Kakapo
- klasifikacija:
- carstvo životinje (Animalia)
- tip hordati (Chordata)
- podtip kičmenjaci (Vertebrata)
- klasa ptice (Aves)
- podklasa Neornithes
- nadred ptice letačice (Neognathae, Carinatae)
- red papagaji
- porodica papagaja sa Novog Zelanda (Nestoridae)
- rod Strigops
- kakapo (Strigops habroptila)
Kakapo (Strigops habroptila) je vrsta noćnog papagaja endemičnog za Novi Zeland. Jedina je vrsta roda Strigops.
Sadržaj
- 1 Opis
- 2 IUCN status
- 3 Razmnožavanje
- 4 Ishrana
- 5 Ponašanje
- 6 Životni ciklus
- 7 Nekada i sada
- 8 Uticaj Maora i Evropljana na brojnost populacije kakapo-a
- 9 Istorija konzervacije Kakapo-a
- 10 Stanište
- 11 Desetogodišnji plan konzervacije vrste Strigops habroptila
- 12 Literatura
Opis
Izgledom podseća na sovu. Nema sposobnost letenja, iako ima dovoljno velika krila. Kretanje ove vrste se svodi na šetanje i skakanje, takođe su izuzetni penjači. Noćne su životinje. Hrane se na zemlji ili na visini od 20 metara.
Ovu vrstu karakteriše zelenožuto perje sa pegicama i pernati diskovi oko očju, poput sova, velik siv kljun, kratke noge, velika stopala i relativno kratka krila i rep.
Kakapo je jedinstven na više načina:
- jedini je papagaj na svetu koji nema sposobnost letenja,
- najteži je papagaj (2-4 kg težak, a oko 60cm dug),
- noćna vrsta,
- biljojed je,
- polni dimorfizam se odražava u veličini tela, a mužjak ne brine o mladuncima;
- poseban način udvaranja
Verovatno je jedna od ptica koje najduže žive (prosečna dužina života je 95 godina). Njihova krila su krupna, nisu zakržljala, i sada imaju funkciju da uspore padanje pri skoku sa drveća, i da održavaju balans pri trčanju i penjanju.
Karaketristika ovih ptica je njihov ustajao miris. Miris je toliko jak i prepoznatljiv da lako odaje njihovo prisustvo psima, mačkama i drugim predatorima iz velike daljine, što je i bio glavni razlog brzog pada brojnosti. Ljudima su zanimljivi zbog karaktersitičnog hoda, radoznalosti i širokog spektra oglašavanja.
Pre nekoliko hiljada godina, kakapo je verovatno bio tipična vrsta papagaja, male težine i dobrh letačkih sposobnosti. Evolucija bez prisustva i uticaja sisara na Novom Zelandu, uslovila je da kakapo papagaji izgube sposobnost letenja, dobiju na težini i postanu dobri penjači sa snažnim kandžama.
IUCN status
Istorijski pregled:
- 2010 – kritično ugrožen
- 2008 – kritično ugrožen
- 2006 – kritično ugrožen
- 2004 – kritično ugrožen
- 2000 – kritično ugrožen
- 1994 – izumrlo u divljini
- 1988 – ugrožen
- (www.iucnredlist.org)
Razmnožavanje
Sezona parenja obično počinje u decembru. Mužjak tada odlazi do istaknutih grebena, stena ili brda sa niskom vegetacijom i započinje kompetitivno udvaranje za žensku pažnju. Ovo je poznato kao LEK tip udvaranja i ovaj obrazac nije prisutan kod drugih vrsta papagaja u svetu ili kod ostalih ptica koje naseljavaju Novi Zeland (Merton i sar, 1984).
Mužjaci zatim naduvaju vazdušne kese grudnog koša i emituju duboko rezonantni zvuk, najavljujući ženkama da su spremni za parenje (slika 1, slika 2). Nakon 20-30 oglašavanja, ispuštaju piskavi zvuk “čing”. U planinskim predelima mužjaci se mogu čuti do udaljenosti od 5 km.
Pevanje traje 8 sati bez prestanka, svake noći 2 do 3 meseca u sezoni parenja. Mužjaci se takmiče jedni protiv drugih i u stanju su da “otpevaju” hiljade pesama za jednu noć.
