Imunološki sistem
Odbrambeni ili imunološki sistem kičmenjaka ima osnovnu ulogu da prepozna i štiti organizam od mikroorganizama ili nekih drugih stranih materija koje dospevaju u telo. Strane materije koje ulaskom u organizam izazivaju odbrambenu reakciju – imuni odgovor nazivaju se antigeni.
Kada mikroorganizmi uđu u organizam čoveka, njegovo telo kao prvu odbrambenu reakciju aktivira fagocite, ćelije koje uništavaju mikroorganizme. Taj oblik antitela deluje na mikroorganizme tako što razlaže njihovu ćelijsku membranu. U ovom obliku odbrane učestvuju i specifični limfociti, poznati i kao prirodne ćelije ubice , koji imaju sposobnost da prepoznaju neke viruse i ćelije tumora.
Mehanizmi
Imuni odgovor obuhvata dva odbrambena mehanizma:
- humoralnu odbranu i
- celularnu odbranu.
Humoralnu odbranu vrše B-limfociti (plazma ćelije) u kojima se stvaraju antitela. Plazma ćelije se nalaze u velikom broju u limfnim žlezdama, slezini i koštanoj srži. Antitela se vezuju za antigene i neutrališu ih ili razaraju.
Celularnu (ćelijsku) odbranu obavljaju T-limfociti tako što pomoću posebnih receptora prepoznaju antigene, vežu se za njih i razaraju ih. Svi ovi procesi su pod kontrolom gena.
Imuni sistem ima i druge veoma važne uloge, kao što su:
- sprečava da dođe do oplođenja između gameta različitih bioloških vrsta;
- odstranjuje sopstvene maligne ćelije (ćelije tumora);
- odbacuje transplantirana tkiva i organe i dr.
Antigeni i antitel
Antigeni su u 99% slučajeva proteini, mada mogu biti i nukleinske kiseline, polisaharidi i neki složeni lipidi. Oni mogu činiti deo bakterija ili virusa ili mogu biti toksini (otrovi koje ispuštaju ti strani organizmi). Neki antigeni su u telu prisutni od rođenja, npr. oni koji određuju krvne grupe ABO i Rh sistema i tkivni antigeni. Sopstvene belančevine nemaju odlike antigena, ali ako se belančevine jedne osobe unesu u drugu osobu, nastaju imunološke reakcije. Imunološke reakcije u slučaju pogrešne transfuzije krvi mogu biti vrlo teške.
Antitela su proteini iz grupe imunoglobulina i produkuju ih B-limfociti. Molekul imunoglobulina sačinjavaju četiri polipeptidna lanca: dva ista teška (duža) i dva ista laka lanca (otprilike su duplo kraći od teških lanaca). Teški i laki lanci su spojeni disulfidnim (S-S) i kovalentnim vezama obrazujući Y formaciju (vidi šemu na sledećoj strani). Svaki teški i laki lanac se sastoji od konstantnog regiona i varijabilnog regiona . Varijabilni region sadrži aminokiseline čiji je redosled specifičan za određeni antigen, što znači da se tim delom antitelo vezuje za antigen. Sastav aminokiselina u konstantnom regionu isti je za sva antitela koja pripadaju istoj klasi (vrsti) pa se prema njemu i vrši podela na klase. Postoji pet glavnih klasa imunoglobulina – IgG, IgM, IgA, IgD i IgE.
Sinteza teških i lakih lanaca antitela je pod kontrolom gena. Svaki polipeptidni lanac imunoglobulina kontrolišu dva različita gena: gen V (za varijabilni deo) i gen C (za konstantni deo). Prema tome, genetička kontrola sinteze lanaca imunoglobulina odstupa od opšteg shvatanja ''jedan gen – jedan polipeptidni lanac'', već se ostvaruje po principu ''dva gena – jedan polipeptidni lanac''.
Literatura
- Babskij, E,B, Zubkov, A,A, Kosickij, G, I, Hodorov, B, I. (1971): Fiziologija čoveka, Naučna knjiga, Beograd
- Nikolič, B.(1991) : Osnovi fiziologije čoveka, Medicinska knjiga, Beograd- Zagreb
- Petrović, M. V. (1991): Uporedna fiziologija (I deo), ZUNS, Beograd
- Petrović, Jelena, Crkvenjakov, R, Kojić, Milka, Savić, Ana (1980): Biohemija i molekularna biologija sa praktikumom (za IV raz. usmerenog obrazovanja), Naučna knjiga, Beograd
- Tadžer, I (1976): Opšta patološka fiziologija, medicinska knjiga, Beograd-Zagreb
