Centrozom

Struktura centriole

Centrozom je ćelijska struktura koja se sastoji od para centriola obično u blizini jedra. Centrozom je otkrio 1883.g. Edouard Van Beneden , a kasnije 1888.g. ga je opisao i dao mu ime Theodor Boveri. Sve više naučnih radova ukazuje na njihov značaj za pokretanje S faze ćelijskog ciklusa kao i za obavljanje citokineze.

Centriole su postavljene pod pravim uglom jedna u odnosu na drugu. Utisnute su u amorfnu masu koja se sastoji više od 100 različitih proteina i naziva pericentriolarni matriks. Centriole se dupliraju u toku S faze interfaze ćelijskog ciklusa, tako se od jednog para obrazuje dva para centriola. Na početku mitoze (u profazi) parovi centriola se razilaze na suprotne polove ćelije i predstavljaju oragnizatore deobnog vretena. Deobno vreteno je odgovorno za pravilno razdvajanje i raspodelu hromozoma u kćerke ćelije tokom deobe.

Građa

Centriole su strukture koja nemaju membranu. Nisu prisutne u ćelijama biljaka i jajnim ćelijama sisara (čoveka). Centriola ima oblik cilindra čiji je zid izgrađen od 9 grupa po 3 mikrotubule (mikroskopski sitne cevčice) – vidi sliku. Uloga centriola je u organizaciji deobnog vretena koje omogućava kretanje hromozoma za vreme ćelijske deobe.

Organizacija deobnog vretena

Po par centriola (centrozom) nalaze se na suprotnim polovima deobnog vretena i iz njih izrastaju mikrotubule koje će nagraditi vlakna deobnog vretena.

Tipovi mikrotubula

Razlikuju se četiri vrste ovih vlakana, mikrotubula koja polaze iz centrozoma:

• kratka, kinetohorna koja se pružaju od polova ka ekvatoru gde se vezuju za kinetohore sestrinskih hromatida hromozoma.
• duga, međupolarna koja se pružaju od jednog do drugog pola i ne vezuju se za hromozome već se na ekvatoru ćelije preklapaju; nalaze se između i oko konetohornih;
• astralna koja su zrakasto raspoređena, šire se oko centrozoma ka ćelijskoj membrani
• krajem telofaze u ćeliji zaostaju samo mađupolarne, preklapajuće mikrotubule koje se odvajaju od centrozoma i zaostaju na ekvatoru ćelije gde se u nivou ćelijske membrane počinje da obrazuje akto-miozinski kontraktilni prsten.

Treplje i bičevi

Poprečni presek treplji - građa

Građu sličnu centriolama imaju cilije (treplje) i flagele (bičevi) – dugačke, tanke strukture koje polaze sa površine mnogih eukariotskih ćelija i pokrivene su ćelijskom membranom. Građa im je ista, a razlikuju se samo u dužini – flagele su duže. (Prokarioti takođe imaju flagele ali drugačije strukture.) Pomoću njih se kreću jednoćelijski organizmi (bičari i trepljari među protistima) kao i spermatozoidi mnogih životinja pa i čoveka. U osnovi svake cilije i flagele je bazalno telašce koje ima isti prečnik kao i cilija ili flagela. Treplje i bičevi izrastaju iz bazalnog telašca tako što se sastoje od 9 grupa po 2 mikrotubule koje formiraju cilindar, a u njegovom centru se nalazi još dodatni par mikrotubula. Par centralnih mikrotubula daje trepljama bilateralnu simetriju u čemu se razlikuju od centriola koje su bez tog para i radijalno su simetrične.

Za više podataka pogledati Treplje

Literatura

• Šerban, M, Nada: Ćelija - strukture i oblici, ZUNS, Beograd, 2001
• Grozdanović-Radovanović, Jelena: Citologija, ZUNS, Beograd, 2000
• Pantić, R, V: Biologija ćelije, Univerzitet u Beogradu, beograd, 1997
• Diklić, Vukosava, Kosanović, Marija, Dukić, Smiljka, Nikoliš, Jovanka: Biologija sa humanom genetikom, Grafopan, Beograd, 2001
• Petrović, N, Đorđe: Osnovi enzimologije, ZUNS, Beograd, 1998.

Snežana Trifunović, dipl. biolog

Tekst nije završen - radovi su u toku