Endokrini sistem čoveka

Izvor: Bionet Škola
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Velike endokrine žlezde kod čoveka (muškarac levo, žena desno) 1. epifiza; 2. hipofiza; 3. štitna žlezda;4. grudna žlezda; 5. nadbubrežna žlezda; 6. gušterača; 7. jajnik; 8. semenik.


Definicija.jpg
Definicija

U organizmu čoveka postoje dve vrste žlezda: sa unutrašnjim lučenjem (nazivaju se endokrine žlezde) i sa spoljašnjim lučenjem (egzokrine žlezde). Žlezde sa spoljašnjim lučenjem proizvode svog rada izbacuju preko izvodnih kanala na površinu tela ili u neku šupljinu u telu. Pripadaju im znojne, lojne, pljuvačne, mlečne žlezde. Žlezde sa unutrašnjim lučenjem nemaju izvodne kanale već svoje proizvode izlučuju neposredno u krv. To se događa u trenutku kada krv prolazi kroz žlezdu. Osim u krv proizvodi endokrinih žlezda se mogu izlučivati i u druge telesne tečnosti (limfa i likvor).

Nazivi endokrine i egzokrine potiču od reči endo što znači unutar, egzo što znači spolja i krine što znači izlučivanje.

Građa žlezda sa unutrašnjim lučenjem

Mehanizam delovanja insulina na ciljne ćelije


Proizvodi lučenja ovih žlezda su hormoni. Svaki hormon deluje samo na određenu vrstu ćelija koje se zbog toga nazivaju ciljne ćelije. Hormoni se krvotokom prenose do ciljnih ćelija i vezuje se za posebne receptore na membrani ili unutar te ćelije. Svaki hormon ima svoj receptor za koji se vezuje pa će time delovati samo na ćelije koje taj receptor sadrže. U ciljnoj ćeliji hormon izaziva određenu reakciju, odgovor. Odgovor ciljne ćelije usaglašen je sa potrebama organizma i nije pod kontrolom naše volje. Neki hormoni deluju na veći broj  ciljnih ćelija i organa.

Naziv za hormon potiče od grčke reči ''horman'' što znači pokrenuti, podsticati i prvi put je upotrebljena daleke 1905. Iako se danas zna da neki hormoni deluju ne samo da podstiču već mogu i da koče  funkcije ćelija, naziv je ostao u upotrebi.

Sistem žlezda sa unutrašnjim lučenjem čoveka sastoji se od sedam osnovnih žlezda: hipofize, štitne, paraštine, grudne, gušterače, nadbubrežne i polnih žlezda.

Hipofiza

Hipofiza je veličine zrna graška i težine nešto više od pola grama. Priroda se potrudila da ovu žlezdu dobro sakrije, zaštiti i postavi je u sam centar lobanje što pokazuje koliki je njen značaj za naše telo, jedino što njena veličina ne odgovara njenom značaju! Nije čudo što je ranije, kada se nije znalo za uticaj hipotalamusa, njen popularni naziv bio ''žlezda gospodar''.

Hipofiza je preko drške povezana sa donjim delom međumozga, hipotalamusom. Hipotalamus izlučuje hormone koji se krvlju prenose do hipofize gde upravljaju njenim radom, aktiviraju ili koče izlučivanje njenih hormona.  Sa druge strane sama hipofiza izlučuje veći broj hormona  sa različitim delovanjem na ćelije. Jedna grupa njenih hormona deluje na rad drugih endokrinih žlezda kao što su štitna žlezda, nadbubrežne i polne žlezde. Hipofiza pomoću hormona rasta, koji se pojačano luči u pubertetu, podstiče rast kostiju i drugih tkiva (hrskavice, mišića). Time ovaj hormon upravlja rastom i razvojem organizma. U hipofizi se stvaraju hormoni koji izazivaju porođaj i naviranje mleka u mlečnim žlezdama. Ova žlezda izlučuje i hormone koji utiču na rad bubrega čime se održava stalna količina vode u organizmu.

Štitna i paraštitna žlezda

Štitna žlezda se nalazi u prednjem, donjem delu vrata i ima oblik latiničnog slova N ili leptira raširenih krila. Paraštitna žlezda je parna, sastoji od četiri  sićušna dela, veličine zrna pšenice. Priljubljena je uz zadnju stranu štitne žlezde. Štitna žlezda podstiče metabolizam, neophodna je za pravilan razvoj mozga i uopšte za telesni razvoj. Za stvaranje njenih hormona potreban je jod koji se unosi hranom. (Najvažniji izvor joda u hrani je jodirana kuhinjska so)

Hormon paraštitne žlezde održava normalnu količinu kalcijuma i fosfora u krvi i kostima, čime se obezbeđuje normalan razvoj kostiju.

