Glavonošci

• Taksonomija:
• carstvo: Animalia
• tip: Mollusca
• klasa: Cephalopoda (Cuvier, 1797)

Glavonošci (lat. Cephalopoda) je drevna i veoma uspešna grupa mekušaca kojoj pripadaju poznate sipe, lignje i hobotnice. To su najinteligentniji i najveći mekušci sa adaptacijama za kretanje, predatorstvo, kamuflažu i komunikaciju. Imaju složeno ponašanje i sposobnost učenja putem iskustva. Karakteriše ih bilateralna simetrija, a od stopala se kod njih obrazuju ručice i mišićni levak. Većina glavonožaca ima redukovanu ili sasvim zakržljalu ljušturu, koja kao rudiment postoji u unutrašnjosti tela (npr. sipina kost). Jedini oblik sa spoljašnjom, spiralnom ljušturom je nautilus za koga se smatra da je star oko 350 miliona godina .

Pripadaju im mekušci koji žive isključivo u morima u svetu. Većina glavonožaca su pokretni i istovremeno najveći i najinteligentniji među mekušcima. Predstavljaju jednu od najnaprednijih grupa među beskičmenjacima. Prvi put su se pojavili pre oko 500 miliona godina, u gornjem kambijumu. Za njih se vezuju različite legende i priče širom sveta.

Morfologija

Njihovo telo je građeno od:

• glave, na kojoj se nalaze ručice sa pijavkama koje opkoljavaju usni otvor i mišićni levak (infundibulum); voda koja ulazi u plaštanu duplju kroz otvor, koji se nalazi u predelu vrata, izbacuje se naglo kroz levak što dovodi do kretanja na mlazni pogon; ovakav način kretanja je karakteristično za ovu grupu životinja; sa strane glave leži par krupnih očiju
• vratni region je uzani deo koji odvaja glavu od trupa i za njega se prikopčava plašt
• trupa, koji je obavijen plaštom i u kome je utrobna kesa sa unutrašnjim organima.

Stopalo, inače pristutno kod dugih mekušaca poput puževa i školjki je kod glavonožaca transformisano u ručice ili pijavke (tentakule), raspoređene oko usnog otvora i levak, koji se otvara u plaštanu duplju.

Kretanje

Na leđnoj strani plašt je srastao sa trupom, a na trbušnoj obrazuje plaštanu duplju. U ovu duplju preko otvora, koji se nalazi na sredini vratnog dela, voda ulazi u plaštanu duplju. Pri kretanju na mlazni pogon, voda ulazi kroz taj otvor u plaštanu duplju, zatim se mišići kontrahuju, otvor se zatvara i voda pod pritiskom izlazi kroz levak brzinom i do 32 km/h. brzina kretanja sipe prevazilazi brzinu kretanja mnogih vrsta riba. Sipa može da se podigne i na 1,5 m iznad površine vode i tako pobegne predatorima delfinima, ajkulama i sl. Dešava se da tokom letenja upadne u ribarske čamce ili da bude pojedena od strane albatrosa koji se njome hrane.

Ljuštura

Jedna od najuočljivijih razlika u telesnoj organizaciji glavonožaca jeste prisustvo ili odsustvo spoljašnje ljušture. Grupi bez spoljašnje ljušture pripadaju sipe, lignje i hobotnice. Oni imaju unutrašnju, rudimentiranu ljušturu od krečnjaka, hrskavice, hitina ili je ljuštura potpuno odsutna. Jedini oblik sa spoljašnjom, spiralnom ljušturom je nautilus.

Čulo vida

Predstavljanje glavonožaca ne bi bilo potpuno bez opisa njihovog čula vida. Njihove oči su parne, složene kao i oči kičmenjaka iako međusobno nisu homologi organi. U odnosu na veličinu tela njihove oči su velike i postavljene bočno na glavi. Imaju dužicu, zenicu i sočivo dok rožnjača nije obavezni deo oka. Hobotnice su jedini glavonošci čije je oko potpuno zaštićeno rožnjačom, dok su oči sipa i lignji bez te zaštite i u direktnom su kontaktu sa morskom vodom. Dužica je različite morfologije kod hobotnica, lignji i sipa. Kod hobotnica je otvor dužice pravougaonog oblika, kod sipa je oblika slova W, dok je kod lignji okrugao. Oko nautilusa je mnogo jednostavnije. Njegovo oko se nalazi se na dršci, nema sočivo i ima jako malu dužicu (1-2 mm). Otvor se može širiti i skupljati, daje lošu sliku predmeta i verovatno se koristi samo za detekciju svetlosti.

