Sistem čulnih organa čoveka

Izvor: Bionet Škola
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Pet čula


Definicija.jpg
Definicija

Osnovni preduslov za opstanak nekog organizma jeste da se informiše o promenama u spoljašnjoj sredini i u sopstvenom telu. Sve te informacije primaju čulni organi u kojima se draž prevodi u nadražaj. Iz njih se nadražaj dalje prosleđuje osećajnim nervima do odgovarajućih centara u CNS-a gde se stvara osećaj sluha, vida, dodira, mirisa i dr.

Čulne ćelije

Čulni organi ili čula izgrađeni su od čulnih ćelija, osećajnog nerva i odgovarajućeg centra u CNS-u. Čulne ćelije imaju ulogu receptora (prijemnika), primaju draži. Pored čulnih ćelija ulogu receptora mogu da obavljaju i posebni nervni završeci (npr. za bol). Draži predstavljaju svaku vrstu promene u spoljašnjoj sredini (temperatura sredine, jačina svetlosti, zvuka...) i  u organizmu čoveka (bol, žeđ, glad...).

Svaka čulna ćelija u našem organizmu može da primi samo određenu vrstu draži:

  • mehaničku draž primaju mehanoreceptori,
  • toplotnu - termoreceptori,
  • hemijsku – hemoreceptori, a
  • svetlosnu draž - fotoreceptori

Prema tome razlikuje se nekoliko grupa čulnih organa: čulni organi za mehaničke draži (čulo dodira i pritiska, čulo sluha i ravnoteže), čulni organi za promene temperature (receptori za toplo i hladno), čulni organi za hemijske draži (čula mirisa i ukusa) i čulo vida (prima svetlosne draži).

Osim prema vrsti draži koju primaju, čulni organi se mogu razlikovati i prema mestu gde se nalaze u našem organizmu. U koži se nalaze čulni organi kojima osećamo toplotu (najviše na usnama i licu) ili hladnoću (najviše na leđima, gudima i oko struka). Koža na jagodicama prstiju, dlanovima, vratu i usnama bogato je snabdevena nervnim završecima ili telašcima kojima osećamo dodir i pritisak. Osim toga u koži i sluzokoži se nalaze i posebni nervni završeci za osećaj bola. U unutrašnjim organima (bubrezi, creva, krvni sudovi i sl) nalaze se receptori koji primaju draži o promenama u radu tih organa, njihovom istezanju. Mišići, njihove tetive  i zglobovi sadrže receptore pomoću kojih se određuje položaj tela u prostoru, vrsta i brzina pokreta. Pored toga, glava predstavlja deo u kome su smeštena čulo mirisa, ukusa, vida kao i čulo sluha i ravnoteže.

Čulo mirisa

Receptori čula mirisa smešteni su duboko u sluzokoži gornjeg dela nosne duplje. Miris imaju isparljive materije  čije sitne čestice dospevaju u vlažnu sluzokožu nosne duplje i tu se rastvaraju. Receptor za miris je u obliku štapića koji na jednom kraju ima treplje, a drugim krajem se nastavlja na osećajni nerv. Rastvorene mirisne čestice nadražuju treplje mirisnih ćelija i taj nadražaj se osećajnim nervom prenosi do mozga. Osetljivost mirisnih ćelija se smanjuje negativnim uticajem prašine i prehlade. Kada smo prehlađeni, nos je prepun sluzi pa mirisne čestice ne dopiru dovoljno duboko da bi dospele do receptora.

Čulo ukusa

Receptori ukusa na različitim delovima jezika


Čulne ćelije za ukus se nalaze u kvržicama jezika koje liče na bradavice. Kvržice se najbolje uočavaju na vrhu, ivicama i dnu jezika, a ima ih i u usnoj duplji i ždrelu. Kada hrana dospe u usnu duplju prvo se pomoću pljuvačke rastvara pa tek u tako rastvorenom stanju deluje na receptore za ukus. Čovek razlikuje četiri osnovna ukusa: slatko, slano, kiselo i gorko. Za svaki od ovih ukusa postoje posebni receptori raspoređeni na određenim delovima jezika. Vrh jezika je naročito osetljiv za slatko, njegove ivice za za kiselo, dno jezika za gorko, dok receptora za slano ima po čitavoj površini jezika.