Grudna žlezda (timus)

Grudna žlezda smeštena je iza grudne kosti i iznad srca. Njena veličina je znatno veća kod beba nego kod odraslih osoba. Aktivna je samo do puberteta posle čega se zamenjuje masnim tkivom. Hormoni ove žlezde deluju na imuni sistem koji proizvodi odbrambene ćelije i time štiti ogranizam od bolesti.

Gušterača (pankreas)

Gušterača je žlezda sa dvojakom funkcijom: endokrinom i egzokrinom. Kod čoveka je dužine oko 25 mm, duguljastog oblika i pljosnata.

Gušterača je smeštena u krivini dvanaestopalačnog creva, ispod želuca. Sastoji se od dva dela. Jedan deo radi kao žlezda sa spoljašnjim lučenjem i stvara enzime za varenje hrane. Drugi deo gušterače ima endokrinu funkciju, luči dva hormona insulin i glukagon. Oba hormona utiču na nivo šećera u krvi samo na suprotan način. Insulin snižava nivo šećera u krvi, a glukagon ga povećava.

Šećer glukoza je izvor energije za ćelije. Unosi se u organizam hranom i pićem i iz organa za varenje dospeva u krv. Da bi se glukoza iz krvi prebacila u ćelije neophodan je insulin (pogledajte sliku mehanizma delovanja insulina). Kada su ćelije ''podmirene'' glukozom, a u krvi je još uvek ima više nego što je normalno, insulin podstiče njeno prebacivanje iz krvi u jetru i skeletne mišiće. U jetri i mišićima se glukoza skladišti u vidu složenog šećera, glikogena. Kada organizam gladuje, u krvi nema dovoljno šećera dolazi do razlaganja magacioniranog glikogena i oslobađanja glikoze iz jetre i mišića u krv.

Nadbubrežne žlezde

Jedan od mehanizama kojima naš organizam odgovara na stres jeste lučenje hormona nadbubrežnih žlezda.

Nadbubrežne su parne žlezde koji su ime su dobile po položaju, nalaze iznad bubrega. Sastoje se od dva dela, kore i srži, koji se međusobno razlikuju po građi i po hormonima koje luče. Kora izlučuje hormone koji utiču na metabolizam minerala i šećera. Srž je u vezi sa simpatičkim nervnim sistemom koji je aktivira na lučenje hormona adrenalina. Pojačano lučenje adrenalina dešava se kada je organizam u opasnosti, odnosno kada je izložen nekoj stresnoj situaciji. Adrenalin ubrzava rad srca, disanje, povećava krvni pritisak, povećava količinu šećera u krvi, širi zenice...

Polne žlezde

Polne žlezde su sa dvojakom funkcijom: stvaraju polne ćelije (egzokrina) i izlučuju polne hormone (endokrina). Ove dve funkcije su međusobno povezane jer stvaranje polnih ćelija je pod kontrolom polnih hormona. Kod oba pola lučenje polnih hormona počinje u pubertetu.

Ženske polne žlezde (jajnici) stvaraju jajne ćelije i luče polne hormone estrogen i progesteron. Progesteron održava trudnoću, a estrogen omogućava sazrevanje jajne ćelije kao i formiranje ženskih telesnih osobina.

Muške polne žlezde (semenici ili testisi) stvaraju spermatozoide neprekidno i luče hormon testosteron. Ovaj hormon utiče na razvoj semenika i obrazovanje muških telesnih odlika (brada, brkovi, dublji glas, maljavost, pojačana mišićavost i dr).

Povezanost žlezda sa unutrašnjim lučenjem i nervnog sistema

Endokrini sistem je ''hemijski brat'' nervnog sistema. Dok nervni sistem prenosi električne poruke, dotle endokrini prenosi hemijske u vidu hormona.

Nervni  (CNS) i sistem žlezda sa unutrašnjim lučenjem predstavljaju  dva glavna upravljačka sistema u našem telu. Ta dva sistema upravljaju svim procesima u organizmu čoveka. Njihovim radom održava se homeostaza uprkos promenama spoljašnje sredine. Oni upravljaju većim brojem žlezda sa unutrašnjim lučenjem, a preko njih utiču na rad mnogih organa. Delovanje sistema žlezda sa unutrašnjim lučenjem je sporo i dugotrajno, dok nervni sistem deluje brzo i njegovo delovanje kratko traje.

