Sarcodina

[[Slika:]]Ovde će biti prikazana klasifikacija ameboidnih protista kroz tri klase:

• amebe,
• radiolarije i
• foraminifere.

Mada je ovo već danas prevaziđena ona se ipak održala u mnogim udžbenicima pa ćemo je i mi ovde zadržati. Danas se ovaj razdeo deli na preko deset klasa među kojima često i nema jasnih granica.

Amebe (Rhizopoda)

Amebe (Rhizopoda) su dobile ime od grčke reči amoibe, što znači promena, zato što je njihovo telo u neprekidnom menjanju. Neprekidno menjanje proističe otuda što je njihovo telo gola protoplazmatična masa.

Centralni deo tela naziva se endoplazma i ispunjena je zrncima, a spoljašnji sloj je nešto zadebljao i naziva se ektoplazma. Taj sloj protoplazme praživotinja ima niz sinonima kao što su periplast i pelikula. Spoljašnji sloj je sastavljen od membranoznih struktura koje obrazuju granične površine prema spoljašnjoj strani. Smatra se da je to još jedan sloj jednostruke osnovne membrane prožete mikrotubulama (mikrocevčicama). Amebe reaguju na mnoge fizičke i hemijske stimulanse u svojoj sredini, krećući se ka njemu (pozitivni taksis) ili udaljujući se od njih (negativan taksis).

Ameboidno kretanje

Kretanje organizma ima sasvim poseban karakter i označeno je imenom ameboidno kretanje. Ameboidno kretanje sastoji se u jednoj vrsti laganog prelivanja tela sa jednog mesta na drugo. Na izvesnom mestu organizma pojavljije se malo ispupčenje ektoplazme. Taj nastavak se zatim izdužuje i u njega ulazi, kao da se istiskuje, deo endoplazme. Taj deo tela nosi naziv pseudopodija ili lažna nožica, lažno stopalo. Ispružena pseudopodija se može povući nazad i isčeznuti. Prilikom kretanja, ameba ispušta pseudopodije u određenom pravcu usled čega se celo telo preliva u pravcu ispruženih pseudopodija, napuštajući stari položaj. Broj i mesto obrazovanja pseudopodija mogu jako da variraju. Pseudopodije imaju prstaste oblike, relativno su kratke, tupe i ne granaju se. Pokretljivost i brzina kretanja ameba zavise od čitavog niza faktora od kojih su izrazito važni: temperatura, intenzitet svetlosti i prisustvo hrane. Pored pseudopodija kao organe za kretanje pojedine amebe koriste i bičeve.

Fagotrofna ishrana

Amebe koriste pseudopodije i u uzimanju hrane. U svom kretanju ameba nailazi na različite sitne predmete: zrna peska, jednoćelijske alge, druge praživotinje i bakterije. Ako je objekat dovoljno mali, ameba ga pri dodiru obuhvata sa svih strana i unosi u nutrašnjost svog polutečnog tela. Najvećim delom nema izbora hrane, ali je odnos prema unetim česticama različit. Nesvarljivi delovi se izbacuju, dok hranljive čestice ostaju i bivaju okružene osnovnom membranom i kapljicom tečnnosti, uglavnom enzima koje izlučuje citoplazma. Na taj način u endoplazmi postaju mehurići za varenje ili hranljive vakuole.

Ovakav način ishrane naziva se fagotrofan. Unošenje hane i izbacivanje nesvarenog dela obavlja se na ma kom mestu tela. Pored hranljivih vakuola u telu amebe može da se vidi kontraktilna ili pulzativna vakuola. Ona predstavlja kapljicu tečnosti koja se periodično povećava i zatim, kada dostigne određenu zapreminu prska i izbacuje sadržaj u soljašnju sredinu. Kontraktilna vakuola ima funkciju lučenja i smatra se da ima ulogu aparata za regulisanje osmotskog pritiska. Slatkovodne vrste imaju jednu kontraktilnu vakuolu koja je u vidu jednostavnog meška. Nesvarene delove hrane mogu izbacivati na bilo kom delu tela.

