Telesni zid insekata

Kutikula tvrdokrilca

Telesni zid insekataje izgrađen od jednoslojne pokožice (epidermis) koja izlučuje višeslojnu hitinsku kutikulu. Kutikula spolja oblaže površinu tela i funkcioniše kao barijera između spoljašnje i unutrašnje sredine (egzosklet). Nova, tek obrazovana je savitljiva, a kasnije očvrsne i predstavlja nerastegljiv oklop oko tela insekata. Očvršćavanje kutikule je sklerotizacija kojom hitinski delovi postaju čvrsti.

Sastav i građa kutikule

Glavni sastojak kutikule je polisaharid hitin koji je po sastavu sličan celulozi. Čvrstina hitina potiče od organskog sklerotina i neorganskog kalcijum-karbonata (CaCO₃). Kutikula sadrži i proteine među kojima je i atropodin. Zahvaljujući prisustvu voskova i nezasićenih masnih kiselina, koji impregniraju kutikulu ili se nalaze na njenoj površini, ona ima antigljivično dejstvo kod nekih insekata, kao npr. kod medonosne pčele (Apis mellifera).

Kutikula je izgrađena od većeg broja slojeva:

• epikutikula, spoljašnji tanki deo, izgrađena od više slojeva od kojih je veoma bitan voštani sloj koji sprečava odavanje vode iz tela;
• egzokutikula, nalazi se ispod epikutikule
• endokutikula, unutrašnji sloj, sadrži više hitina pa je mekana.

Skeletne ploče

Svaki telesni region insekata obavijen je skeletnim pločama (skleritima):

• na glaveom regionu one srastaju u hitinsku čauru
• na svakom segmenu grudnog regiona razlikuju se 4 ploče:
  • leđna (tergit)
  • trbušna (sternit)
  • dve bočne (pleurae)
• na segmentima trbušnog regiona se razlikuju dve ploče, leđna i trbušna, dok su bočne u vidu membrana

Skleriti su međusobno razdvojeni brazdama ili membranoznim površinama čime se omogućava pokretljivost pojedinih delova tela i telesnih nastavaka.

Diferencijacije kutikule

Spoljašnja površina kutikule pokrivena je voštanim slojem koji odavanje vode iz tela svodi na minimum. Na njoj se obrazuju brojni dodaci u vidu dlačica (heta), trnolikih izraštaja ili ljuspica. Dlačice mogu biti sa različitim funkcijama: čulne, pokrovne ili otrovne (kod gusenica nekih vrsta leptira).

Unutrašnja strana kutikule obrazuje skelet koji se sastoji od nekoliko vrsta uraslina (ulaze u telo i služe za pričvršćivanje mišića):

• tentorijum, koji je jako dobro razvijen i predstavlja unutrašnji skelet glavenog regiona;
• apodeme, koje predstavljaju nabore kutikule na različitim mestima leđnih, trbušnih i bočnih delova egrzoskeleta;
• apofize su nabori na krajevima sklerita.

Literatura

• Brajković, M: Zoologija invertebrata II deo, ZUNS, Beograd, 2003.
• Dogelj, V,A: Zoologija beskičmenjaka, Naučna knjiga, beograd, 1971.
• Riznica za mlade (1980), Insekti, Beograd
• Krunić, M: Zoologija invertebrata 2, Naučna knjiga, Beograd, 1979.
• Mariček, magdalena, Ćurčić, B, Radović, I: Specijalna zoologija, Naučna knjiga, Beograd, 1986.
• Marcon, E, Mongini, M: Sve životinje sveta, IRO Vuk Karadžić, Beograd, 1986.
• Radović, I, Petrov, Brigita: Raznovrsnost života 1 - struktura i funkcija, Biološki fakultet Beograd i Stylos Novi Sad, Beograd, 2001.

Snežana Trifunović, dipl. biolog

Tekst nije završen - radovi su u toku