Glavna i neposredna veza između ova dva sistema jeste veza između hipotalamusa i hipofize koja  radi po mehanizmu povratne sprege.

Mehanizam povratne sprege

Do hipotalamusa iz raznih delova CNS-a dolaze poruke o dešavanjima u spoljašnjoj i unutrašnjoj sredini. Kao odgovor na te poruke u hipotalamusu se stvaraju hormoni koji se prenose do hipofize. Pod uticajem hormona pristiglih iz hipotalamusa, hipofiza luči svoje hormone. Hormoni hipofize deluju na neku drugu endokrinu žlezdu i ona izlučuje hormone u krvotok (npr. štitna žlezda luči hormone). Kada se  količina tih hormona u krvi poveća, to povratno deluje na hipotalamus i zaustavlja lučenje odgovarajućih hormona.

Poremećaj u radu gušterače

Kada gušterača ne luči dovoljno hormona insulina dolazi do pojave šećerne bolesti (dijabetesa). Zbog nedostatka insulina, šećer se iz krvi ne prenosi do ćelija već se nagomilava u krvi. Ćelije ''gladuju'' jer ne dobijaju osnovni izvor energije, usled čega obolela osoba gubi težinu,  a u krvi se nivo šećera nenormalno povećava. Šećer se izlučuje mokraćom, što se kod zdravih osoba nikada ne dešava.  Pored gubitka telesne težine, javlja se i stalan osećaj žeđi i gladi, pojačano mokrenje, osećaj malaksalosti i slabost mišića. Ako se ne leči, bolest dovodi do oštećenja bubrega, krvnih sudova i vida. Leči se davanjem injekcija insulina, a bolesnicima se preporučuje odgovarajuća fizička aktivnost i dijetalna ishrana. Šećerna bolest je najčešća bolest žlezda sa unutrašnjim lučenjem.

Vise-podataka2.jpg
Za više podataka pogledati Poremećaji u radu žlezda sa unutrašnjim lučenjem



Zanimljivosti.jpg
Zanimljivosti
  • Pojačano izbacivanje vode iz organizma putem mokraće dešava se kada se uzme veća količina alkohola. Alkohol sprečava stvaranje hormona hipofize koji zadržava vodu u organizmu, smanjuje izlučivanje vode mokraćom.
  • Paraštitna žlezda je poslednji otkriveni glavni ljudski organ. Otkriće se pripisuje jednom švedskom studentu u 19. veku.
  • Joni kalcijuma i fosfora su ključni gradivni minerali u telu čoveka. Tako npr. u telu čoveka teškog 70 kg nalazi se oko 1050 g kalcijuma (najveća količina je u kostima) i 790 g fosfora. Homeostazu ova dva minerala održavaju tri glavna tkiva: tanko crevo (iz svarene hrane u tankom crevu se prebacuju u krv), kosti (tu se skladište i ako opadne njihova količina povlače se u krv) i bubrezi (preko njih se izlučuju iz organizma). Pored hormona, za stalnost količine ovih minerala zaslužan je i vitamin D.
  • U svakoj vrsti polnih žlezda luče se obe vrste hormona (ženski i muški) samo u različitim količinama: jajnici luče više ženskih nego muških hormona, a semenici obrnuto.
Literatura.jpg
Literatura
  • Ćurčić, B: Razviće životinja, Naučna knjiga, Beograd, 1990.
  • Hale. W, G, Morgham, J, P: Školska enciklopedija biologije, Knjiga-komerc, Beograd
  • Kalezić, M: Osnovi morfologije kičmenjaka, ZUNS, beograd, 2001
  • Mariček, Magdalena, Ćurčić, B, Radović, I: Specijalna zoologija. naučna knjiga, Beograd, 1986
  • Milin J. i saradnici: Embriologija, Univerzitet u Novom Sadu, 1997.
  • Pantić, V:Biologija ćelije, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 1997.
  • Pantić, V: Embriologija, Naučna knjiga, beograd, 1989.
  • Popović S: Embriologija čoveka, Dečije novine, Beograd, 1990.
  • Trpinac, D: Histologija, Kuća štampe, Beograd, 2001.
  • Šerban, M, Nada: Pokretne i nepokretne ćelije - uvod u histologiju, Savremena administracija, Beograd, 1995.