Biologija ameba

Dišu preko čitave površine tela.

Neke amebe su jednojedarne, neke dvojedarne, a neke višejedarne.

Razmnožavanje teče jednostavnim aseksualnim procesom – binarnom fisijom. U tom procesu se jedro deli, bez nestajanja jedrove membrane, ćelija se izdužuje, stezanje započinje na polovima ćelije i od jedne ćelije obrazuju se dve. Pored binarne deobe kod ameba srećemo još i multipnu deobu kao i pupljenje, plazmotomiju i singamiju.

U nepovoljnim uslovima ameba se učauri, stvara cistu, a to se još naziva incistiranje. U tim uslovima njihova metabolička aktivnost svedena je na minimum, a zadebljali zid ciste omogućava da prežive te nepovoljne uslove.

Amebe izazivači bolesti čoveka

Entamoeba histolytica kod čoveka izaziva dizenteriji, srdobolju ili amebiazu tako što stvara rane u zidu creva. Kada dospe u crevo čoveka ona se najpre hrani bakterijama Escherichia coli i tada je sitna i označava se kao minuta forma, a kada se naruši crevna ravnoteža prelazi u histolytica formu. Hrani se crvenim krvnim zrncima. Obrazuje ciste koje se sa izmetom izbacuju u spoljašnju sredinu. Čovek se zarazi ako proguta ciste, a to se može desiti ako pije zagađenu vodu, jede neoprano ili nedovoljno oprano povrće i ako jede prljavim rukama. Ima ljudi koji su nosioci dizenterične amebe, ali ne obolevaju od dizenterije. Oni su opasni po svoju okolinu, jer predstavljaju izvor zaraze. Bolest počinje krvavim prolivima i, ako se ne leči, može se završiti smrću.

Radiolaria

Radiolaria su srodnici ameba, isključivo marinski oblici. Žive u planktonu, neke među njima grade kolonije. Imaju skelet u vidu jedne centralne kapsule, sagrađen od silicijuma, na čijoj površini se nalaze mnogobrojni sitni otvori. Sa površine ljušture pružaju se zrakasto raspoređene, duge, končaste pseudopodije, koje prolaze kroz otvore na ljušturi. Velike površine dna okeana pokrivene su praznim ljušturama uginulih radiolarija. Mnoge stene sadrže fosilne radiolarije, koje igraju značajnu ulogu za određivanje starosti geoloških sedimenata.Datoteka:Radiolarija 1 jpg.

Foraminifera

Foraminifera (od latinskih reči foramen-otvor i ferre-nositi) su grupa praživotinja srodna amebama. Žive pretežno u morima. Telo im je pokriveno ljušturom koja može biti različitog oblika – cevastog, sferičnog, spiralnog ili nekog drugog. Na njoj se nalaze otvori kroz koje se ispružaju pseudopodije. Ljuštura je najčešće od krečnjačke materije, ređe od želatinoznog, hitinskog ili prikupljenog materijala, kao što su zrna peska, spikule sunđera i dr. Razmnožavaju se smenom polne i bespolne generacije. Neke foraminifere žive pričvršćene za biljke ili polipe na morskom dnu, druge puze po dnu. Najviše njih, međutim, vodi pelaški način života. Značajne su jer im se krečnjačke ljušture posle njihove smrti talože, gradeći slojeve Zemljine kore; 35% dna današnjih okeana sastoji se od naslaga nekih pelaških formi foraminifera, uglavnom globigerina. Egipatske piramide su izgrađene od kamenih blokova isečenih iz slojeva formiranih od ljuštura izumrlih foraminifera – numulita. Geolozi se služe poznavanjem izumrlih foraminifera za otkrivanje naftonosnih slojeva. Kreda se takođe sastoji od sitnih ljuštura izumrlih foraminifera.

Literatura

• Brajković M.: Zoologija Invertebrata I, 2001.
• Krunić M.: Zoologija beskičmenjaka, 1995.
• Vrbaški Lj.: Mikrobiologija, 1993.

Autor teksta:

prezentacija