Fenilketonurija

Fenilketonurija je nasledna bolest iz grupe enzimopatija kao posledica poremećaja metabolizma aminokiselina. Prvi je genetski poremećaj za koji je 1953. Džervis dokazao da je uzrokovan nedostatkom određenog enzima. 1960. godine je Dr. Robert Guthrie (Robert Gutrije), čiji je sin imao ovu bolest, pronašao metodu kojom se tri dana posle rođenja bebi može otkriti povišena količina fenilalanina u krvi.

Gutrijeove kartice za uzimanje uzorka krvi iz pete novorođenčeta

Autozomno-recesivno nasleđivanje kada su oba roditelja zdravi, heterozigotni prenosioci: r- recesivan mutirani alel; R- dominantan alel

Genetika

Nasleđuje se po autozomno-recesivnom tipu. Mutirani gen, smešten na hromozomu12, odgovoran je za ovo oboljenje. U njemu se mogu naći različiti tipovi mutacija (alelska heterogenost). Žena koja ima fenilketonuriju u braku sa zdravim muškarcem (nije heterozigotni prenosilac ovog recesivnog gena), dobiće dete koje je heterozigotnog genotipa i prema tome bi trebalo da bude zdravo. Međutim, može se desiti da dete oboli usled toga što fenilalnin iz krvi majke (ako nije regulisana njegova količina) preko placente pređe u krv ploda i izazove oštećenja. To predstavlja primer kako faktor spoljašnje sredine (fenilalnin iz krvi majke) može da izazove istu bolest kao i muracija gena, odnosno, primer je fenokopije.

U braku zdravih roditelja koji su heterozigotni prenosioci, postoji mogućnost rađanja obolelog deteta. Heterozigotni prenosioci imaju jedan dominantan alel što je sasvim dovoljno za sintezu enzima te su takve osobe zdrave. Međutim, takve osobe recesivan alel mogu preneti na svoje dete. Kod obolelog deteta se recesivne mutacije nađu u paru (homozigot) te se enzim ne sintetiše i bolest ispoljava.

Za više podataka pogledati Autozomno-recesivno nasleđivanje

Mutacije gena

Mutacije u genu PAH uzrokuju fenilketonuriju. Taj gen sadrži uputstva za sintezu enzima fenilalanin hidroksilaze. Kada mutacija u tom genu dovodi do ozbiljnog smanjenja ili potpunog nedostatka enzima, posledica toga je najteži oblik bolesti, klasična fenilketonurija. Mutacije PAH gena koje omogućavaju enzimu da zadrži neku aktivnost rezultitraju u blažim oblicima bolesti.

Mutacije i u drugim genima mogu uticati na težinu bolesti, ali se o njima malo zna.

Fenotip obolele osobe

Nastaje kao posledica nedostatka enzima fenilalanin hidroksilaze koji aminokiselinu fenilalanin pretvara u tirozin. Zbog tog nedostatka dolazi do nagomilavanja fenilalanina u krvi (hiperfenilalaninemija) što utiče na nervni sistem dovodeći do mentalne zaostalosti. Nervne ćelije u mozgu su posebno osetljive na nivo fenilalanina pa njegov povišen nivo može izazvati oštećenje mozga.

Znaci i simptomi bolesti mogu da variraju od blagih do teških. Najteži oblik poznat je kao klasična fenilketonurija. Novorođenčad sa ovim oblikom bolesti izgledaju normalno sve do starosti od nekoliko meseci. Bez određenog tretmana ostaju trajno oštećenih intelektualnih sposobnosti (mentalna zaostalost), zaostaju u razvoju. Imaju specifičan miris koji podseća na buđ ili miševe kao posledicu viška fenilalanina u telu. Pošto se fenilalanin ne pretvara u tirozin, smanjuju se količine tirozina. Smanjenjem količine tirozina smanjuje se i količina sintetisanog melanina pa deca obolela od ove bolesti obično imaju svetlu kosu i oči. Takođe, pigmentisani delovi mozga, koji su kod zdravih osoba normalne pigmentacije (npr. substancia nigra), kod obolelih od fenilketonurije ostaju bez melanina.

Osobe sa blažim oblicima bolesti, nazivaju se varijante fenilketonurije, imaju manji rizik od oštećenja mozga.

Lečenje

Ova bolest se može sprečiti ako se novorođenčetu uvede ishrana sa minimalnom količinom fenilalanina. Zato je jako važno da se bolest što ranije otkrije pa je u programu obaveznog skrininga. Skriningom se analizira količina fenialanina u kapi krvi uzete iz pete novorođenčeta na tzv. Gutrijeovim karticama. Posle izvršene dijagnostike bolesti odmah se preduzima lečenje, izbacivanje hrane koja sadrži fenilalanin.

Literatura

• Dumanović, J, marinković, D, Denić, M: Genetički rečnik, Beograd, 1985.
• Kosanović, M, Diklić, V: Odabrana poglavlja iz humane genetike, Beograd, 1986.
• Lazarević, M: Ogledi iz medicinske genetike, beograd, 1986.
• Marinković, D, Tucić, N, Kekić, V: Genetika, Naučna knjiga, Beograd
• Matić, Gordana: Osnovi molekularne biologije, Zavet, Beograd, 1997.
• Prentis S: Biotehnologija, Školska knjiga, Zagreb, 1991.
• Ridli, M: Genom - autobiografija vrste u 23 poglavlja, Plato, Beograd, 2001.
• Švob, T. i sradnici: Osnovi opće i humane genetike, Školska knjiga, Zagreb, 1990.
• Tatić, S, Kostić, G, Tatić, B: Humani genom, ZUNS, Beograd, 2002.
• Turnpenny, P, Ellard, S (2009): Emerijevi osnovi medicinske genetike, Datastatus, Beograd
• Tucić, N, Matić, Gordana: O genima i ljudima, Centar za primenjenu psihologiju, Beograd, 2002.

Snežana Trifunović, dipl. biolog