Ženka pređe i do nekoliko kilometara do mužjaka zbog parenja. Nakon parenja ženke su prepustene same sebi, dok mužjaci nastavljaju sa pesmom i potragom za novom ženkom. Ženka nakon 30 dana snese od 1 do 4 jajeta. Sama brine o jajima, povremeno napušta gnezdo noću u potrazi za hranom, ostavljajući jaja ili mlade same (slika 3). Ptići napuštaju gnezdo nakon desetak nedelja. Mađutim majka može hraniti mladunce i do 6 meseci.
Ishrana
Kakapo papagaji su herbivore, ishrana je bazirana na voću, semenju, korenju, stabljikama i lišću velikog broja autohtonih biljaka. Rimu (Dacrydium cupressinum) je omiljena hrana kakapo papagaja (slika 4) (www.arkive.org). Takođe ova biljka je i okidač parenja. Na Codfish ostrvu, kakapo papagaji se pare samo ako rimu drvo plodonosi (vise od 11%) i izleganje ptića je usklađeno sa sazrevanjem plodova (Cottam, 2010) (Harper i sar., 2006).
Digestivni sistem kakapoa je drugačiji nego kod drugih papagaja, kljun služi za drobljenje hrane ,a želudac je mali i degenerisan. Jedinstveno među kopnenim pticima je i to što taloži velike količine energije u masnom tkivu. Količine sala u telu se povećavaju u sezoni parenja za oko 1 kg.
Da bi se osigurala dobra reproduktivna sposobnost ptica, od 1989. godine u okviru programa dodatne ishrane, ishrana papagaja je pojačana dodatnom paletom hrane. Ova ishrana omogućava i lakše odgajanje mladih, posebno u sezonama kada rimu voće nije dostupno u većim količinama.
Dopunska ishrana se sprovodi tokom proleća i leta. Tada se posebno dizajnirane stanice za ishranu dopunjuju na svaka 3 dana (slika 5).
Kada je ključna hrana dostupna, poput rimu voća, ona zauzima skoro celokupni deo njihove ishrane.
Ponašanje
Jedinke vrste Strigops habroptila su noćne životinje, provode najveći deo života spavajući tokom dana i lutajići same noću kroz šumu. Solitarne su životinje. Okupljaju se samo za vreme razmnožavanja. Ženke same brinu o potomstvu. Tokom dana svaka jedinka je prepustena sama sebi u plitkoj jami u zemlji ili drvetu, odakle izlaze noću u potrazi za hranom (slika 6).
Oglašavanje kakapoa je najčešče glasno piskavo. Snimak oglašavanja mužjaka je dostupan na web adresi http://www.kakaporecovery.org.nz/images/sound/skark.mp3.
Kada se uznemiri, kakapo se “zamrzne” tj. ostaje aposlutno miran u nadi da će se stopiti sa pozadinom. Većina životinja su razvile mnogo korisnije oblike odbrane, poput leta, ali kakapo papagajima ovakvi obrazci ponašanja nisu razvijeni jer su na Novom Zelandu jedini predatori bile ptice, poput Harpagornis moorei.
Životni ciklus
Kakapo papagaji žive laganim životom. Rade sve dosta sporije od ostalih ptica. imaju dug životni vek, mogu da žive i do 90 godina.
Nijedan od poznatih kakapo papagaja do sada nije umro od starosti, iako je većina otkrivena pre 15-30 godina. Tačan životni vek se neće znati dok neke od ptica skoro rođenih ne uginu prirodnom smrću, za nekoliko decenija.
Sve u životu kakapo papagaja se dešava polako. Mužjaci se pare tek nakon četvrte godine života, a ženke nakon 6 godina starosti. Parenje zavisi od dostupnosti hrane, kao što je rimu voće, i ono se dešava u proseku svake dve do četiri godine.
Nekada i sada
Životinjski svet Novog Zelanda je veoma specifičan. Pre dolaska čoveka nije bilo sisara, osim dve vrste slepih miševa. Usled nepostojanja sisara, a samim tim i grabljivica, mnoge ptice koje su tražile hranu na zemlji, izgubile su sposobnost letenja. Od 149 vrsta ptica na Novom Zelandu, njih 68 su endemične.
Kakapo papagaji su živeli hiljadama godina izolovani na prostoru Novog Zelanda i kao takvi evoluirali su u jednu od svetski najzanimljivijih vrsta ptica.
