Regulacija ekspresije gena

Uvod

Svaki živi organizam u svojim ćelijama sadrži molekule DNA (ili RNA) , takozvane nosioce genetskih informacija. Zbog čega su geni bitni za organizam, odnosno kakva je njihova uloga? Poznato je da su krajnji produkti ekspresije gena proteini. Od molekula DNA pa do proteina postoji mnogo nivoa i svaki od tih nivoa je pod strogom kontrolom. Prema tome možemo reći da postoje određeni nivoi kontrole ekspresije genoma (slika 1), kao što su:

• regulacija genske aktivnosti na molekulima DNA
• transkripciona kontrola
• kontrola obrade primarnog RNA transkripta
• kontrola transporta iRNA iz jedra u citoplazmu
• kontrola translacije
• kontrola degradacije iRNA u citoplazmi
• kontrola aktivnosti sintetisanih proteina i njihova posttranslaciona modifikacija

Slika 1 Nivoi kontrole ekspresije genoma

Regulacija genske aktivnosti na molekulima DNA

Hemijske promene DNA

Reverzibilne ili trajne hemijske promene baza DNA menjaju aktivnost gena. Tako stepen metilacije DNA utiče na aktivnost gena. Na ćelijama kunića je ustanovljeno da je u ćelijama koje sintetišu hemoglobin, DNA u blizini gena za beta globin nemetilirana ili vrlo malo metilirana, a u ćelijama mozga je metilacija potpuna (100% citozina je metilirano). Metilacija znači neaktivnost gena. Ovaj proces je reverzibilan, regulisan metilazama i demetilazama pa je pretpostavka da bi selektivna metilacija i demetilacija citozina mogla da predstavlja jedan oblik regulacije, tim pre jer je ustanovljeno da različita tkiva imaju specifične demetilaze. Radovi na embrionima sisara su pokazali da je DNA blastomera na ranim stupnjevima brazdanja maksimalno metilirana. Nešto kasnije počinje demetilacija u ćelijama trofoblasta (prvi se diferencira i omogućava implantaciju ploda), a potom i u ostalim ćelijama embriona.

Eliminacija ili gubitak genetskog materijala

Ovaj mehanizam regulacije je opisan kod procesa diferencijacije u somatskim ćelijama valjkastih crva, Nematodes. Zapaženo je da se tokom razvića Ascarisa deo citoplazme zigota sa mnogo RNA uvek nalazi samo u jednoj blastomeri. Blastomera bogata RNA ima 2n hromozoma. Sve ostale blastomere već posle prve deobe dobijaju fragmentisane hromozome, odnosno imaju manje DNA od 2n. Ćelije sa fragmentisanim hromozomima će se diferencirati u somatske ćelije, a ćelije sa 2n hromozoma daju ćelijsku liniju gonocita. Ovaj mehanizam je opisan kod Nematodes, nekih protozoa i insekata, a nema podataka da bi funkcionisao kod sisara.

Amplifikacija ili selektivno umnožavanje gena

Selektivno umnožavanje gena omogućava ćeliji da u određenom trenutku obezbedi veliki broj potrebnih molekula. Kod malignih obolenja usled izmenjene regulacije u samoj ćeliji može da dođe do nekontrolisanog umnožavanja određenih segmenata hromozoma kao što su nezavisni mali fragmenti DM (double minutes) ili HSR. Amplifikacija se dešava i u ovocitama Xenopusa. U mladim ovocitama vrste Xenopus laevis (Amfibia) u stadijumu pahitena jedro ima dve vrste DNA: rastresitu, hromozomsku DNA i kompaktnu rDNA. Ribozomska DNA sadrži gene za prekusorsku,45s RNA. U ovocitu ima 100-1000 puta gena za rRNA nego u somatskim ćelijama. Povećanje gena za rRNA vrši se procesom amplifikacije pri čemu se hromozomi ne replikuju. Zahvaljujući ovakvom povećanju broja gena za rRNA, jedan ovocit može da sintetiše toliko rRNA koliko u istom vremenskom periodu sintetiše 20 000 ćelije jetre.

