Zaštita ugroženih vrsta

Hajdučka trava - cvast

Pančićeva omorika

Molika

Gorocvet

Runolist

Zašto štititi ugrožene vrste?

Da bismo odgovorili na ovo, samo jedno pitanje, ali krucijalno, treba da se upoznamo sa pojmom vrste.

Za objašnjenje termina – vrsta, postoji nekoliko koncepcija i definicija, kao što su: biološki, filogenetski, morfološki, i dr. koncepti vrste. Mi ćemo vrstu smatrati kao osnovnu taksonomsku jedinicu, koja, sistematski, povezuje svaku jedinku sa, svojim odgovarajućim kolom, filumom, a kasnije i carstvom i domenom.

Sada, kada smo se upoznali sa pojmom vrste, lako nam je da zaključimo šta predstavljaju tzv. ugrožene vrste. Ugrožene vrste su one kojima preti izumiranje usled narušavanja prirodnog staništa, lova i ribolova, ili usled pogoršanja zdravstvenog stanja zbog zagađivanja vode, vazduha, zemljišta i hrane koje koriste, a koje čovek konstantno kontaminira na raznorazne načine. Ovo su jedinke pred istrebljenjem, ili u opasnosti od istog. To su i one vrste sa uskom ekološkom valencom (stenovalentne), nebitno u odnosu na koji ekološki faktor. Tu spadaju ranjive i osetljive, kao i retke vrste, od kojih najveći procenat zastupljenosti sleduje endemitima. Kod nas, neke od njih su:

• biljne vrste:
  • Pančićeva omorika (Picea omorika),
  • tisa (Taxus baccata),
  • molika (Pinus peuce),
  • gorocvet (Adonis vernalis),
  • sasa (Pulsatilla grandis),
  • uskolisni stepski božur (Paeonia tenuifolia),
  • runolist (Leontopodium alpinum),
  • karnivorna biljka rosulja (Drosera rotundifolia)...
• životinjske vrste:
  • apolonov leptir (Parnassius apolo),
  • lipljan (Thymalus thymalus),
  • crni daždevnjak (Salamandra atra),
  • veliki tetreb (Tetrao urogallus),
  • beloglavi sup (Gyps fulvus),
  • šareni tvor (Vormella peregusna),
  • vidra (Lutra lutra),
  • svi slepi miševi...

Sve ove, a i ostale ugrožene vrste, zakonom su zaštićene, što znači da je zabranjen njihov ribolov, lov i biotop za izgradnju objekata i eksploataciju sirovina korisnih za privredu i industriju. Ali, kako znati koje su to ugrožene vrste i koji je njihov areal rasprostranjenja? Ovome služe crvene knjige flore i faune. U njima se može naći vrste ugrožene egzistencije sa svojim opisom, fotografijom i sistematskim pripadanjem. Tako kod nas, već postoje dva toma Crvene knjige flore Srbije, a rade se pripreme i za naredne, kao i za ugrožene životinje. Tako se u njoj mogu naći i: hajdučka trava, Niška žutilovka, Đerdapska lala, Banatski božur i šafran. Surova stvarnost je da već postoje i trajno izumrle vrste (kao što je Moravski vodeni orašak, ptica dodo, ili džinovski jelen – megaceros). Ove, iščezle vrste, treba da pripadaju crnim knjigama flore i faune. Do skora je orao bradan pripadao crvenoj knjizi, da bi sa izumiranjem ženke (otrovana je 1985) poslednjeg para, koji se gnezdio u Makedoniji, isti bio ,,kvalifikovan`` za, onu, crnu.