Sa ljudskom kolonizacijom i introdukcijom predatora kao što su mačke, lasice, pacovi i psi, ova vrsta je dovedena do ivice istrebljenja. 1995 bilo je poznato samo 50 jedinki ove vrste rasutih po nekoliko malih staništa.
Danas svetska populacija kakapo papagaja broji 131 jedinku, zahvaljujući Kakapo Recovery programu koje je u toku i daje prve korake ka oporavku.
Uticaj Maora i Evropljana na brojnost populacije kakapo-a
Maori je naziv za polinežansko domorodačko stanovništvo na Novom Zelandu. Oni su prvi doseljenici Novog Zelanda. Doselili su se iz Istočne Polinezije krajem 1. milenijuma. Maori su živeli u izolaciji sve do 18. Veka, do dolaska Evropljana na Novi Zeland. Maori su sa sobom doneli psa i polinezijskog pacova.
Dominantno Maori pleme Južnog ostva Novog Zelanda, Ngai Tahu je u jakoj kulturnoj, duhovnoj i tradicionalnoj vezi sa kakapo pticama. Ovaj odnos je ilustracija odnosa koji su nekada imali Maori sa kakapo pticama širom Nogog Zelanda.
Svake godine, plemena Ngai Tahu su provodili vreme duboko u unutrašnjosti kopna u sakupljanju hrane i lovu. Na ovim putovanjima pratili su mrežu staza i mesta „mahinga kai“ koja se protežu se od planinskih utočišta kakapo papagaja pa sve do mora. Ova sezonska putovanja ka „mahinga kai“ značajno su uticala za način života na Južnom ostrvu. Tokom putovanja, Maori su koristili oglašavanje kakapoa tokom sezone parenja i lovili li ih tokom letnjih meseci. Ngai Tahu su uglavnom lovili ptice pomoću pasa.
Kakapo su najčešće bivali očerupani ili odrani pre jela. Ulov se čuvao u masti u drvenim korpama koje su ukrašavane sa mnoštvom repnih pera sa kakapo papagaja.
Perje se često koristilo i za veženje ogrtača zajedno sa perjem kivija (slika 7), a koža je obrađivana i korišćenja kao modni detalj, najčešće za haljine supruge i ćerke poglavice. Haljine su bile veoma velike vrednosti.
Nekoliko ovih plaštova i ogrtača još uvek postoji i Ngai Tahu ih tretira kao „taonga“, odnosno blago, koje se predaje sa ruke na ruku kroz generacije. Čak i danas kada se neko žali na hladnoću, često se čuje odgovor: "Me kauhi Ranei koe ki te huruhuru Kakapo, pu mai o te taonga?" "Da li da te prekrijem sa perima Kakapo papagaja, skupljenih ovde na jugu?"
Lov i običaji Maora vezani vrstu Strigops habroptila zajedno sa polinežanskim psom i pacovom, koji su preneti na Novi Zeland sa Maorima i koji su lovili kakapoe i jeli njihova jaja, su imali veliku uticaj na pad brojnosti populacije ove vrste.
Do vremena kada su Evropljani naselili Novi Zeland, tokom ranog 19. veka, areal kakapoa je već postao ograničen na centralni deo Severnog ostrva i na šumska staništa Južnog ostrva.
Evropski doseljenici su veoma ubrzali nestajanje kakapoa. Sečom šuma, povećanim lovom kao i introdukcijom predatora, kao što su mačke, dve vrste pacova i velikih lasica, kao i nekoliko kompetitorskih vrsta kao što su oposumi i jeleni, izazvali su pustoš preostale populacije.
„Mogli su se lako uhvatiti na mesečini, na zemljištu prekrivenom rastinjem, jednostavnim trešenjem drveća i žbunja sve dok ne padnu na zemlju, slično kao kad se jabuke otresaju sa drveta. Video sam oko tuce kakapoa otrešenih u jednom momentu sa jednog tutu žbuna.“ – Charlie Douglas, Westland explorer, 1899.
Istorija konzervacije Kakapo-a
1894, vlada Novog Zelanda je započela prvi pokušaj spasavanja ove vrste. Vođeni Ričardom Henrijem, pionirom konzervacionistom, nekoliko stotina kakapoa je bilo prebačeno na Resolution ostrvo u Fiordrlandu, koje je bilo bez predatora (slika 8). Nažalost, u roku od 6 godina, lasice su naselile ostrvo i uništile populaciju.
Do sredine 20. veka, kakapo je bio izgubljena vrsta. Samo nekoliko ptica je zabeleženo u ograničenim i izolovanim staništima Novog Zelanda.
Osnivanjem vladine agencije „New Zealand Wildlife Service“ (u daljem tekstu agencija) sa brigom o divljem životu Novog Zelanda kao glavnim ciljem, tokom ranih pedesetih godina 20 veka, okolnosti su počele da se menjaju za kakapoe. Od 1943. do 1973. agencija je realizovala više od 60 ekspedicija radi pronalaženja kakapoa, pri čemu je najveći fokus bio na Fiordlandu. Uhvaćeno 6 primeraka, svi su bili mužjaci i svi osim jednog su umrli posle nekoliko meseci zatočeništva.
Nakon ovog lošeg iskustva, bilo je potrebno sačuvati kritično ugroženu vrstu, uz manjak resursa, osnovne opreme u veoma teškim uslovima i uz minimalno poznavanje zahteva vrste.
Koliko je bilo teško svedoče iskustva Bila Axberya sa ekspedicije 1961 godine: „U ovim ranim danima, morali smo da budemo skučeni i da čuvamo, molimo za pozajmice i kradeno, samo da bismo dobili dovoljno materijala da nastavimo sa radom. To je bio posao od danas do sutra i bilo je teško raditi. Ipak, svi su bili uzbuđeni kada smo uhvatili prvog kakapoa. To je bio dokaz da postoje i dokaz da se mogu uhvatiti.“
Uprkos razočarenjima, ove rane ekspedicije su postavile osnovu za buduće uspehe u očuvavanju kakapoa.
Do ranih sedamdesetih, situacija je postala kritična. Nova inicijativa je pokrenuta 1974. godine iako se nije znalo da li ijedna ptica postoji. Do 1977. je pronađeno 18 mužaka na Fiordlandu, ali bez ijedne ženke i činilo se da je vrsta bila osuđena na propast. Prekretnica se desila sledeće godine, kada je populacija od oko 200 kakapoa pronađena na jugu Stjuartovog ostrva – malog ostrva bez kuna, fereta i lasica. To otkriće je udahnulo novi život u kakapo program pošto su pronađenu populaciju sačinjavale i ženke.
Ipak, brojnost ovih ptica je brzo opadala, zbog lova od strane domaćih mačaka rođenih u divljini, pa je zbog toga 1987. godine doneta odluka da se preostali primerci preživele populacije izmeste u priobalne ostrvske rezervate. U priobalnim rezervatima na ostrvu Stujart, slobodne od predatora, ptice su bile osnova za sva dalja proučavanja i postepene radove na zaštiti vrste od strane agencije i kasnije od 1987. godine, njene zamene, Department of Conservation.
Takođe, na ostrvo su bila izmeštena i 5 mužjaka sa Fiordlanda među kojima i kakapo pod imenom Richard Henry – nađen i uhvaćen 1975. godine – bio je poslednji preživeli kakapo sa Fiordlanda (slika 9). Preminuo je u decembru 2010 godine.
Iako su na ostrvima bili sigurni od mačaka i kuna, poteškoće u razmnožavanju prestavljali su pacovi koji su postali glavni predatori novorođenih ptića.
Do 1995 se izleglo najmanje 12 ptića, samo 3 su preživela, a populacija je spala na 51 jedinku. Ovim tempom, kakapoi nisu mogli da, bez tuđe pomoći, povećaju stopu nataliteta u odnosu na mortalitet.
Ovako kritična situacija je inicirala formiranje nacionalnog kakapo tima, novog desetogodišnjeg plana za oporavak kakapoa, povećanje fondova i radnika, kao i do osnivanja specijalne grupe savetnika nazvane Komitet za Naučno i Tehničko savetovanje o Kakapoima (Kakapo Scientific and Technical Advisory Committee).
Nakon prvih 5 godina sprovođenja plana, oporavak populacije je bio na dobrom putu. Do 2000. godine, rođeno je 5 ženki, a ukupna populacija se povećala na 62 jedinke. Od 1995 do 2000 populacija se povećala za 68% (slika 10). Ovakav progres je programu oporavka kakapoa dao opreznu notu optimizma da se nalazi na pravom putu i da sa daljom podrškom može garantovati budućnost jedne od izvanrednih ptica.
Stanište
Kakapo živi u vrlo malom broju sigurnih staništa. U prošlosti su nastanjivali prostore od Severnog pa sve do juga Južnog ostrva, od nivoa mora do vrhova planina, u šumskim, žbunastim i travnatim predelima, i staništa široke ekološke valence za temperaturu i vlažnost (slika 11).
Danas, staništa ovih ugroženih ptica su priobalna ostrva, zaštićene zone prirodne vegetacije bez prisustva sisara.
Od 2008. godine, preostala populacija nastanjuje dva ostrva, Codfish i Ankor (slika 12). U prošlosti je konzervacija sprovođena na nekoliko ostrva oko Novog Zelanda i moguće je da će ova ostva nakon istrebljenja predatora ponovo postati mesta upravljanja u skorijoj budućnosti.
Codfish ostrvo (Whenua Hou)
Whenua Hou, ili Codfish ostrvo, je veliko, žbunjem prekriveno ostrvo. Veličine je 1400 hektara i veoma je slično originalnom staništu kakapo papagaja, Stewart ostrvu. Trenutno je centar konzervacije kakapo populacije na Novom Zelandu.
Nakon 1980. svi predatori su postepeno uklanjani sa ostrva, posebno nakon 1998 i programa uklanjanja pacova sa ostva. Istrebljenje pacova omogućilo je da ostvo postane idealno stanište za papagaje što ilisutruje podatak da se tokom 2002. godine 24 ptića izleglo za nekoliko meseci. Ovo ostrvo je specijalni rezervat prirode.
Anchor ostrvo
Ovo ostrvo se nalazi jugozapadno od Fiordland-a. Prvi papagaji su ovde prebačeni 2005. godine. Ovo ostrvo je različito od Codfish ostrva, zbog bukovih šuma i rimu voća što obezbeđuje veće količine hrane. 1300 hektara ostva je deo Fiordland nacionalnog parka.
Desetogodišnji plan konzervacije vrste Strigops habroptila
Konzervacija vrste Strigops habroptila se vrši prema desetogodišnjem planu oporavka kakapo-a. Ovaj plan traje od 2006. do 2016. godine sa četiri ključna cilja:
1. Ojačati kakapo populaciju
2. Umanjinti gubitke genetske raznovrstnosti u kakapo populaciji
3. Obezbediti, povratiti i sačuvati dovoljno staništa koje bi odgovaralo očekivanom rastu populacije kakapoa.
4. Uključivanje javnog mnjenja i svih zainteresovanih strana u plan konzervacje kakapoa.
Glavni cilj plana je da „oporavi mauri“ (životnu silu) kakapoa, odnosno dostigne brojnost od 150 odraslih jedinki. Danas staništa kakapoa predstavljaju dva ostrva, Codfish i Anchor (slika 12). Oba ostrva su slobodna od predatora. Departman za konzervaciju je 1988. godine realizovao veliki projekat istrebljenja pacova sa Codfish ostrva, a 2001.godine je istrebljenja populacija kuna sa Anchor ostrva. Na ovaj način oba ostrva su postala pogodna kao dugoročna staništa za kakapoe.
Problem predstavlja nepostojanje velikog ostrva bez predatora na kojem bi se moglo nastaniti više od 100 jedinki kakapoa. Nedostatak takvog ostrva postaje prepreka u slučaju uspešnog razmnožavanja kakapoa u budućnosti. U bližoj budućnosti je potrebno naći odgovarajuće ostrvo bez introdukovanih predatora. Glavni cilj, u daljoj budućnosti, je da se kakapo nastani na glavnom kopnu.
Program oporavka kakapo-a podrazumeva kombinaciju rada naučnika, rendžera i volontera u naporima da sačuvaju preostale 133 jedinke ove vrste.
Kakakpo program oporavka funkcioniše u nekolko nivoa:
1. na terenu brigom o zdravlju ptica, parenju i sl. (slika 13)
2. istraživanjem novih ideja i metoda konzervacije
3. razvojem novih tehnologijae koje pomažu u svakodnevnom poslu
Terenski rad
Monitoring
Skoro cela populacija kakapoa živi u divljini, na dva ostva.
Četiri člana osoblja su stacionirana na ovim ostrvima i brinu se o sigurnosti ptica. Kakapoi su solitarne životinje i svaki rendžer se sreće sa jedinkama veoma retko, jednom ili dva puta godišnje. Monitoring se sastoji od čestog telemetrijskog praćenja, puno šetnje po ostrvu i dosta strpljenja (slika 14).
Tokom cele godine, ptice se registruju iz daljine, pomoću radio telemetrijskog praćenja.
Svaka jedinka na sebi ima zakačen radio prijemnik, pomoću kog se na svakih 6 dana računa približna lokacija svake jedinke. U sezoni parenja lokacija ženki se proverava svakodnevno.
Nakon što ženka napravi gnezdo, počinje se sa novim nivoom nadzora. Postavlja se „Nest Kit“, u blizini gnezda, i vrši se monitoring neprekidno u periodu od 4 meseca. Takođe svako veče, jedna osoba (Nest-minding) boravi u blizini gnezda, i brine se o sigurnosti ptića dok majka sakuplja hranu. Za vreme sezone razmnožavanja 2002.godine, oko 100 volontera je pomagalo u ovoj dužnosti.
Zdravstveni pregledi
Jednom godišnje, se obavlja sistematski pregled svake jedinke. Jedinka se locira putem radio telemetrije ili pomoću psa tragača.
Vrši se zamena radio prijemnika, meri se težina, proverava stanje mitarenja, uzima se uzorak krvi, proverava prisustvo parazita i ponekad se meri temperatura (slika 15).
Sve informacije se skladište u nacionalnu bazu, koja služi za praćenje i upoređivanje istorije svake jedinke radi dobijana kompletne slike.
Mlade jedinke starosti do 2 godine, dobijaju specijalni tretman, zbog mogućih teškoća pri prilagođavanju životu u divljini. One imaju svakodnevnu ili dvodnevnu proveru pošto se ispile kao i provere na svakih dve do šest nedelja pošto dobiju perje.
Kontrola predatora
Potrebno je svakodnevno čuvati kakapo ostrva od invazije predatora.
Kune lako mogu doplivati do Ankor ostrva, zato se na ostrvu i na ostrvcima koja ga okružuju postavljaju zamke za kune.
Codfish ostrvo nije sklono napanu kuna, ali je u proslosti bilo dom pacifičkom pacovu. Nakon istrebljenja ovih pacova ostrvo je slobodno od predatora, ali se i dalje vodi računa o sprečavanju mogućeg nastanjivanja predatora.
Dopunska ishrana
Od 1989.godine, vrši se dopunska ishrana kakapoa da bi se osiguralo zdravlje ptica zarad uspešnijeg razmnožavanja i podizanja ptića. Specijalno napravljena formula se daje pticama tokom proleća i leta. Zaposleni i volonteri svaka 3 dana proveravaju i snabdevaju specijalno dizajnirane stanice sa hranom, a ujedno i kontrolišu ishranu svake jedinke.
Inkubacija jaja i odgoj ptića
Iako kakapoi uspešno odgajaju mlade, ponekad se briga o jajima ili ptićima vrši u veštačkim uslovima (slika 16). Razlozi mogu biti velik broj jaja u gnezdu, bolesni ili neuhranjeni ptići i sl.
Veštačka inkubacija je proces koji zahteva celodnevnu brigu i sposobnosti specijaliste da imitira temepraturu i uslove gnezda kakapoa. Podizanje ptića je olakšano nakon istraživanja i upoznavanja sa detaljima o ishrani, temperaturi, vlažnosti i ostalim zahtevima.
49 kakapo jedinki je odgajeno u veštačkim uslovima i vraćeno u divljinu što sada čini 39% kompletne kakapo populacije. Većina ovih jedinki ni bi prezivelo rani razvoj u divljini.
Hoki je jedinka uhvaćena 1992. godine na Codfish ostrvu, i ona je prvi kakapo koji je delimično odgajen u zatočeništvu (slika 17). O njoj su se brinuli dok nije napunila 5 godina. Nađena je sa 5 nedelja starosti, izgladnela i iscrpljena. Hoki je svog prvog ptića dobila sa 10 godina starosti, 2002. godine. Pomoću ove jedinke istraživači su se bliže upoznali sa navikama, ponašanjem, bilogijom i razvojem ove vrste.
Jedinke odgajane u zatočeništvu se vraćaju u divljinu sa 4-5 meseci starosti.
Tokom sezone 2009. godine, 26 od 33 ptića je bilo potrebno odgajati u zatočeništvu jer su usevi rimu voća propali.
Jedan od glavnih ciljeva je i proizvodnja granulaste hrane koju će majke davati svojim mladima u slučaju da količine rimu voća nisu zadovoljavajuće. Tokom 2009.godine ovaj cilj je skoro bio postignut – 7 ptića su podignuti u gnezdu jer su ih njihove majke hranile dodatnom hranom.
Istraživanje
U prvom planu Kakapo Recovery tima su zajednička israživanja lokalnih i internacionalnih eksperata u poljima genetike, veštačkog osemenjivanja i ishrane.
Neki od istraživačkih projekata u poslednjih nekoliko godina uključuju:
1. Veštačko osemenjavanje
2. Izučavanje genetike kakapoa
3. Pokušaje dodatne ishrane
Veštačko osemenjavanje
Cilj: Procenjivanje kvaliteta sperme kakapo mužjaka. Zamrzavanje sperme, kao genetskog resursa, koja bi se koristila u budućnosti. Veštačko osemenjavanje ženki radi povećanja plodnosti i smanjenja gubitka genetske raznovrsnosti.
Primećeno je da se u sezoni parenja javlja veliki broj neoplođenih jaja. Statistika pokazuje da od 1985. godine 40% svih jaja nije bilo oplođeno i da je 20% embriona umrlo u ranom razvoju. Ovaj nivo neplodnosti je mnogo viši u odnosu na ostale vrste papagaja, gde je obično od 10-15%. Smanjenjem broja neoplođenih jaja povećao bi se broj kakapo jedinki.
Pretpostavlja se da je glavni krivac za ovako visoku neplodnost inbriding. Većina kakapoa sa Stewart ostrva deli veliki broj gena. Neki mužjaci imaju visoki broj abnormalnih spermatozoida što bi moglo da objasni veliki broj neoplođenih jaja i mrtvih embriona.
Da bi se smanjio broj neoplođenih jaja, iz populacije se izoluju mužjaci sa velikim brojem abnormalnih spermatozoida i slabim učinkom.
Poznato je da ženke koje se pare više puta, ležu značajno više plodnih jaja nego one koje se pare samo jednom (Powlesland i sar., 1992). Veštačkim osemenjivanjem se može oponašati drugo parenje i time poboljšati plodnost ženke.
Uz povećanje plodnosti, veštačko osemenjivanje može smanjiti gubitak genetske raznovrsnosti. Pomoću DNA mapiranja selektuju se mužjaci sa retkim genima i njihova sperma se koristi za veštačku oplodnju i time se sprečava gubitak genetske raznovrsnosti. Pošto se ptići izlegu, pomoću DNA mapiranja se može proveriti da li su oni rezultat veštačke oplodnje ili prirodnog parenja.
2009. godine su rođeni prvi ptići kao rezultat veštačke oplodnje.
Izučavanje genetike kakapoa
Cilj: Proučavanje fenotipa preživelih kakapoa tako da se može postići maksimalna produktivnost i genetska raznovrstnost populacije.
Populacija kakapoa na Stewart ostrvu ima nisku genetsku raznovrstnost (Robertson i sar., 2000). Ovaj nedostatak varijateta se vidi kroz znake inbridinga među pticama, kao što su loša plodnost jaja i slabo nošenje.
Ričard Henri, poslednji kakapo sa Fiordlanda, kao i njegova tri potomaka imaju najveći stepen genetske varijacije i zato su ove jedinke veoma bitne u prevažilaženju problema inbridinga.
Mini-satelitska DNA analizom se ustanovljava očinstvo. Mikro-sateliti daju više informacija i daleko veće razumevanje odnosa između ptica. Mikro sateliti daju informacije o očinstvu, stepenu srodnosti između ptica i sl. Pomoću ovih informacija se upravlja razmnožavanjem, sprečava se inbriding i omogućava postojanje veće genetičke raznovrsnosti u novim generacijama koliko god je to moguće.
Pokušaji dodatne ishrane
Cilj: stvaranje dodatne ishrane koju ženke mogu koristiti za podizanje ptića ukoliko se desi da prirodni izvori ne zadovoljavaju količinske potrebe.
Program dodatne ishrane se pokazao kao efikasan način osiguranja zdravlja kakapoa i stimulacije parenja. Fekunditet se povećava uz dodatnu ishranu. Zapaženo je da ukoliko ženka ima više hrane nego što je dovoljno, leže se više mužjaka nego ženki. Ovakvo stanje nije povoljno, jer sadašnja populacija kakapo broji više mužjaka. Uz pažljiv nadzor težine ženki i podešavanjem količine dopunske hrane koja im se daje, utvrđeno je da se može izjednačiti broj muških i ženskih ptića.
Okidač razmnožavanja kod kakapoa je neuobičajeno obilan prinos rimu voća koje se u proseku dešava samo svake treće godine. Dešava se da veliki % voća u ovim sezonama ne sazri, što uzrokuje da se većina ptića mora dopunski hraniti u veštačkim uslovima.
Ptići odgajani na ovaj način rastu sporije nego oni koje podižu majke (kada ima dovoljno rimu voća). Stoga je potrebno napraviti dodatnu ishranu, ne samo da se poveća fekunditet, već kojom bi ženke kakapoa uspešno hranile ptiće u nedostaku rimu voća. Trenutna istraživanja se fokusiraju na razvoj dodatne ishrane koja imitira nutritivni sastav zrelog rimu voća.
Tehnologija
Uspešna konzervacija kakapoa se oslanja na modernu tehnologiju.
Tehnička opreme koja se koristi je:
- Radio prijemnik - Svaki jedinka na sebi nosi radio prijemnik (npr. na leđima) koji omogućava lakšu potragu za njima.
- Oprema za gnezda - Skup alata i uređaja radi čuvanja signurnosti jaja i ptića
Snark - Način za traženje kakapoa tokom noći, koristeći tehnologiju za automazivano radio praćenje.
Dodatna istraživanja
Fekalne analize
Istraživanje izmeta kakapoa radi nalaženja mogućih nutritivnih okidača za razmnožavanje.
Hormonske terapije Veštačko indukovano razmnožavanje ženki kroz primenu ženskih reproduktivnih hormona.
Izbor prebivališta za kakapoe
Određivanje kapaciteta Codfish ostva za kakapoe i identifikacija osobina staništa koje utiču na produktivnost kakapoa.
Veštačka stimulacija rasta plodova rimu voća
Literatura
- napomena:
Većina informacija korišćena za izradu seminarskog rada preuzeta je sa zvanične prezentacije programa za konzervaciju kakapoa - Kakapo Recovery, dostupno na www.kakaporecovery.org.nz
1. Arkive, Images of life on Earth, dostupno na www.arkive.org
2. Cottam, Y.,H., (2010): Characteristics of green rimu fruit that might trigger breeding in kakapo; a thesis presented in partial fulfilment of the requirements for the degree of Masters in Zoology at Massey University, Turitea Campus, Palmerston North, New Zealand
3. Department of Conservation, dostupno na www.doc.org.nz
4. Harper, G.A., Elliott G.P., (2006): What triggers nesting of kakapo (Strigops habroptilus) Notornis Vol. 53: 160-163.
5. Merton, D.V, Rodney B. M, Ian A. E. A., (1984): Lek behaviour in a parrot:the Kakapo Strigops habroptilus of New Zealand, IBIS, Volume 126, Issue 3, pages 277–283
6. Powlesland, R.G., Lloyd, B.D., Best, H.A. & Merton, D.V. (1992): Breeding biology of the Kakapo (Strigops habroptilus) on Stewart Island, New Zealand. Ibis 134: 361-373.
7. Robertson, B.C., Minot, E.O. & Lambert, D.M. (2000): Microsatellite primers for the kakapo (Strigops habroptilus) and their utility in other parrots. Conservation Genetics 1:93-95.
8. The IUCN Red List, dostupno na www.iucnredlist.org
9. www.mapsof.net
|
Tekst nije završen - radovi su u toku
|
