Razlika između izmena na stranici „Radioaktivno zračenje”

Izvor: Bionet Škola
Idi na navigaciju Idi na pretragu
(Kontrola i zaštita)
(Prirodno i veštačko zračenje)
 
(4 međuizmena istog korisnika nisu prikazane)
Red 1: Red 1:
Do pre oko stotinak godina živa bića na planeti Zemlji bila su izložena uglavnom samo prirodnom zračenju. U poslednjih pedeset godina došlo je do povećane upotrebe različitih uređaji koji emituju zračenje i koji se koriste u skoro svim sverama života savremenog čoveka. Najopasniji oblik fizičkog zagađivanja životne sredine predstavlja radioaktivno zračenje koje može izazvati različite promene u ćeliji i organizmu pa i samu smrt.  
+
{{Definicija}}Do pre oko stotinak godina živa bića na planeti Zemlji bila su izložena uglavnom samo prirodnom zračenju. U poslednjih pedeset godina došlo je do povećane upotrebe različitih uređaji koji emituju zračenje i koji se koriste u skoro svim sverama života savremenog čoveka. Najopasniji oblik fizičkog zagađivanja životne sredine predstavlja radioaktivno zračenje koje može izazvati različite promene u ćeliji i organizmu pa i samu smrt.  
  
 
===Prirodno i veštačko zračenje===
 
===Prirodno i veštačko zračenje===
[[Datoteka:Mapa zracenje.jpg|thumb|700x700px]]
+
[[Datoteka:Mapa zracenje.jpg|thumb|733x733px|alt=|Mapa: Radioaktivno zračenje]]
 
Radioaktivnost je spontani proces u kojem nestabilni atomi nekog elementa zrače višak energije u vidu čestica ili talasa. Pri radioaktivnom zračenju čestice koje se emituju sadrže veliku količinu energije koja, kada dođe u kontakt sa nekim molekulom iz njegovog atoma izbacuje elektron  pa on postaje jonizovan. Takvo zračenje se naziva jonizujuće i predstavlja najveću opasnost za žive organizme.
 
Radioaktivnost je spontani proces u kojem nestabilni atomi nekog elementa zrače višak energije u vidu čestica ili talasa. Pri radioaktivnom zračenju čestice koje se emituju sadrže veliku količinu energije koja, kada dođe u kontakt sa nekim molekulom iz njegovog atoma izbacuje elektron  pa on postaje jonizovan. Takvo zračenje se naziva jonizujuće i predstavlja najveću opasnost za žive organizme.
  
Red 34: Red 34:
  
 
Zaštita od radioaktivnog zagađivanja životne sredine sastoji se u preduzimanju odgovarajućih mera da radioaktivne supstance ne dođu u neposredan kontakt sa živim organizmima i ne prodru u okolnu životnu sredinu. U našoj zemlji je to regulisano Zakonom o zaštiti od jonizujućeg zračenja i o nuklearnoj sigurnosti.
 
Zaštita od radioaktivnog zagađivanja životne sredine sastoji se u preduzimanju odgovarajućih mera da radioaktivne supstance ne dođu u neposredan kontakt sa živim organizmima i ne prodru u okolnu životnu sredinu. U našoj zemlji je to regulisano Zakonom o zaštiti od jonizujućeg zračenja i o nuklearnoj sigurnosti.
<blockquote>{{Zanimljivosti}}
 