Sve ovo je rezultovalo, mada kasno, strožijim zakonskim regulativama, uopšte u Svetu, a i kod nas. Neki od zakona koji štite prirodu, a samim time i ugrožene vrste u Srbiji su: Zakon o zaštiti životne sredine (SL RS 66/91; 83/92); Plan o zaštiti voda od zagađivanja (SL RS 6/91); Pravilnik o dozvoljenom nivou buke u životnoj sredini, Pravilnik o kriterijumima za određivanje lokacija i utvrđivanje deponija otpadnih materija, Pravilnik o graničnim vrednostima, metodama merenja imisije, kriterijumima za uspostavljanje mernih mesta i evidenciju podataka (SL RS 54/92); Pravilnik o analizi uticaja objekata, odnosno radova na životnu sredinu (SL RS 61/92); Pravilnik o načinu obeležavanja zaštićenih prirodnih dobara (SL RS 30/92); Pravilnik o dozvoljenim količinama štetnih materija u zemlji i njihovo ispitivanje (SL RS 23/94); Uredba o zaštiti prirodnih retkosti, Naredba o kontroli korišćenja i prometa divljih biljnih i životinjskih vrsta (SL RS 50/93); Uredba o utvđivanju programa zaštite od jonizirajućih zračenja (SL RS 51/93, 56/93)...

Mnogi od ovih zakona su zastareli, ali ima i onih po uzora na, trenutno, najbolje i njastrožije (kao što je to naš novi ,,Zakon o zaštiti životne sredine’’ iz 2004. po uzoru na Stokholmski). Naravno, često i kada zakon postoji, to ne garantuje odsustvo tzv. ,,rupa’’ u njemu, ili njegovu adekvatnu primenu. Radi lakšeg sprovođenja ovih, i drugih, sličnih zakona, ,,originalni’’ habitati svih ugroženih vrsta su proglašeni za prirodne rezervate (stroge) i nacionalne parkove.

Ali, zašto je uloženo toliko truda, i dalje se ulaže, i ulagaće se, šta tačno preveniraju pomenuti zakoni i zašto prezervirati ugrožene vrste? Odgovori na ova pitanja slede iz poznavanja značaja bogatstva vrsta, odnosno, biodiverziteta. Svaka jedinka odlikuje se nečim svojim, vlastitim, a što nema neka druga. To nešto je, uglavno, vezano za genotip jedinke, tj. genom. Proučavajući genofondove populacija i biocenoza, saznajemo mnogo o prirodi, evoluciji, ekologiji i drugim naučnim disciplinama koje možemo ,,ukrotiti’’ za naše potrebe. Zahvaljujući ovome se koriste neki metodi u genskim terapijama, ili u primenama hibridnih sorti u veštačkoj selekciji. Na drugoj strani, koristimo mnoge biljne preparate kao lekove i dijetetske suplemente (svako je, bar nekada, popio po koju šoljicu čaja), a na trećoj se, čak toksini mnogih otrovnih biljnih i životinjskih vrsta koriste u medicini (toksin botulizma kao botoks, ili zmijski otrov kao lek za Alchajmerovu bolest). U ostalom, toliko ima upotreba nekih delova i supstancija ugroženih vrsta, da mnoge još nismo proučili i dokazali na koji to tačno način deluju tako pozitivno. Ne treba se zaboraviti ni ekosistemski položaj svake jedinke i vrste, koji zauzima. Tako u prirodi vlada ravnoteža, koja se vrlo lako narušava izostajanjem samo nekog elementa iz kompletnog sistema. Trofički odnosi su vrlo krhki, i još nismo u stanju da stopostotno predvidimo posledice koje mogu nastati izumiranjem neke od vrsta. Svaka uloga, svake jedinke koja je ostvaruje vremenski, prostorno, trofički, jednom rečju, višedimenzionalno, od vitalnog je značaja za funkcionisanje biosfere, a samim time, nas.

Važni datumi

Nevolja je to, što se setimo da nam je nešto potrebno, tek kada ga više nema, a tada je kasno. Međutim, i to se nekako predupređuje, genetičkim inžinjeringom i biotehnologijom kojima se ,,rekonstruišu’’ izumrle vrste, i ponovo introdukuju u, za njih, najpovoljnije habituse. Isto tako se u semenskim bankama čuvaju semena tih biljnih vrsta i pažljivo gaje i adaptiraju za uslove koji su, prvobitno, bili razlog njihovog nestanka. Ipak, svi ovi postupci sa ugroženim vrstama variraju, od zemlje do zemlje, te su u nekima na zavidnom nivou, a u nekima i ne postoje, ili postoje, ali se ne primenjuju. Zato, nekada treba biti zadovoljan i kada se o prirodi misli samo tokom nekih dana, ako ne tokom cele godine. Neki od tih važnih datuma za zaštitu životne sredine su:

• 22. april – dan planete Zemlje,
• 22. maj – dan biodiverziteta,
• 5. juni – dan zaštite životne sredine,
• 4. oktobar – dan zaštite životinja,
• 6. oktobar – dan zaštite staništa...