Prerasporedela genetičkog materijala

Predstavlja preraspodelu nukleotida i za sada je poznato da se to dešava samo kod ćelija koja produkuju antitela. Molekuli imunoglobulina se sastoje od dva identična teška (H) lanca i dva identična laka (L) lanca. Ovi lanci su povezani disulfidnim vezama. Svaki imunoglobulin ima 3 regiona, varijabilni (V) region koji se vezuje sa antigenom i konstantni (C) region koji se ne povezuje sa antigenom. Ova dava dela spaja J (junction) region. Svaki polipeptidni lanac imunoglobulina kontrolišu dva različita strukturna gena: gen V i gen C. V i C geni se nalaze kod čoveka na hromozomu 2, 14 i 22. Npr. na hromozomu 22 se nalaze geni za regione CL i varijabilni region lambda lanca. Ova dva gena se nalaze na odredjenom odstojanju. Da bi došlo do stvaranja imunoglobulina ovi geni moraju biti kontinuirani. Na osnovu eksperimentalnih podataka skporo je sigurno da se spajanje gena V i C obavlja na nivou DNA molekula. Tonegawa je prvi pokazao da su geni za V i C deo imunoglobulina odvojeni u germinaivnim ćelijama, dok su kontinuirani u ćelijama koje produkuju antitela. To bi značilo da se u toku diferenciranja B-ćelija dešava proces ireverzibilne rekombinacije DNA, odnosno javlja se delecija segmenata izmedju V i C gena, čime oni bivaju spojeni.

Organizacija hromozoma

Eukariotska DNA je čvrsto vezana za histone gradeći nukleozome, a hromatinske niti su višestruko spiralizovane, tako da je DNA potpuno nedostupna RNA polimerazi i drugim enzimima transkripcionog aparata. Da bi neki region hromatina mogao biti transkribovan neophodno je da prvo bude dekondezovan. Eksperimentima je pokazano da u hromatinu postoje mesta koja su veoma osetljiva na delovanje DNA-ze I. To su tzv. hipersenzitivna mesta. Ona se nalaze uglavnom u promotorskim regionima gena koji se mogu transkribovati ili se trenutno transkribuju, kao i u regionima DNA odgovornim za inicijaciju replikacije i rekombinacije. U hipersenzitivnim mestima je omogućen pristup regulatornim proteinima i RNA polimerazi do regulatornih nizova nukleotida u DNA da bi transkripcija mogla da započne. U hipersenzitivnim mestima nema histona. Ona nastaju vezivanjem proteina koji specifično prepoznaju određene redoslede nukleotida u DNA i izmeštaju nukleozome tako što onemogućavaju vezivaje histona za DNA, olakšavajući inicijaciju transkripcije. Dva najvažnija načina za lokalno menjanje hromatinske strukture su kovalentna modifikacija histona i remodelovanje nukleozoma.

Kovalentna modifikacija histona

Gen aktivator proteini vezuju se za histon acetil transferazu (HATs), koja je poznata kao histon acetilaza. To je ATP-zavisan kompleks za remodelovanje hromozoma. Zahvaljujući hemijskim promenama histona, acetilaciji, oni se razdvajaju od molekula DNA. Na taj način je izvršeno remodelovanje hromozoma i omogućen pristup RNA polimerazi i transkripcija može da počne (slika 2).

Slika 2 Kovalentna modifikacija histona

Transkripciona kontrola

Transkripciona kontrola je od najvećeg značaja za većinu gena jer od nje zavisi koji će se geni prepisivati, a koji ne. Ključno mesto u regulaciji transkripcije zauzimaju gen-regulatorni proteini.

Gen-regulatorni proteini

Od gen-regulatornih proteina zavisi da li će se gen aktivirati ili inhibirati. Gen-regulatorni proteini se vezuju za specifične sekvence DNA duzine od 8-15 nukleotida i na taj način aktiviraju ili inhibiraju transkripciju (slika 3). Najčešće nekoliko gen-regulatornih proteina učestvuje u aktivnosti jednog gena. Čak je i kod bakterija potrebna interakcija bar dva različita regulatorna proteina da bi se promenila aktivnost gena, dok kod eukariota čitava grupa gen-regulatornih proteina deluje zajednički da bi se odredilo da li će doći do transkripcije. Jedan isti gen-regulatortni protein može modulirati sintezu različitih grupa enzima u različitim tipovima ćelija. Na taj način jedan gen-regulatorni protein ima različite funkcije u zavisnosti sa kojim će se proteinima kombinovati. Npr. receptor za steroidni hormon modulira sintezu različitih grupa enzima u različitim tipovima ćelija. To zavisi od gen-regulatornih proteina koji su bili prisutni u ćeliji pre sinteze steroidnog receptora. Kombinacija nekoliko gen-regulatornih proteina rezultuje pojavom velikog broja ćelijskih tipova -KOMBINATORNA REGULACIJA GENA. Npr. 25 različitih gen-regulatornih proteina može teoretski odrediti više od 10.000 tipova ćelija. Iz tog razloga se oni u ćeliji nalaze u malim količinama. Postoje gen-regulatorni proteini koji imaju odlučujuću ulogu u koordinaciji ostalih regulatornih proteina tj. kontrolišu aktivnost mnogih drugih gena. Na primer odsustvo receptora za testosteron dovodi do toga da se muški genotip (XY) razvije kao ženski. Znači jedan jedini protein može odrediti tip ćelije (ključni ili master gen-regulatorni proteini).

Autor teksta: Jelena Ačanski