- ''Prema tvrdnjama naučnika, verovatnoća umiranja zbog isticanja radioaktivnosti iz nuklearne elektrane jednaka je verovatnoći smrti zbog pada meteora.''</blockquote><blockquote>''- Čovekovo vlastito telo, zbog prisustva radioaktivnog kalijuma u organizmu, godišnje zrači četrdeset puta intenzivnije nego da se stanuje u blizini nuklearne elektrane.''</blockquote><blockquote>''- Mršavi ljudi su „radioaktivniji” od debelih zato što imaju manje sala koje apsorbuje zračenje iz vlastitog tela.''</blockquote><blockquote>- ''Jedan sat leta u avionu, gde je intenzitet kosmičkog zračenja mnogo veći zbog tanje atmosfere, ozrači putnika približno četiri puta više nego cela nuklearna industrija za godinu dana.''</blockquote><blockquote>''Prva saznanja o prirodnoj radioaktivnosti datiraju iz 1897. god. kada je Bekerel otkrio da soli urana emituju nevidljive zrake koje imaju osobine da izazivaju luminescenciju, da prodiru kroz neprozračne predmete, da jonizuju gasove itd. Dalja istraživanja Pjera i Marije Kiri, Raderforda i drugih naučnika, pokazala su da prirodna radioaktivnost nije svojstvena samo uranu već i mnogim teškim hemijskim elementima, naročito aktinijumu, torijumu, polonijumu i radijumu. Svi ti elementi nazvani su zajedničkim imenom radio-aktivni elementi, a zraci koje oni emituju – radioaktivni zraci.''
 
{{Literatura}}</blockquote>
 
  
1.    www.vtssa.edu.rs/Fizicke%20stetnosti/6-JONIZUJUCE_'''ZRACENJE'''.docx  
+
*{{Zanimljivosti}}  - ''Prema tvrdnjama naučnika, verovatnoća umiranja zbog isticanja radioaktivnosti iz nuklearne elektrane jednaka je verovatnoći smrti zbog pada meteora.'' <br />
 +
*<br />''- Čovekovo vlastito telo, zbog prisustva radioaktivnog kalijuma u organizmu, godišnje zrači četrdeset puta intenzivnije nego da se stanuje u blizini nuklearne elektrane.'' <br />
 +
*<br />''- Mršavi ljudi su „radioaktivniji” od debelih zato što imaju manje sala koje apsorbuje zračenje iz vlastitog tela.'' <br />
 +
*<br />- ''Jedan sat leta u avionu, gde je intenzitet kosmičkog zračenja mnogo veći zbog tanje atmosfere, ozrači putnika približno četiri puta više nego cela nuklearna industrija za godinu dana.'' <br />
 +
*<br />''Prva saznanja o prirodnoj radioaktivnosti datiraju iz 1897. god. kada je Bekerel otkrio da soli urana emituju nevidljive zrake koje imaju osobine da izazivaju luminescenciju, da prodiru kroz neprozračne predmete, da jonizuju gasove itd. Dalja istraživanja Pjera i Marije Kiri, Raderforda i drugih naučnika, pokazala su da prirodna radioaktivnost nije svojstvena samo uranu već i mnogim teškim hemijskim elementima, naročito aktinijumu, torijumu, polonijumu i radijumu. Svi ti elementi nazvani su zajedničkim imenom radio-aktivni elementi, a zraci koje oni emituju – radioaktivni zraci.''  <br />
 +
{{Literatura}}
 +
  1.    www.vtssa.edu.rs/Fizicke%20stetnosti/6-JONIZUJUCE_'''ZRACENJE'''.docx <br />
  
 
2.    http://www.stetoskop.info/Solarijumi-i-suncanje-izazivaju-ostecenje-koze-4240-s1-content.htm  
 
2.    http://www.stetoskop.info/Solarijumi-i-suncanje-izazivaju-ostecenje-koze-4240-s1-content.htm  

Najnovija izmena na datum 13. septembar 2019. u 19:11


Definicija.jpg
Ukratko

Do pre oko stotinak godina živa bića na planeti Zemlji bila su izložena uglavnom samo prirodnom zračenju. U poslednjih pedeset godina došlo je do povećane upotrebe različitih uređaji koji emituju zračenje i koji se koriste u skoro svim sverama života savremenog čoveka. Najopasniji oblik fizičkog zagađivanja životne sredine predstavlja radioaktivno zračenje koje može izazvati različite promene u ćeliji i organizmu pa i samu smrt.