Nelegalna trgovina

Ono što je naredni problem, jeste što se kasnijim ispitivanjima i iskorišćavanjima, za nas, korisnih vrsta (nekada, a nekih i danas ugroženih), ponovo javlja negativni trend njihove produkcije, odnosno, opet je njihova egzistencija nesigurna, čime se razume prava kompleksnost i multidisciplinarnost biotičkih odnosa koji vladaju u prirodi. To potvrđuje i postojanje specijalnih ilegalnih organizacija i mafija (na primer, ptičja mafija) koje iskorišćavaju zaštićene vrste, koje tek što su se obnovile, a već su podložne izumiranju usled nelegalne trgovine i iskorišćavanjem za svakojake potrebe. Tako se javljaju problemi vezani za nosoroge, koje lovokradice ubijaju zbog rogova, a isto se dešava i slonovima, čija je slonovača na ceni u ,,podzemljima’’ Afrike i Azije.

Gde je odgovor?

Sve jedno, ugrožene vrste se moraju čuvati, a zašto, njihovi branioci nude nekoliko odgovora. Zaštita vrsta, čoveku koji ih je branio, a sve je više takvih, pruža ne malo zadovoljstvo. Jedna vrsta ovakve satisfakcije je, već pominjana, poljoprivredna i medicinska korist, koja bi se izumiranjem vrsta izgubila, usled gubitaka zaliha gena. Drugo, svako biće ima pravo na život, bilo za nas korisno ili ne, čime postižemo najviši mogući ideal pri očuvanju života. Treća stvar je da svi na planeti imaju svoju ulogu u hijerarhiji živog sveta, te da taj sklad funkcioniše jedino ako su sve vrste na broju. Verzija koja je van konkurencije, a vezana za pomenuti argument, je ta da čovek nije taj koji je stvorio svu raznovrsnost života na Zemlji, te samim time, nema prava ni da je uništi. Međutim, ponovo se pozivamo na genetiku i molekularnu biologiju, mnoge organizme čovek je sam implementirao (GMO), i time se upustio u, još uvek, ne sasvim poznate vode i pravce evolucije koji postoje mnogo pre njega. Na svu sreću, i nauke vezane za obnavljanje vrsta u vidu ekologija biljaka i životinja, takođe, napreduju, i koriste razne, sve sofisticiranije, metode za praćenje i pručavanje ugroženih vrsta. Za ovu svrhu se koriste svakojaki matrični modeli, kao i dinamičke tablice života, koji svi zajedno daju nadu uspešnom očuvanju svekolikog života na našoj planeti i ugroženih vrsta.

Literatura

1) Baloš, D. i saradnici (2005) Biologija I - za I razred medicinske i veterinarske škole, ZUNS, Beograd;

2) Berni, D. (2004) Velika enciklopedija prirode, ZMAJ, Novi Sad;

3) Cvetković, D. i saradnici (2006) Biologija za IV razred gimnazije prirodno-matematičkog smera, ZUNS, Beograd;

4) De Žarden, Dž. R. (2006) Ekološka etika. Uvod u ekološku filozofiju, JP ,,Službeni glasnik’’, Beograd;

5) Gvero, M. (2009) Prvi dečji ekološki bonton, EKOB – Ekološki pokret Beograd, Beograd;

6) Ratajac R. i saradnici (2008) Ekologija i zaštita životne sredine - za 1. ili 2. razred medicinske škole, prehrambene i srednje škole u delatnosti ličnih usluga, Zavod za udžbenike, Beograd;

Autor:

M. Sc.