Кичица
| Klasifikacija | ||||||||||||||||||||
|
Назив
Реч centaurium значи 100 златника, на основу чега сазнајемо да је кичица биљка широког лековитог спектра деловања. Народни називи за кичицу су и црвени кантарион, гер и грозничавче. Кичица је распрострањена у Европи, северној Африци и западној Азији. У Србији, то је најраширенија врста Centaurium рода.
Особине
Кичица је једногодишња или двогодишња зељаста биљка која расте у шикарама, на голим падинама и шумама. Врло је горка, али није отровна. Стабљика је усправна, чврста, шупља и четвороугла, у горњем делу граната, висине до 40 cm а дебљине до 3 mm. Приземни листови су сакупљени у розету, а на стаблу су наспрамно распоређени, седећи, објајасти, дужине до 4 cm.
Цветови су сакупљени у цимозну штитолику цваст која се налази на врху стабљике. Чашица је цеваста, са 5 линеарних шиљатих листића. Круница је левкаста, ружичасто-црвене боје са 5 режњева по ободу. Обично има 5 прашника. Кичица цвета током целог лета. Плод је ускоцилиндрична чахура.
Лековитост
Цела биљка је лековита сем корена. Зато се не чупа него се горња половина стабљике пажљиво сече маказама, и то док је у цвату. Од лековитих материја кичица садржи горки гликозид еритроцентраурин, етарско уље, палмитинску киселину, стеарин, слуз и друге л. м. Најпознатије лековито дејство кичице је да као амаро-ароматик (горка дрога) стимулише апетит и лучење желудачних и цревних сокова. Заједно са пеленом користи се за снижење нивоа шећера у крви код старијих особа, код малокрвности и жутице. Помаже и при грозници и прехладама. За спољашњу употребу, чај се користи и за ране које слабо зарастају. Поред чаја, ова биљка се може користити и у виду прашка, инфуза, воденог екстракта, тинктуре и лековитог вина.