Vise-podataka2.jpg
Za više podataka pogledati Čulo vida čoveka



Vise-podataka2.jpg
Za više podataka pogledati Čulo sluha i ravnoteže čoveka



Zanimljivosti.jpg
Zanimljivosti
  • Pri jakom udarcu u oko dolazi do toga da vidimo svetlost (vidimo ''svice''). Udarac nije odgovarajuća draž za čulo vida, a ipak se javlja osećaj svetlosti. Svaki nadražaj se iz oka prenosi istim putem do istog mesta u kori velikog mozgu, tzv. vidne zone.
  • Ne postoje receptori koji su se usavršili za primanje bolnih draži. Bol može izazvati bilo koja draž koja je jača nego što je normalno. Receptora za bol ima više na površini tela nego u njegovoj unutrašnjosti. Zbog toga je određivanje tačnog mesta bola mnogo bolje na koži nego u unutrašnjim organima. U unutrašnjim organima može doći do osećaja bola u potpuno drugim delovima tela. Tako pri oboljenju srca bol se javlja u levom ramenu i ruci.
  • Ukupna površina mirisne oblasti u obe šupljine nosa kod čoveka iznosi oko 5 cm². Pored mirisnih, receptori u nosu su osetljivi i na druge vrste čestica u vazduhu. Kod ljudi se javlja alergija na udisanje polena nekih biljaka, prašine, peruti kože pasa i mačaka i dr. Tada sluzokoža nosa otekne i luči sluz, slično kao kod kijavice.
  • Bez obzira da li je miris prijatan ili nije, na njega se brzo navikavamo, osim ako mirisna materija ne izaziva bol. Receptori za miris se brzo prilagođavaju pa se osećaj mirisa gubi ako se količina mirisnih čestica u vazduhu ne poveća. Međutim, ako se u vazduhu pojavi novi miris, receptori ga odmah primaju i mozak se obaveštava o njemu. Upravo to je razlog našeg brzog navikavanja na mirise.
  • Ne možemo da osetimo miris ako nam je sluzokoža nosa suva. Teže osećamo miris kada nam je nos prepun sluzi, kada smo prehlađeni.
  • Kada se nešto potpuno suvo stavi na jezik, njegov ukus se ne oseća.
  • Kada imamo kijavicu, svaka hrana je bljutava iako čulo ukusa potpuno normalno radi. Ako stisnemo nos, manje osećamo neki neprijatan ukus. Mnogi osećaji za koje nam se čini da dolaze iz čula ukusa potiču u stvari iz čula mirisa. Prilikom gutanja i žvakanja hrane miris stiže iz usne duplje do receptora u nosu. Čulo mirisa doprinosi čak 80% ukupnom doživljaju prilikom uzimanja hrane.
  • Vek trajanja receptora za ukus je 10 dana posle čega se stvaraju novi. receptori za miris imaju nešto duži vek trajanja, oko dva meseca.
Literatura.jpg
Literatura
    • Ćurčić, B: Razviće životinja, Naučna knjiga, Beograd, 1990.
    • Hale. W, G, Morgham, J, P: Školska enciklopedija biologije, Knjiga-komerc, Beograd
    • Kalezić, M: Osnovi morfologije kičmenjaka, ZUNS, beograd, 2001
    • Mariček, Magdalena, Ćurčić, B, Radović, I: Specijalna zoologija. naučna knjiga, Beograd, 1986
    • Milin J. i saradnici: Embriologija, Univerzitet u Novom Sadu, 1997.
    • Pantić, V:Biologija ćelije, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 1997.
    • Pantić, V: Embriologija, Naučna knjiga, beograd, 1989.
    • Popović S: Embriologija čoveka, Dečije novine, Beograd, 1990.
    • Trpinac, D: Histologija, Kuća štampe, Beograd, 2001.
    • Šerban, M, Nada: Pokretne i nepokretne ćelije - uvod u histologiju, Savremena administracija, Beograd, 1995.