Ručice (pipci) i pijavke

Broj ručica oko usnog otvora je 8, 10 ili više. Ručice su mišićni i jako pokretljivi organi, koji po unutrašnjoj površini imaju pijavke.

Veličina tela

Veličina tela se kreće od nekoliko cm do preko 20 m. Najveći glavonožac je gigantska lignja (Mesonychoteuthis hamiltoni) koja može biti dugačka do 21 m (duža od gradskog autobusa!), a ujedno je, posle nekih kitova, i najveća morska životinja. Najmanji glavonožac je pigmejska lignja Idiosepius notoides koja je veličine nokta.

Mehanizmi odbrane

Prvi korak u odbrani od predatora je svakako sposobnost mimikrije i odličnog uklapanja u okolinu čime postaju nevidljivi za neprijatelja (hobotnice su u tome posebno vešte). Ako ipak budu otkrivene, onda se uključuju i drugi mehanizmi odbrane. Mnoge vrste među glavonošcima imaju mastiljavu kesu iz koje, u slučaju kada se osete ugroženima, izbacuju crno obojeni pigment melanin kojim zamagljuje pogled predatoru. Osim pigmenta mastilo sadrži i materije koje blokiraju čulo mirisa predatora te mu otežava pronalaženje hobotnice.

Osim toga, telo mekušaca je meko i elastično pa se oni mogu uvući u različite tunele i pećine i tu sakriti. Kada sve navedeno nije uspelo da odbrani životinju od predatora, glavonožac može da odbaci pipak i oslobodi se napadača. Izgubljeni pipak se kasnije vrlo uspešno obnovi (regeneracija). Takođe, brane se ujedom i lučenjem otrovne pljuvačke koja uglavnom služi da parališe plen ali može da posluži i za odbranu.

Promena boje tela - mimikrija

Mimikrija indonežanske vrste Thaumoctopus mimicus

U telesnom zidu glavonožaca nalaze se hromatofore, pigmentne ćelije za koje su pričvršćeni specijalizovani mišići. Kontrakcijama i opuštanjem tih mišića hromatofore se šie i zaokrugljuju, što omogućava brzu promenu boje i oblika tela. Hromatofore su gusto skoncentrisane pa ih na površini tela veličine gumice na olovci može biti i do 200. Zahvaljujući kontrakcijama i opuštanju različito obojenih hromatofora, koje oslobađaju različitu količinu pigmenta (crnog, crvenog, žutog, plavog, naranžastog) ove životinje mogu jako brzo da promene boju tela, da potamne ili posvetle čime postižu kamuflažu, uklapanje u okolinu ili imitiraju druge životinje (mimikrija). Sipa (Sepia vulgaris) brzo menja boju prilagođavajući se okolini u kojoj živi, dok lignja (Loligo vulgaris) menja boju kada je uznemirena. Mnoge vrste koje žive na velikim dubinama imaju sposobnost luminiscencije, proizvode svetlost ili samostalno ili uz pomoć simbiotskih bakterija.

Najinteresantija hobotnica sa sposobnošću mimikrije je svakako vrsta otkrivena ranih 90 - tih godina XX veka u Indoneziji, Thaumoctopus mimicus. To je mala hobotnica, dužine oko 60 cm sa pipcima dugačkim oko 25 cm i njena prirodna boja je svetlo braon-bež. Sposobnost mimikrije ove hobotnice je zaista impresivna: može da imitira izgledom oko 15 različitih životinja zavisno od toga da li treba da se promenom oblika i boje tela uklopi u okolinu i sakrije od predatora ili da ga uplaši i otera. Kada se brani od riba onda dobija izgled morske zmije koja je najčešći predator riba. Tada uvlači sve pipke osim dva koje pomera slično kretanju zmije. osim morske zmije, ova hobotnica može da imitira morske zvezde, puževe, meduze i dr. (videti video)

Vredi pogledati

Kako menja boju i oblik tela vrsta Thaumoctopus mimicus video Thaumoctopus mimicus

Razmnožavanje

Sa izuzetkom nekoliko vrsta, glavonošci su odvojenih polova. Muški polni sistem se sastoji od testisa od kojih polaze jako izuvijani kanalići do vezikule (vezikula seminalis) u kojoj se obrazuju spermatofore (paketići slepljenih spermatozoida). Ženski polni sistem sastoji se od jajnika (ovarijum) od kojih polazi jedan ili dva jajovoda. Polni odvodi se kod oba pola izlivaju u plaštanu duplju pa sazrele polne ćelije tu dospevaju. Oplođenje je unutrašnje, odvija se u plaštanoj duplji.

