Plakozoe
Plakozoe (Placozoa) su tip najprostijih višećelijskih životinja koje nemaju tkiva i organe. Prema toj osobini i jednom od mišljenja biologa svrstavaju se, zajedno sa sunđerima, u parazoe koje predstavljaju jednu slepo završenu evolutivnu liniju. Prema drugom mišljenju se plakozoe izdvajaju u posebnu grupu fagocitelozoe (Phagocitelozoa) pošto sa sunđerima nemaju nikakvih sličnosti. Jedno je sigurno, plakozoe imaju veliki značaj kao prelazne forme za razumevanje toka evolucije od jednoćelijskih protozoa ka eumetazoama. Prema Butschli (1884) i Grell (1971, 1981) postoji mogućnost da su tako izgledale prvobitne metazoe.
Plakozoe su sićušne životinje o kojima se malo zna jer nikada nisu posmatrane u njihovom prirodnom staništu. Većina saznanja o njihovoj biologiji potiće iz posmatranja i proučavanja njihovih kultura koje se održavaju u laboratorijama širom sveta. Fosili ovih životinja nisu otkriveni.
Nivo organizacije plakozoa
To su životinje izuzetno jednostavne građe i imaju najmanju količinu DNK među svim životinjama. Telo im je izgrađeno od nekoliko hiljada ćelija među kojima se razlikuju samo četiri vrste. Radi upoređenja, sunđeri imaju 10 do 20, muve oko 90, a sisari preko 200 različitih vrsta ćelija.
Plakozoe su na ćelijskom nivou organizacije. Njihovo providno telo se sastoji od slojeva epitelijalnih ćelija:
- leđnog (dorzalnog)
- trbušnog (ventralnog)
- središnjeg koji se nalazi između prethodna dva sloja i u njemu se nalaze šupljine, prostori između ćelija, ispunjene tečnošću.
Za dorzalni i vetralni sloj se prvo smatralo da odgovaraju ektodermu i endodermu, ali je kasnije utvrđeno da oba sloja imaju isto poreklo. Oba sloja izgrađuju ćelije sa bičevima koje su međusobno različite. Ćelije središnjeg sloja su vlaknaste i najviše diferencirane. Pored jedra one sarže i druge ćelijske organele:
- endoplazmatični retikulum;
- Goldžijev aparat;
- specifično građene mitoghodrije;
- mikrotubule i mikrofilamenti u vlaknastim ćelijama omogućavaju ameboidno kretanje.
Trihoplaks
Jedina pronađena i opisana vrsta plakozoa je trihoplaks (Trichoplax adhaerens)i. Otkrio ju je 1883. g. Šulc (Schulze) u akvarijumskoj vodi uzetoj iz Jadranskog mora. Ime vrste adherens dobila je po tome što lepo prijanja za površine čak i staklene. Nešto kasnije je opisana još jedna vrsta (Treptoplax reptans) pronađena u Tirenskom moru ali njeno postojanje nije do kraja potvrđeno tako da trihoplaks ostaje kao jedina dokazana vrsta ovog tipa životinja.
Dugo posle otkrića za trihoplaks se smatralo da je larva nekih dupljara da bi tek 1971.g. bilo otkriveno da ima sposobnost polnog razmnožavanja čime je dokazano da se radi o odrasloj životinji, a ne larvi. Ova životinja neodoljivo podseća na amebu po tome što prilikom kretanja menja oblik tela. Veličina tela se kreće do 4 mm u prečniku i ono je spljošteno u leđno-trbušnom pravcu i asimetrično.
Razmnožavanje ove reliktne obavlja se na dva načina:
- bespolno, deobom i
- polno, obrazovanjem spermatozoida i jajnih ćelija.
Literatura
- Brajković, M: Zoologija invertebrata I deo, ZUNS, Beograd, 2003.
- Dogelj, V,A: Zoologija beskičmenjaka, Naučna knjiga, beograd, 1971.
- Krunić, M: Zoologija invertebrata 1, Naučna knjiga, Beograd, 1977.
- Krunić, M: Zoologija invertebrata 2, Naučna knjiga, Beograd, 1979.
- Mariček, magdalena, Ćurčić, B, Radović, I: Specijalna zoologija, Naučna knjiga, Beograd, 1986.
- Marcon, E, Mongini, M: Sve životinje sveta, IRO Vuk Karadžić, Beograd, 1986.
- Radović, I, Petrov, Brigita: Raznovrsnost života 1 - struktura i funkcija, Biološki fakultet Beograd i Stylos Novi Sad, Beograd, 2001.