Prirodno i veštačko zračenje

Mapa: Radioaktivno zračenje

Radioaktivnost je spontani proces u kojem nestabilni atomi nekog elementa zrače višak energije u vidu čestica ili talasa. Pri radioaktivnom zračenju čestice koje se emituju sadrže veliku količinu energije koja, kada dođe u kontakt sa nekim molekulom iz njegovog atoma izbacuje elektron pa on postaje jonizovan. Takvo zračenje se naziva jonizujuće i predstavlja najveću opasnost za žive organizme.

Radioaktivno zračenje potiče iz dve vrste izvora prirodnih i veštačkih.

Prirodni izvori radioaktivnosti su sastavni deo životne sredine. To su kosmičko (zračenje Sunca i drugih zvezda), zemaljsko zračenje (radioaktivni materijali i rude iz Zemlje), radon kao i zračenje tkiva u unutrašnjosti živih bića . Primarni radioaktivni elementi u prirodi su uran, torijum, kalijum i njihovi radioaktivni derivati. Radioaktivni materijali prisutni su svuda u prirodi, u zemljištu, stenama, vodi, vazduhu i biljkama. Većina prirodnog zračenja potiče od gasa radona, koji je proizvod raspada urana i torijuma. Radon se emituje iz tla i koncentriše se u zgradama. Nivo radona u prirodi je obično mali, ali u zatvorenom prostoru može dostići veliku koncentraciju. Unošenjem radioaktivnih čestica, udisanjem ili upotrebom zagađene vode i hrane, one u tkivima nastavljaju da zrače. U proseku, dve trećine doze koju ljudi primaju iz prirodnih izvora potiče od radioaktivnih materija u vazduhu koji udišu, hrani koju jedu i vodu koju piju. Prirodni izvori ne predstavljaju ozbiljniji izvor zagađenja, za razliku od veštačkih izvora.

Veštači izvori, mirnodopski i vojni, su velika i potencijalna opasnost po živi svet.. Nuklearne elektrane su najveći mirnodopski izvor radioaktivnog zračenja i najveća opasnost zbog mogućih havarija kao i zbog problema sa odlaganjem nuklearnog otpada. Mirnodopskim izvorima zračenja pripadaju i industrija, poljoprivreda, nauka (istraživački i medicinski instituti) u kojima se primenjuju radioizotopi, rendgen i skener aparati i solarijumi. Mnoge od ovih ustanova stvaraju radioaktivni otpad, a neke otpuštaju kontrolisane količine zračenja u prirodu. U raznim proizvodima se koriste radioaktivni materijali. Takvi su duvan, građevinski materijali, televizori, rendgenski sistemi na aerodromima, detektori dima, elektronske cevi, radioaktivni gromobrani itd.

Mnogo opasniji i brojniji su vojni izvori zračenja: nuklearne probe, nuklearno oružje, havarije nuklearnih podmornica i sl.

Globalno radioaktivno zagađenje biosfere prouzrokovale su brojne nuklearne probe. U periodu od 1945. pa do 1963. godine izvršeno je oko 365 nadzemnih nuklearnih proba. U periodu od 1957. do 1985. godine, u četrnaest zemalja desila se 151 nuklearna nesreća (akcident)  na energetskim i eksperimentalnim nuklearnim postrojenjima. Po posledicama po životnu sredinu i riziku od radijacije po stanovništvo izdvajaju se četiri: Vindskejl – Engleska (1957); Kišinjev – bivši SSSR (1957); Otok tri milje – SAD (1979) i Černobil – SSSR (1986).

Biološki efekti zračenja

Molekul koji je primio energiju značenja se menja što ostavlja posledice po ćeliju u kojoj se nalazi, pogotovo ako je to molekul DNK ili protein.