Jedna ili više od ručica mužjaka, hektokotilizovane ručice, prilagođena je za kopulaciju. Mužjak te ručice uvlači u spostvenu plaštanu duplju i zahvata spermatofore a zatim ih uvlači u plaštanu duplju ženke (akt kopulacije) u kojoj su jajne ćelije. Posle upijanja vode u spermatoforama se aktivira neki mehanizam kojim se spermatozoidi rasprše po jajnim ćelijama i oplode ih. Oko oplođenih jajnih ćelija nidamentalne žlezde izluče čvrsu ljušturu. Ženke polažu oplođena jaja pojedinačno (kod Sepia) ili u grupama (Loligo, Octopus). Ženke hobotnica vode brigu o položenim jajima. Razviće je direktno (bez larvenih stupnjeva), z jaja se izlegu mladi.

Hektokotilizovana ručica (hektokotilus) može da se otkine i duže vreme provede u plaštanoj duplji ženke. Čuveni prirodnjak Džordž Kuvije je 1829, prvi put uočio i opisao hektokotilus kod hobotnice iz roda Argonauta ali je mislio da je to neki parazitski crv i nazvao ga je Hectocotylus octopodis. Kada je utvrđeno da je parazitski crv u stvari specijalizovana ručica mužjaka, naziv hektokotilus je ostao, ali je njegov smisao promenjen u značenje ručice kojom mužjaci unose spermatofore u telo ženke.

• parenje hobotnica

Fosili

Poznato je oko 17.000 fosilnih vrsta u odnosu na 800 određenih živih vrsta. Procvat ova grupa beskičmenjaka doživljava u paleozoiku (između ordovika i trijasa) kada su neke vrste dostizale dužinu od skoro 10 m. Paleontolozi su fosilne glavonošce svrstali u tri grupe (klade)

• Endoceratoidea,
• Actinoceratoidea,
• Bactritoidea

Podela

Prema broju ručica glavonošci se označavaju kao:

• oktopodi (Octopoda), među kojima je najpoznatiji rod hobotnica (Octopus) čiji predstavnici su među najvećim beskičmenjacima
• dekapodi (Decapoda), čiji poznatiji rodovi su sipa (Sepia) i lignja (Loligo).

Klasifikacija

1. potklasa Nautiloidea

• redovi:
• †Plectronocerida
• †Ellesmerocerida
• †Actinocerida
• †Pseudorthocerida
• †Endocerida
• †Tarphycerida
• †Oncocerida
• †Discosorida
• Nautilida, jedini recentan red u ovoj potklasi
• †Orthocerida
• †Ascocerida
• †Bactritida

2. potklasa †Ammonoidea (izumrla)

• †Goniatitida
• †Ceratitida
• †Ammonitida

3. potklasa Coleoidea:

• redovi:
• †Belemnoidea
• †Aulacocerida
• †Belemnitida
• †Hematitida
• †Phragmoteuthida
• Neocoleoidea
• Sepiida
• Sepiolida
• Spirulida
• Teuthida
• Octopoda
• Vampyromorphida

Literatura

• Biblioteka Planeta Zemlja i život na njoj, Čovek i životinjski svet,ZUNS i Srpsko biološko društvo, Beograd, 1987.
• Dogelj, V,A: Zoologija beskičmenjaka, Naučna knjiga, beograd, 1971.
• Krunić, M: Zoologija invertebrata 1, Naučna knjiga, Beograd, 1977.
• Krunić, M: Zoologija invertebrata 2, Naučna knjiga, Beograd, 1979.
• Mariček, Magdalena, Ćurčić, B, Radović, I: Specijalna zoologija, Naučna knjiga, Beograd, 1986.
• Matoničkin, I, Habdija, I, Primc - Habdija, B: Beskralješnjaci - bilogija nižih avertebrata, Školska knjiga, Zagreb, 1998.
• Marcon, E, Mongini, M: Sve životinje sveta, IRO Vuk Karadžić, Beograd, 1986.
• Radović, I, Petrov, Brigita: Raznovrsnost života 1 - struktura i funkcija, Biološki fakultet Beograd i Stylos *Novi Sad, Beograd, 2001.
• Ratajac, Ružica: Zoologija za studente Poljoprivrednog fakulteta, PMF u Novom Sadu i MP Stylos Novi Sad, 1995.
• Petrov, Brigita, Radović, I,Miličić, Dragana, Petrov, I: Opšta i sistematska zoologija (praktikum), Biološki fakultet, Beograd, 2000
• 1000 čuda prirode (2006), Reader's Digest, Mladinsk knjiga, Beograd

Snežana Trifunović, dipl. biolog