Razlika između izmena na stranici „Imunološki sistem”

Izvor: Bionet Škola
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Red 41: Red 41:
 
·        '''lizom''' antitela rastvaraju membranu bakterija čime one postaju bezopasne.
 
·        '''lizom''' antitela rastvaraju membranu bakterija čime one postaju bezopasne.
  
{{Više podataka}}
+
{{Više podataka|Imunogenetika krvnih grupa}}
  [[Imunogenetika krvnih grupa]]{{Literatura}}
+
  {{Literatura}}
  
 
*Babskij, E,B, Zubkov, A,A, Kosickij, G, I, Hodorov, B, I. (1971): Fiziologija čoveka, Naučna knjiga, Beograd
 
*Babskij, E,B, Zubkov, A,A, Kosickij, G, I, Hodorov, B, I. (1971): Fiziologija čoveka, Naučna knjiga, Beograd

Izmena na datum 23. avgust 2019. u 18:00


Definicija.jpg
Ukratko

Odbrambeni ili imunološki sistem kičmenjaka ima osnovnu ulogu da prepozna i štiti organizam od mikroorganizama ili nekih drugih stranih materija koje dospevaju u telo. Strane materije koje ulaskom u organizam izazivaju odbrambenu reakciju – imuni odgovor nazivaju se antigeni.

Kada mikroorganizmi uđu u organizam čoveka, njegovo telo kao prvu odbrambenu reakciju aktivira fagocite, ćelije koje uništavaju mikroorganizme. Taj oblik antitela deluje na mikroorganizme tako što razlaže njihovu ćelijsku membranu. U ovom obliku odbrane učestvuju i specifični limfociti, poznati i kao prirodne ćelije ubice , koji imaju sposobnost da prepoznaju neke viruse i ćelije tumora.

Mehanizmi

Imuni odgovor obuhvata dva odbrambena mehanizma:

  • humoralnu odbranu i
  • celularnu odbranu.

Humoralnu odbranu vrše B-limfociti (plazma ćelije) u kojima se stvaraju antitela. Plazma ćelije se nalaze u velikom broju u limfnim žlezdama, slezini i koštanoj srži. Antitela se vezuju za antigene i neutrališu ih ili razara.

Celularnu (ćelijsku) odbranu obavljaju T-limfociti tako što pomoću posebnih receptora prepoznaju antigene, vežu se za njih i razaraju ih. Svi ovi procesi su pod kontrolom gena.

Imuni sistem ima i druge veoma važne uloge, kao što su:

  • sprečava da dođe do oplođenja između gameta različitih bioloških vrsta;
  • odstranjuje sopstvene maligne ćelije (ćelije tumora);
  • odbacuje transplantirana tkiva i organe i dr.

Antigeni i antitela

antitela

Antigeni su u 99% slučajeva proteini, mada mogu biti i nukleinske kiseline, polisaharidi i neki složeni lipidi. Oni mogu činiti deo bakterija ili virusa ili mogu biti toksini (otrovi koje ispuštaju ti strani organizmi). Neki antigeni su u telu prisutni od rođenja, npr. oni koji određuju krvne grupe ABO i Rh sistema i tkivni antigeni. Sopstvene belančevine nemaju odlike antigena, ali ako se belančevine jedne osobe unesu u drugu osobu, nastaju imunološke reakcije. Imunološke reakcije u slučaju pogrešne transfuzije krvi mogu biti vrlo teške.

Vise-podataka2.jpg
Za više podataka pogledati Imunološke reakcije

Antitela su proteini iz grupe imunoglobulina i produkuju ih B-limfociti. Molekul imunoglobulina sačinjavaju četiri polipeptidna lanca: dva ista teška (duža) i dva ista laka lanca (otprilike su duplo kraći od teških lanaca). Teški i laki lanci su  spojeni disulfidnim (S-S) i kovalentnim  vezama obrazujući Y formaciju (vidi šemu na sledećoj strani). Svaki teški i laki lanac se sastoji od konstantnog regiona i varijabilnog regiona . Varijabilni region sadrži aminokiseline čiji je redosled specifičan za određeni antigen, što znači da se tim delom antitelo vezuje za antigen. Sastav aminokiselina u konstantnom regionu isti je za sva antitela koja pripadaju istoj klasi (vrsti) pa se prema njemu i vrši podela na klase. Postoji pet glavnih klasa imunoglobulina – IgG, IgM, IgA, IgD i IgE.

Sinteza teških i lakih lanaca antitela je pod kontrolom gena. Svaki polipeptidni lanac imunoglobulina kontrolišu dva različita gena: gen V (za varijabilni deo) i gen C (za konstantni deo). Prema tome, genetička kontrola sinteze lanaca imunoglobulina odstupa od opšteg shvatanja ''jedan gen – jedan polipeptidni lanac'', već se ostvaruje po principu ''dva gena – jedan polipeptidni lanac''.

Mehanizam imunoloških reakcija

Stvaranje kompleksa antigen-antitelo

Uloga humoralnog imuniteta sastoji se u sintezi antitela (imunoglobulina) sposobnih da se sjedine sa antigenima koji su izazvali njihovo obrazovanje i da ih, u krajnjem ishodu, odstrane. Ukoliko neki mikroorganizam ili stana materija dospe u organizam, ona deluje kao antigen i izaziva stvaranje antitela. Na ćelijskoj membrani B-limfocita nalazi se jedan receptorni protein koji se vezuje za antigen. Taj kontakt aktivira B-limfocite da se dele na brojne ćelije. Novonastale ćelije luče antitela koja su specifična za taj antigen i ista su kao receptorni protein na membrani B-limfocita. Antitela se vezuju za antigen pri čemu se stavara kompleks antigen-antitelo koji vrši razaranje ili neutralizaciju antigena. Deo antitela koji je odgovoran za vezivanje sa antigenom je aktivni centar i nalazi se na varijabilnom delu teškog lanca (vidi gornju šemu).Tako antigen koji uđe u ćeliju igra ulogu kalupa prema kome se proizvodi određeno antitelo.

    Reakcije antigen-antitelo

Za svaki antigen stvara se odgovarajuće antitelo koje deluje na jedan od niza različitih načina:

·        neutralizacijom deluju antitoksini na toksine tako što se stvori kompleks kojim se sve toksične grupe blokiraju antitelom;

·        aglutinacijom antitela se vezuju za površinu bakterija i virusa i dovode do njihovog slepljivanja (aglutinacije); i eritrociti mogu da aglutiniraju ako se unesu u organizam druge osobe (vidi krvne grupe);

·        lizom antitela rastvaraju membranu bakterija čime one postaju bezopasne.

Vise-podataka2.jpg
Za više podataka pogledati Imunogenetika krvnih grupa
Literatura.jpg
Literatura
  • Babskij, E,B, Zubkov, A,A, Kosickij, G, I, Hodorov, B, I. (1971): Fiziologija čoveka, Naučna knjiga, Beograd
  • Nikolič, B.(1991) : Osnovi fiziologije čoveka, Medicinska knjiga, Beograd- Zagreb
  • Petrović, M. V. (1991): Uporedna fiziologija (I deo), ZUNS, Beograd
  • Petrović, Jelena, Crkvenjakov, R, Kojić, Milka, Savić, Ana (1980): Biohemija i molekularna biologija sa praktikumom (za IV raz. usmerenog obrazovanja), Naučna knjiga, Beograd
  • Tadžer, I (1976): Opšta patološka fiziologija, medicinska knjiga, Beograd-Zagreb
Snežana Trifunović, dipl. biolog