Rezistentnost bakterija
Bakterije su sposobne da mutiraju (menjaju se) i postaju otporne (rezistentne) na dejstvo antibiotika. Kada se jedna grupa bakterija izloži dejstvu antibiotika najveći broj njih ugine, ali jedan mali broj otpornih preživljava. Od tog momenta njihov broj se naglo povećava (razmnožavaju se na svakih 20 – 30 minuta) tako da uskoro bakterije otporne na neki plazmidima. Plazmidi se dupliraju nezavisno od bakterijskog hromozoma, čime se vrlo brzo stvori ogroman broj kopija gena kojima bakterija postaje rezistentna. Plazmidi se mogu prenositi ne samo između bakterija iste vrste već i između različitih vrsta. Nepravilna i nekontrolisana upotreba antibiotika od strane čoveka doprinosi povećanoj rezistentnosti bakterija na te lekove.
Vrste rezistentnosti
Otpornost na delovanje antibiotika može biti:
1. urođena (konstitutivna)
2. stečena (indukovana)
Urođena otpornost omogućena je posebnom građom nekih bakterija, kao što je to npr. slučaj kod mikoplazmi koje nemaju ćelijski zid pa su time otporne na dejstvo penicilina (i sličnih antibiotika) koji deluje upravo na ćelijski zid.
Stečena otpornost je javlja mnogo češće nego urođena. Stečena otpornost može biti:
- genetska pri kojoj dolazi do promena u genetičkom materijalu bakterije na osnovu čega ona postaje rezistentna; može biti:
- ekstrahromozomska koja obuhvata promene u plazmidima (nezavisni su od bakterijskog hromozoma);
- hromozomska koja nastaje mutacijama genoma bakterije koje su izazvane antibioticima.
- negenetska.
Pored ovih vrsta, otpornost može biti i:
- višestruka, kada je neka bakterija istovremeno otporna na više različitih antibiotika
- ukrštena, otpornost na više srodnih antibiotika.
Mehanizmi sticanja rezistentnosti
Otpornost bakterija na antibiotike je veoma česta pojava i stiče se na različite načine:
- bakterije obezbeđuju drugačiji način ishrane kojim zamenjuju onaj koji je oštećen dejstvom antibiotika;
- omotači ćelije stiču sposobnost nepropustljivosti za antibiotike;
- stvaranje enzima koji neutrališu dejstvo antibiotika (razlažu ih) i dr.
Literatura
- Grozdanović-Radovanović, Jelena: Citologija, ZUNS, Beograd, 2000
- Diklić, Vukosava, Kosanović, Marija, Dukić, Smiljka, Nikoliš, Jovanka: Biologija sa humanom genetikom, Grafopan, Beograd, 2001
- Krstić, Lj: Čovek i mikrobi, Izdavačka kuća Draganić, Beograd, 2003.
- Pantić, R, V: Biologija ćelije, Univerzitet u Beogradu, beograd, 1997
- Petrović, N, Đorđe: Osnovi enzimologije, ZUNS, Beograd, 1998
- Šerban, M, Nada: Ćelija - strukture i oblici, ZUNS, Beograd, 2001