Ako je doza zračenja dovoljno velika, učinak se može videti gotovo odmah, u obliku radijacionog trovanja. Niže doze mogu prouzrokovati karcinom i imati teratogeno ili mutageno dejstvo. Neke ćelije su podložnije učincima zračenja, a najviše one koje se brzo razmnožavaju (ćelije koštane srži, ćelije korena kose, ćelije epitela creva). Ćelije često mogu popraviti štetu nastalu zračenjem, ali ako se ćelija podeli pre nego što je šteta popravljena, nove ćelije će biti promenjene. Učinak vrlo malih doza jonizujućeg zračenja još uvek je predmet rasprava. Zna se da ovo zračenje da ima kumulativno (sabirno) dejstvo. Tako da se male doze koje se primaju neprekidno tokom života, sabiraju i mogu negativno delovati na ćeliju ili organizam.

Nijedno izlaganje zračenju nije bez rizika zbog njegovog kumulativnog dejstva!

O učinku visokih doza zračenja dovoljno govore podaci o Japancima koji su preživeli eksplozije atomskih bombi u Hirošimi i Nagasakiju (krajem II svetskog rata)  kao i o radnicima koji su bili u nuklearnoj elektrani u Černobilu u vreme nesreće 1986.  Godinama posle ovih katastrofa kod stanovništva su se ispoljavali različiti oblici mutagenih, teratogenih i kancerogenih promena, kao i visoka stopa smrtnosti.

Ćelija koja je izložena energiji jonizujućeg zračenje može toliko da bude oštećena usled čega prestaje sa normalnim funkcijama i umire. Drugo, ćelija može da izgubi sposobnost razmnožavanja što se naziva reproduktivna smrt ćelije. Treće, genetski materijal DNK može biti oštećen tako da su buduće kopije ćelije promenjene, što može prouzrokovati karcinom. Najzad, može se dogoditi da apsorpcija zračenja ne utiče trenutno štetno na ćeliju.

Radioaktivno zračenje ne utiče isto na sve organske vrste, neke vrste ga bolje podnose od drugih. Tako, bakterije mogu da podnesu nekoliko stotina veću dozu zračenja od čoveka. Zglavkari, posebno škorpije, rakovi i insekti, takođe podnose mnogo veće doze zračenja od čoveka.

Problem deponovanja radioaktivnih otpadaka

Gorući problem današnjice jeste odlaganje i sigurno čuvanje radioaktivnog otpada čija se količina  vrtoglavo povećava. Najopasniji deo radioaktivnog otpada jeste iskorišćeno nuklearno gorivo jer sadrži više od 90 % svoje radioaktivnosti. Nuklearne elektrane se nalaze relativno blizu gradova jer im je  potrebna električna energija. Otpadni materijal koji tu nastaje neposredno bi ugrozio živote velikog broja ljudi u bližoj okolini, kada ne bi bio na odgovarajući način izolovan za vreme upotrebe, odnosno sve dok ne bude otpremljen kao otpad.

Prvobitna ideja  za odlaganje nuklearnog otpada bila je da se posle pakovanja u specijalne kontejnere potopi u okeane!  Ukupna masa, do sada korišćenog nuklearnog goriva je zanemariva, u poređenju sa količinom morske vode pa je ta ideja delovala privlačno. Međutim, od nje se odustalo. Radioaktivni otpad treba da bude što bolje izolovan od okoline tako dugo dok ne prestane da bude opasan. More za tu svrhu nije pogodna sredina iz dva osnovna tazloga. Prvi razlog je što se otpadni materijal u njemu lako raznosi, a drugi što bi morska voda, zbog svog hemijskog sastava, oštetila posude u kojima se otpad nalazi.

Za sada se iskorišćeno nuklearno gorivo privremeno čuva u posebnim skladištima dok njegova radioaktivnost ne opadne i tako se pojednostavi dalje rukovanje njime. Posle toga, njegov dugoročni smeštaj, odlaganje, planira se stotinama metara duboko pod zemljom, u granitnim stenama, naslagama soli (najčešće su to rudnici soli) ili drugim stabilnim slojevima koji nisu podložni zemljotresima i potapanju vodom. Tu će bez nadzora ostati trajno izolovan od okoline mnogo hiljada godina.

