se ekološkim otiskom.
Da biste ustanovili koliko svojim dnevnim aktivnostima utičete na životnu sredinu, odnosno koliki je vaš ekološki otisak, možete uraditi anketu o ekološkom otisku na nekom od sajtova:
Radioaktivno zagađivanje je najopasniji oblik zagađivanja sa trajnim posledicama na nivou genotipa. Radioaktivni zraci imaju snažno negativno dejstvo, dovode do promena u strukturi naslednog matreijala, odnosno DNK a mogu izazvati i smrt. Posledice ozračenosti su velika stopa smrtnosti kao i pojava kancerogenih i teratogenih efekata (Hirošima i Nagasaki). Tolerantnost živih organizama prema radioaktivnosti zavisi od složenosti njihove građe. Organizmi na nižem stupnju razvoja su tolerantniji od onih na višem stupnju razvoja (škorpije, insekti i bakterije mogu podneti nekoliko stotina puta veće doze od čoveka). Teški metali (živa, olovo, kadmijum, cink, bakar i njihova jedinjenja) mogu takođe izazvati negativne genetičke i zdravstvene efekte. Mnogi od njih su kancerogeni a isto dejstvo imaju i fenoli, izopren, neki aromatični ugljovodonici.
Ratajac, R. i saradnici: Ekologija i zaštita životne sredine, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2008.
http://www.bio.bg.ac.rs/materijali_katedri/zastita.pdf
