Biberasti moljac

Izvor: Bionet Škola
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Biberasti moljac (Biston betularia) je vrsta leptira iz porodice Geometridae.

Peppered Moth - Biston betularia.JPG
Klasifikacija
Domen Eucaryota
Regnum Animalia
Phylum Arthropoda
Classis Insecta
Ordo Lepidoptera
Famillia Geometridae
Genus Biston
Species Biston betularia, L.
Slika 1 - Nepigmentisani biberasti moljac
Slika 2 - Pigmentisani biberasti moljac

Industrijski melanizam

Primer industrijskog melanizma (pigmentacije) biberastog moljca (Biston betularia) koristi se već pola veka za razumevanje darvinističke prirodne selekcije. Naime, u poslednjoj deceniji je bilo i više nego ikad protivnika Darvinove teorije i ovog primera. Ovde će se navesti upravo njihove kritike (od kojih se izdvajaju četiri kategorije), kao i razlozi zašto je pigmentacija biberastog moljca ,,pogrešno protumačena’’ (po njima), a što čini čitav spektar optužbi, počev od nenamernog nerazumevanja mehanizama ekologije i genetike ove specijacije moljca, pa čak do svesne naučne prevare (i manipulatornih eksperimenata). U isto vreme, njihove će se tvrdnje, redom, demantovati, što će rezultovati uvidom u to da je slučaj industrijskog melanizma biberastog moljca, ipak jedan od najjasnijih i najshvatljivijih primera darvinističke evolucije na delu, i da se, kao takav, i dalje treba koristiti na časovima biologije.

Ukratko, priča o biberastom moljcu ogleda se u tome što se, prvobitno, ova vrsta odlikovala samo jednom formom (tipičnom, nepigmentisanom), pri čemu je ista bila svetlo obojena (bela) sa crnim pegama (sl. 1.) [1].

Ovakav fenotip istoj je omogućavao više nego dobru kamuflažu od predatora, s obzirom da se više nego dobro uklapala u svoj najčešći habitus – među korama stabala drveća i njihovih grana, najšešće obraslim istobojnim lišajevima. Međutim, sa pojavom industrijske revolucije, i pratećom polucijom, do sada, netaknut habitat moljca počinje da trpi korenite promene, jer su se čađ i garež, nastali sagorevanjem fosilnih goriva u fabrikama, brzo taložili po drveću i njihova debla činili još tamnijim, pri čemu su, dodatno, i lišajevi iščezavali čineći boju kore koju su naseljavali još mrkijom i zagasitijom (zato lišajevi i jesu dobar bioindikator stanja životne sredine, tačnije njene vazdušne komponente, i jedan od alata u biomonitoringu stanja zagađenosti atmosfere). Sa nastalim promenama sredine, i biberasti moljac se morao prilagođavati (adaptirati), a to je učinjeno tako što je favorizovana, ovoga puta, njegova druga, crna forma (pigmentisana), koja se sada, kao takva, isto tako dobro mogla stopiti sa svojom podlogom (a koje su, obe, bile tamne) (sl. 2.) [1].

Kako se ovo desilo u kratkom vremenskom periodu, i ne čudi zašto je ovaj primer jedan od najboljih ilustracija prirodnog odabiranja i njegovih mehanizama (a koji su se pre ove pojave, jedino mogli konkretno objašnjavati na primerima bakterija, čija je reprodukcija rapidna i geometrijsko-progresivna, pri čemu su promene u potomstvu relativno lako uočljive). Kao dodatni prilog adaptibilnosti B. betularia-e ide i to što ova vrsta povremeno doživljava i regresivnu evoluciju, pri čemu se vraća u svoje ,,originalno stanje’’, odnosno varijetet (rasu, ...), a što, upravo, mnogi antievolucionisti koriste kao argument protiv Ddarvinizma.

Kako bi se kontradiktornosti razjasnile, i antagonistički entiteti razdvojili, odgovara se na tri krucijalna pitanja:

,,Zašto je biberasti moljac postao najcitiraniji primer darvinističke evolucije na delu?’’; 
,,Kada su kritike na račun hipoteze o biberastom moljcu opravdane?’’; i 
,,Da li primer biberastog moljca treba koristiti u učenju kao slučaj delovanja centralne sile Darvinove teorije evolucije – prirodne selekcije?’’.

