Hormoni

Hormoni su grupa hemijskih materija koje učestvuju u fiziološkoj regulaciji metaboličkih procesa u ćeliji , delujući u malim količinama. (Naziv potiče od grčke reči horman koja znači pokrenuti, podsticati, dražiti.) Deluju samo na metaboličke procese koji se dešavaju u ćeliji i njenim delovima, utiču na njene funkcije kao i na transport materija kroz ćelijsku membranu. Najbolje su proučeni hormoni kičmenjaka, posebno sisara, ali se zna da su biohemijski procesi vezani za rast, razmnožavanje i razviće beskičmenjaka regulisani hormonima.

Biljke, takođe, stvaraju hormone, tzv. biljni hormoni ili fitohormoni koji regulišu ćelijski metabolizam, rast, razviće, klijanje, cvetanje i dr.

Hormoni su otkriveni i kod najjednostavnijih višećelijskih životinja, jednoćelijskih životinja kao i kod mikroorganizama što ukazuje na činjenicu da oni imaju izvesnu ulogu u komunikacijama među ćelijama.

Zajedničke osobine hormona

Kod sisara se stvaraju u endokrinim žlezdama i izlučuju u krv. Hormoni se oslobađaju, pošto ove žlezde nemaju izvodne kanale, u krv, limfu ili cerebrospinalnu tečnost i na taj način dospevaju do ciljnih tkiva, organa (tkiva mete ili target tkiva, organi ) na koje deluju pa se otuda nazivaju i hemijskim glasnicima. Pored endokrinih organa hormone, odnosno, neuro-hormone luče i neke nervne ćelije – neurosekretorne ćelije.

Svaki hormon deluje na određena tkiva i organe na čijim se ćelijama nalaze se specifični molekuli, receptori. Hormoni prepoznaju receptore, reaguju sa njima na specifičan način i tako ostvaruju dejstvo na samu ćeliju.

Deluju u veoma niskim koncentracijama, najčešće manjim od 10^-8.

Relativno brzo se raspadaju u tkivu pa je neophodno da se neprekidno izlučuju da bi se održala njihova efektivna koncentracija u krvi.

Malog su molekula što im omogućava prolazak kroz zidove kapilara i ćelijsku membranu.

Nisu specifični za vrstu tako da se hormoni jedne vrste mogu davati drugoj što ima poseban značaj u terapiji bolesti čoveka. Hormonski preparati dobijeni iz žlezda svinja, govečeta ili drugih životinja mogu se davati čoveku.

Podela hormona prema hemijskoj građi

Klasična podela hormona zasniva sa na njihovoj hemijskoj strukturi, na osnovu koje se grupišu u:

1. polipeptide i proteine (tzv. proteohormoni), pripadaju im:

• hormoni hipotalamusa
• hormoni adenohipofize
• hormoni pankreasa
• hormoni paraštitne žlezde: parathormon, kalcitonin
• neki tkivni hormoni
• veliki broj neuropeptida u nervnim strukturama beskičmenjaka

2. derivate sterola - steroidne hormone:

• hormoni kore nadbubrežne žlezde: kortizol, kortikosteron, aldosteron i dr.
• muški seksualni hormoni (androgeni): testosteron i dihidrotestosteron
• ženski polni hormoni: estrogen i progesteron.

3. derivate aminokiselina:

• hormoni štitne žlezde: tiroksin, trijodtironin
• hormoni srži nadbubrežne žlezde: adrenalin i noradrenalin

Sinteza hormona

Proteinski i polipeptidni hormoni sintetišu se kao i ostali proteini u endoplazminom retikulumu u vidu preprohormona koji se, zatim, prerađuje u prohormon i skladišti u Goldžijevom aparatu. Iz njega se kao odgovor na određeni nadražaj procesom egzocitoze izlučuje hormon.

Steroidni hormoni se sintetišu u mitohondrijama i endoplazmatskom retikulumu iz holesterola i acetil-CoA preko niza međuproizvoda koji i sami deluju kao hormoni.

Literatura

• Davidović, Vukosava (2003): Fiziologija I, ZUNS, Beograd
• Petrović, M. V. (1991): Uporedna fiziologija (I deo), ZUNS, Beograd

Tekst nije završen - radovi su u toku