Kontrola i zaštita

Čovek nije u stanju da čulima registruje radioaktivnost pa je zbog toga neophodno da se uvedu mere redovne kontrole sredine (monitoring sistem) za osobe koje rade sa radioaktivnim materijama. Pored toga, mere kontrole odnose se i na apsorbovane doze kod osoba koje su izložene zračenju.

Bedž sa fotografskim filmom

Najjednostavniji uređaj za detekciju radioaktivnosti je bedž sa fotografskim filmom. Nose ga osobe koje rade sa radioaktivnim materijalom. Ukoliko radijacija dospe do bedža on počinje da se magli.


Najpoznatiji metod merenja radioaktivnosti Gajger-Milerov brojač, cev ispunjena argonom u kojoj se nalaze dve elektrode. Kada radijacija uđe kroz tanak prozor javlja se upozoravajći zvuk.

Zaštita od spoljašnjeg ozračavanja sprovodi se smanjivanjem doze zračenja na najmanju moguću meru. To se može postići što kraćim boravkom u blizini izvora zračenja, boravkom na što većem rastojanju od izvora ili zaštitom korišćenjem debljih zaštitnih slojeva, od zemlje, betona, olova i sl.

Zaštita od radioaktivnog zagađivanja životne sredine sastoji se u preduzimanju odgovarajućih mera da radioaktivne supstance ne dođu u neposredan kontakt sa živim organizmima i ne prodru u okolnu životnu sredinu. U našoj zemlji je to regulisano Zakonom o zaštiti od jonizujućeg zračenja i o nuklearnoj sigurnosti.

Zanimljivosti.jpg
Zanimljivosti

- Prema tvrdnjama naučnika, verovatnoća umiranja zbog isticanja radioaktivnosti iz nuklearne elektrane jednaka je verovatnoći smrti zbog pada meteora.


  • - Čovekovo vlastito telo, zbog prisustva radioaktivnog kalijuma u organizmu, godišnje zrači četrdeset puta intenzivnije nego da se stanuje u blizini nuklearne elektrane.

  • - Mršavi ljudi su „radioaktivniji” od debelih zato što imaju manje sala koje apsorbuje zračenje iz vlastitog tela.

  • - Jedan sat leta u avionu, gde je intenzitet kosmičkog zračenja mnogo veći zbog tanje atmosfere, ozrači putnika približno četiri puta više nego cela nuklearna industrija za godinu dana.

  • Prva saznanja o prirodnoj radioaktivnosti datiraju iz 1897. god. kada je Bekerel otkrio da soli urana emituju nevidljive zrake koje imaju osobine da izazivaju luminescenciju, da prodiru kroz neprozračne predmete, da jonizuju gasove itd. Dalja istraživanja Pjera i Marije Kiri, Raderforda i drugih naučnika, pokazala su da prirodna radioaktivnost nije svojstvena samo uranu već i mnogim teškim hemijskim elementima, naročito aktinijumu, torijumu, polonijumu i radijumu. Svi ti elementi nazvani su zajedničkim imenom radio-aktivni elementi, a zraci koje oni emituju – radioaktivni zraci.
Literatura.jpg
Literatura
 1.    www.vtssa.edu.rs/Fizicke%20stetnosti/6-JONIZUJUCE_ZRACENJE.docx  

2.    http://www.stetoskop.info/Solarijumi-i-suncanje-izazivaju-ostecenje-koze-4240-s1-content.htm

3.    http://www.rgf.bg.ac.rs/predmet/RO/IV%20semestar/Zastita%20zivotne%20sredine/Predavanja/7aZZSsedma_radijacija_buka2.pdf

4.    http://niv.ns.ac.rs/full/bifizik.pdf

Snežana Trifunović, dipl. biolog