U korist darvinizma

Pre 1848. u Engleskoj, biberasti moljci su bili beli (ili beličasti) i manje-više crno pegavi, što je i činilo njihovu tipičnu (klasičnu) formu: forma typica. 1848. Edleston, u Mančesteru, primećuje crnu formu ovog moljca, odnosno, melanizovanu (pigmentisanu): f. carbonaria. Iste godine, 98 % mančesterskih biberastih moljaca je bilo crne forme. Tada viktorijanski lepidopterist Tutt prvi put daje objašnjenje ove pojave primećujući da su tadašnja dva najveća zagađivača, doprineli selekciji nove forme iz stare. Sumpor-dioksid je ubijao lišajeve koji su rasli po stablima, a čađ je potamnjivala sada golo drveće, a što je doprinelo boljoj uočljivosti tipičnih formi moljaca od strane ptica (jer su se nalazili na tamnijoj podlozi), i većem preživljavanju pigmentisanih (budući da ih ptice nisu mogle primetiti). Na samom početku, Tutt-ova hipoteza je odbacivana i od strane ornitologa i od strane entomologa, jer je smatrano da moljci (koji su aktivni noću) nisu plen izbora pticama koje su dnevne životinje. Više od pola veka kasnije, Kettlewell prvi pokušava Tutt-ovu tvrdnju eksperimentalno potvrditi. Rano ujutru bi u dve odvojene šume (jedne zagađene u Birmingamu, a druge čiste u Dorsetu) pustio isti broj i belih i crnih formi biberastog moljca. Pred veče bi se tamo vraćao (pre nego što bi moljci postali aktivni), pri čemu je mogao lično da se uveri u to da je u zagađenoj šumi bilo 366 (62,57 %) pigmentisanih moljaca, a belih 107 (45.79 %), čime je dokazao da se zaista desila prirodna selekcija, i to u jednom danu (kako su moljci neaktivni danju, smanjenje njihovog broja ukazivalo je samo na to da su isti pojedeni). U čistoj šumi, naravno, od ukupno 190 moljaca, njih 164 (86 %) koliko je bilo pojedeno od strane ptica (što je Kettlewell lično posmatrao), bilo je pigmentisano. Kako bi stav dokazao, zamolio je holandskog profesora Niko Tinbergen-a (dobitnika Nobelove nagrade) da mu pomogne oko snimanja ovog fenomena (1955.), tačnije snimanja ptica kako uspevaju da primete nefavorizovane jedinke moljaca tokom dana, iako se oni tada odmaraju, i kako se iste njima hrane (grabljivice su bile par crvenperki). Tokom trodnevnog snimanja bilo je jasno – prvi put se od Darvinove hipoteze, došlo do činjenice.

Kasnije su eksperimenti nastavljani (i po nekoliko godina), dodatno objašnjavani Mendelovim pravilima nasleđivanja, a otkrivane su i prelazne forme biberastog moljca. Upravo su te prelazne forme, i nedovoljno razumevanje genetičkih procesa ove vrste doveli do velikog broja kritičara.

Kritike darvinizma

Kritike se uglavnom bave ulogom Kettlewell-ovog mentora Ford-a, i nepominjanjem drugih vrsta moljaca (samo u Engleskoj je više od 100 njih), a koje imaju afiniteta ka industrijskom melanizmu, u prvim eksperimentima.

Jedna grupa kritika zagovara probleme nepoznavanja ekologije i ponašanja moljca, čime potencira nedoslednosti oko izbora podloge (horizontalne grane, ili vertikalna stabla). Druga, pak, probleme veštačkih i siromašnih eksperimentalnih protokola, po kojima su, tom prilikom, u pomenute šume introdukovane vrste koje se prirodno ne nalaze u njima. Tu su i kvazinaučne kritike, a koje su proizvod nepoznavanja elementarnih fakata vezanih za taksonomiju, tj. sistematiku biberastog moljca (koje su najviše i najglasnije napadale ovu evoluciju na delu kao rezultat neznanja, iako su prave neznalice bili upravo oni od kojih su iste i potekle). Na kraju, tu su i tvrdnje po kojima se radi o manipulaciji podacima i/ili naučnoj prevari, što nikada nije dokazano (tako nešto nema uporišta ni u jednom istorijskom podatku).

Konačno, istorija pokazuje da ovo nije samo odličan primer darvinističke evolucije na delu, već i naučne metodologije. Tako ovaj slučaj nije zahtevao previše napora u pobijanju hipoteza nekih lobista antievolucije da su glavni predatori biberastih moljaca slepi miševi (a koji su, takođe, aktivni noću pa se ovima tada hrane, i to određenom formom, i polom, tj. mužjacima – koji su aktivniji od ženki moljaca !?), i pri potvrđivanju teorije nakon donošenja ekoloških regulativa (čime je zagađenje minimizirano, a što se desilo i sa industrijski melanizovanom formom). Naravno tu je i pregršt drugih primera evolucije i prirodne selekcije: rezistentnost bakterija na antibiotike, nekih glodara i insekata na pesticide, i specijalizovanih biljaka za teške metale na iste, veličina i oblik kljunova zeba sa Galapagosa, poliploidne vrste, ... ali primer biberastog moljca i njegovog industrijskog pigmentizma je najpristupačniji jer uključuje elemente poznate većini: ptice i moljce, boje i vid, kamuflažu i zagađenje, ishranu i smrt...

Darvinizam ili kreacionizam?

Kritičara će uvek biti koji zagovaraju ideje kreacionizma kao vid adaptivne evolucije koju treba učiti u školama kao pandan Darvinove teorije, i tu se ne može učiniti mnogo. Naravno, naučna zajednica ne može zabraniti njihove stavove u sklopu nastave filozofije ili religije, ali može, treba i mora kada se radi o časovima biologije. U svakom slučaju, antievolucionisti će se i tamo pominjati, ali samo kao primer razlika između nauke i besmisla [1].

Reference

[1] Majerus, E. N. M. Industrial Melanism in the Peppered Moth, Biston bitularia: An Excellent Teaching Example of Darwinian Evolution in Action, Evolution: Education and Outreach, Springer Science + Business media, 2008/2009.

{ http://link.springer.com/article/10.1007/s12052-008-0107-y/fulltext.html}

[2] http://www.wildaboutbritain.co.uk/pictures/showphoto.php/photo/93774/size/big/ppuser/23395

[3] http://www.stevenanz.com/Main_Directory/Plants_Animals/Invertebrates/Insects/Lepidoptera/Macros/1_Geometers_Part_1/source/biston_betularia__0194.htm

Autor:
Stefangrozdanovic.jpg
M. Sc.