Imunološke reakcije
Imunološke, odbrambene reakcije se podstiču i odigravaju u organizmu pri kontaktu sa nekim za njega stranim telom. Materije koje izazivaju te odbrambene reakcije nazivaju se antigeni. Organizam reaguje na antigene stvaranjem odgovarajućih antitela.
Sadržaj
Antigeni
Antigeni su u 99% slučajeva proteini, mada mogu biti i nukleinske kiseline, polisaharidi i neki složeni lipidi. Oni mogu činiti deo bakterija ili virusa ili mogu biti toksini (otrovi koje ispuštaju ti strani organizmi). Neki antigeni su u telu prisutni od rođenja, npr. oni koji određuju krvne grupe ABO i Rh sistema i tkivni antigeni. Sopstvene belančevine nemaju odlike antigena, ali ako se belančevine jedne osobe unesu u drugu osobu, nastaju imunološke reakcije. Imunološke reakcije u slučaju pogrešne transfuzije krvi mogu biti vrlo teške.
Antitela
Antitela su proteini iz grupe imunoglobulina i produkuju ih B-limfociti. Molekul imunoglobulina sačinjavaju četiri polipeptidna lanca: dva ista teška (duža) i dva ista laka lanca (otprilike su duplo kraći od teških lanaca). Teški i laki lanci su spojeni disulfidnim (S-S) i kovalentnim vezama obrazujući Y formaciju. Svaki teški i laki lanac se sastoji od konstantnog regiona i varijabilnog regiona . Varijabilni region sadrži aminokiseline čiji je redosled specifičan za određeni antigen, što znači da se tim delom antitelo vezuje za antigen. Sastav aminokiselina u konstantnom regionu isti je za sva antitela koja pripadaju istoj klasi (vrsti) pa se prema njemu i vrši podela na klase. Postoji pet glavnih klasa imunoglobulina – IgG, IgM, IgA, IgD i IgE.
Imunogenetika
Sinteza teških i lakih lanaca antitela je pod kontrolom gena. Svaki polipeptidni lanac imunoglobulina kontrolišu dva različita gena: gen V (za varijabilni deo) i gen C (za konstantni deo). Prema tome, genetička kontrola sinteze lanaca imunoglobulina odstupa od opšteg shvatanja jedan gen – jedan polipeptidni lanac, već se ostvaruje po principu dva gena – jedan polipeptidni lanac.
Mehanizam imunoloških reakcija
Uloga humoralnog imuniteta sastoji se u sintezi antitela (imunoglobulina) sposobnih da se sjedine sa antigenima koji su izazvali njihovo obrazovanje i da ih, u krajnjem ishodu, odstrane. Ukoliko neki mikroorganizam ili stana materija dospe u organizam, ona deluje kao antigen i izaziva stvaranje antitela. Na ćelijskoj membrani B-limfocita nalazi se jedan receptorni protein koji se vezuje za antigen. Taj kontakt aktivira B-limfocite da se dele na brojne ćelije. Novonastale ćelije luče antitela koja su specifična za taj antigen i ista su kao receptorni protein na membrani B-limfocita. Antitela se vezuju za antigen pri čemu se stavara kompleks antigen-antitelo koji vrši razaranje ili neutralizaciju antigena. Deo antitela koji je odgovoran za vezivanje sa antigenom je aktivni centar i nalazi se na varijabilnom delu teškog lanca. Tako antigen koji uđe u ćeliju igra ulogu kalupa prema kome se proizvodi određeno antitelo.
Reakcije antigen-antitelo
Za svaki antigen stvara se odgovarajuće antitelo koje deluje na jedan od niza različitih načina:
- neutralizacijom deluju antitoksini na toksine tako što se stvori kompleks kojim se sve toksične grupe blokiraju antitelom;
- aglutinacijom antitela se vezuju za površinu bakterija i virusa i dovode do njihovog slepljivanja (aglutinacije); i eritrociti mogu da aglutiniraju ako se unesu u organizam druge osobe (vidi krvne grupe);
- lizom antitela rastvaraju membranu bakterija čime one postaju bezopasne.
- Babskij, E,B, Zubkov, A,A, Kosickij, G, I, Hodorov, B, I. (1971): Fiziologija čoveka, Naučna knjiga, Beograd
- Nikolič, B.(1991) : Osnovi fiziologije čoveka, Medicinska knjiga, Beograd- Zagreb
- Petrović, M. V. (1991): Uporedna fiziologija (I deo), ZUNS, Beograd
- Petrović, Jelena, Crkvenjakov, R, Kojić, Milka, Savić, Ana (1980): Biohemija i molekularna biologija sa praktikumom (za IV raz. usmerenog obrazovanja), Naučna knjiga, Beograd
- Tadžer, I (1976): Opšta patološka fiziologija, Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb
