Razlika između izmena na stranici „Permeabilnost ćelijske membrane”

Izvor: Bionet Škola
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Red 3: Red 3:
 
[[Overton]] je 1899. g. ispitao više od 500 hemijskih jedinjenja sa gledišta da li mogu da uđu u rqazličite ćelije. Došao je do zaključka da mali molekuli brže prolaze kroz membranu nego krupni molekuli. Ta granica u veličini molekula je molekulska težina od 45, molekuli sa manjom molekulskom težinom od 45 ulaze brže u ćeliju. Tako, u ćeliju brzo ulaze amonijak (Mt=27), voda, ugljen dioksid (Mt=44), kiseonik, vodonik sulfid itd. To znači sledeće: membrana ima sićušne pore kroz koje ovi molekuli mogu da prođu i deluje kao ultrafilter.
 
[[Overton]] je 1899. g. ispitao više od 500 hemijskih jedinjenja sa gledišta da li mogu da uđu u rqazličite ćelije. Došao je do zaključka da mali molekuli brže prolaze kroz membranu nego krupni molekuli. Ta granica u veličini molekula je molekulska težina od 45, molekuli sa manjom molekulskom težinom od 45 ulaze brže u ćeliju. Tako, u ćeliju brzo ulaze amonijak (Mt=27), voda, ugljen dioksid (Mt=44), kiseonik, vodonik sulfid itd. To znači sledeće: membrana ima sićušne pore kroz koje ovi molekuli mogu da prođu i deluje kao ultrafilter.
  
Lipofilne (rastvorljive u mastima) supstance lakše prolaze kroz ćelijsku membranu od hidrofilnih (imaju afinitet prema vodi) što je usaglašeno sa građom membrane (lipidni dvosloj). Npr, metil-alkohol koji ima jednu hidroksilnu grupu (OH-grupu), ulazi lako ućeliju, dok glicerin sa tri OH-grupe ulazi sporo. Mali i lipofilan molekul brže ulazi u ćeliju od malog i hidrofilnog, što predstavlja osnov '''lipoidno-filterske teorije'''. Međutim, ova teorija važi samo za cele, neutralne molekule, dok joni slabo prolaze ili uopšte ne mogu da prođu kroz ćelijsku membranu. Ne samo zato što joni oko sebe imaju omotač vode već i zato što membrana ima pozitivna i genetivna naelektisanja čime odbija jonizovane čestice.
+
Lipofilne (rastvorljive u mastima) supstance lakše prolaze kroz ćelijsku membranu od hidrofilnih (imaju afinitet prema vodi) što je usaglašeno sa građom membrane (lipidni dvosloj). Npr, metil-alkohol koji ima jednu hidroksilnu grupu (OH-grupu), ulazi lako ućeliju, dok glicerol sa tri OH-grupe ulazi sporo. Mali i lipofilan molekul brže ulazi u ćeliju od malog i hidrofilnog, što predstavlja osnov '''lipoidno-filterske teorije'''. Međutim, ova teorija važi samo za cele, neutralne molekule, dok joni slabo prolaze ili uopšte ne mogu da prođu kroz ćelijsku membranu. Ne samo zato što joni oko sebe imaju omotač vode već i zato što membrana ima pozitivna i negativna naelektisanja čime odbija jonizovane čestice.
 
{{Radi se}}
 
{{Radi se}}
 
===Literatura===
 
===Literatura===

Izmena na datum 3. avgust 2014. u 12:59

Sposobnost membrane da propusti ili ne propusti neke materije je njena permeabilnost (propustljivost). Permeabilnost predstavlja, u stvari, lakoću kojom rastvorena čestica prolazi kroz membranu što zavisi kako od svojstava čestice tako i od osobina same membrane. Membrana je semipermeabilna (polupropustljiva)zato što ne propušta sve molekule.

Memebrana kao ultrafilter

Overton je 1899. g. ispitao više od 500 hemijskih jedinjenja sa gledišta da li mogu da uđu u rqazličite ćelije. Došao je do zaključka da mali molekuli brže prolaze kroz membranu nego krupni molekuli. Ta granica u veličini molekula je molekulska težina od 45, molekuli sa manjom molekulskom težinom od 45 ulaze brže u ćeliju. Tako, u ćeliju brzo ulaze amonijak (Mt=27), voda, ugljen dioksid (Mt=44), kiseonik, vodonik sulfid itd. To znači sledeće: membrana ima sićušne pore kroz koje ovi molekuli mogu da prođu i deluje kao ultrafilter.

Lipofilne (rastvorljive u mastima) supstance lakše prolaze kroz ćelijsku membranu od hidrofilnih (imaju afinitet prema vodi) što je usaglašeno sa građom membrane (lipidni dvosloj). Npr, metil-alkohol koji ima jednu hidroksilnu grupu (OH-grupu), ulazi lako ućeliju, dok glicerol sa tri OH-grupe ulazi sporo. Mali i lipofilan molekul brže ulazi u ćeliju od malog i hidrofilnog, što predstavlja osnov lipoidno-filterske teorije. Međutim, ova teorija važi samo za cele, neutralne molekule, dok joni slabo prolaze ili uopšte ne mogu da prođu kroz ćelijsku membranu. Ne samo zato što joni oko sebe imaju omotač vode već i zato što membrana ima pozitivna i negativna naelektisanja čime odbija jonizovane čestice.

Sign 5.gif
Tekst nije završen - radovi su u toku

Literatura

  • Šerban, M, Nada: Ćelija - strukture i oblici, ZUNS, Beograd, 2001
  • Grozdanović-Radovanović, Jelena: Citologija, ZUNS, Beograd, 2000
  • Pantić, R, V: Biologija ćelije, Univerzitet u Beogradu, beograd, 1997
  • Diklić, Vukosava, Kosanović, Marija, Dukić, Smiljka, Nikoliš, Jovanka: Biologija sa humanom genetikom, Grafopan, Beograd, 2001
  • Petrović, N, Đorđe: Osnovi enzimologije, ZUNS, Beograd, 1998.


Za virtuelnu nastavu.gif
elektronska nastava
Snežana Trifunović, dipl. biolog